SVETSKI ŠAMPION SKOČIO U LEDENO JEZERO DA SPASE 30 LJUDI IZ POTONULOG TROLEJBUSA! Izvukao ih 29, jednog nije iz bizarnog razloga: Heroj završio 46 dana u komi!
Dodajte Kurir u vaš Google izbor- Šavarš Karapetjan je 1976. skočio u ledeno jezero i iz potonulog trolejbusa izvukao 29 ljudi, od kojih je 20 preživelo.
- Tokom spasavanja zaronio je više od 30 puta, a poslednji put je umesto čoveka izneo sedište trolejbusa.
- Zbog infekcije i upale pluća proveo je 46 dana u komi, a karijera mu je trajno prekinuta.
Te 1976. godine, dvadesettrogodišnji Šavarš Karapetjan bio je živa legenda sovjetskog sporta.
Kao sedamnaestostruki svetski šampion, jedanaestostruki rekorder i trinaestostruki evropski prvak u ronjenju s perajama, posedovao je kapacitet pluća i snagu koji su graničili sa nadljudskim.
Ceo svet je bio njegov, a naredna olimpijska zlata samo formalnost koja ga čeka. A onda je došao 16. septembar. Šavarš je završavao svoje rutinsko jutarnje trčanje duž obale Jerevanskog jezera, pretrčavši već teškog dana oko 20 kilometara sa rancem punim peska od 25 kilograma na leđima.
U tom trenutku, prepuni trolejbus broj 15 sa devedeset i dva putnika izgubio je kontrolu, probio ogradu i survao se direktno u jezero. Teška mašina je u sekundi nestala pod površinom, potonuvši na samo dno – u mrak, mulj i ledenu vodu na dubinu od 10 metara.
Dok su posmatrači na obali vrištali u panici, Šavarš nije razmišljao ni sekundu. Zbacio je teret sa leđa, zaronio u zagađenu, hladnu jezersku vodu i započeo svoju najvažniju, ali i poslednju trku u životu.Vidljivost je bila ravna nuli. Voda je bila crna od podignutog mulja i otpadnih voda. Šavarš je morao da dela dodirom i čistim instinktom.
Bolno, bolno
Zaronio je do trolejbusa, a pošto su vrata bila zaglavljena, nogama je razbio zadnje staklo. Oštre krhotine su mu u sekundi iskasapile noge, ali on bol nije osećao. Ušao je u kabinu punu prestravljenih ljudi koji su se gušili u mraku.
Jednog po jednog, grabio je putnike i plivao ka površini, gde ga je čekao brat Kamo, takođe ronilac, koji je preuzimao tela i prebacivao ih na čamce. Svaki zaron je trajao oko dvadeset sekundi. Svaki povratak na dno bio je borba sa sopstvenim plućima i ledenom vodom. Šavarš je zaronio preko trideset puta.
Uspeo je da izvuče tridesetak ljudi, od kojih je dvadeset preživelo ovu stravičnu nesreću. Tokom svog poslednjeg, trideset i nekog zarona, kada su mu se mišići već kočili od hipotermije, a mozak ostajao bez kiseonika, Šavarš je u potpunom mraku napipao nešto što mu se učinilo kao ljudsko telo. Izvukao ga je poslednjim atomima snage i izgubio svest čim je dotakao površinu.
Kada je došao sebi, shvatio je užasnu istinu – u mraku i samrtnom ropcu, umesto čoveka, izronio je sa kožnim sedištem trolejbusa. Ta greška, to jedno "izgubljeno" mesto koje je moglo biti nečiji život, proganjaće ga u strašnim košmarima do kraja života.
Kraj karijere
"Mogao sam da spasem još jednog čoveka. To sedište me i danas progoni u snovima", priznaće decenijama kasnije.
Cena koju je platio za svoje herojstvo bila je surova. Zbog stravično zagađene vode koja mu je ušla u otvorene rane i pluća, Šavarš je dobio tešku sepsu i obostrano zapaljenje pluća. Proveo je dugih i neizvesnih 46 dana u komi, dok su se lekari borili za njegov život. Preživeo je, ali su mu pluća bila trajno i nepovratno oštećena. Supstancija koja mu je nekada omogućavala da obara svetske rekorde sada je jedva bila dovoljna za normalan hod.
Njegova sportska karijera, koja je trebalo da dotakne same zvezde, bila je u sekundi gotova. Više nikada nije mogao da se vrati profesionalnom ronjenju.
Najbizarniji deo priče leži u tome što javnost godinama nije znala za ovaj podvig. Sovjetske vlasti su odmah zataškale nesreću – u socijalističkom raju trolejbusi nisu smeli da padaju u jezera, niti je smelo da se govori o greškama u sistemu.
Šavaršovo ime se nije pojavilo u novinama, a umesto ordena, dobio je tišinu. Tek dve godine kasnije, kada su informacije počele da cure, javnost je saznala ko je čovek koji je spasao 20 života.
Danas
Šavarš Karapetjan danas živi skromnim životom, daleko od svetlosti reflektora. Izgubio je svetsku slavu, medalje i zdravlje, ali je na dnu jerevanskog jezera zaradio titulu koju nijedan sportista pre ni posle njega nije uspeo da osvoji – titulu najvećeg heroja u istoriji sporta.