Nepostojanje jednom zasvagda ustanovljenih pravila, nejebavanje 2% ono malo pravila koja su (najčešće silom prilika) ustanovljena, sklonost smandrljavanjima i barbarogenijalnim improvizacijama, sve to stvara osećanje trajne nesigurnosti, koje ne pogađa samo sirotinju raju i „protivnici“ nego i kneževe srbskog sveta, moćne ljude decenije, koji, poučeni gorkim talogom istorijskog iskustva, strepe za budućnost, možda više nego sirotinja raja i „protivnici“, iz prostog razloga što imaju mnogo više da izgube (ponekad i glavu).
Taj strah - koji uopšte nije neutemeljen - glavni je razlog zbog koga moćni ljudi srpskih decenija nastoje da što duže, ako je ikako moguće zauvek, ostanu na vlasti jer dobro znaju da im, kad se strmopizde, više nema povratka u zvezdane visine srbske politike.
Te je, uzgred, glavni razlog zbog koga se moćni ljudi srpskih decenija - znajući dobro kakve su nam (jebo ja nas) institucije i koliko se drži do pravila - okružuju raznim vaninstitucionalnim pretorijanskim gardama, što samo znači da nisu čitali istorije antičkog Rima, jer da su ih čitali, obavestili bi se da su većini rimskih cezara glave došli upravo pretorijanski gardisti.
Jeste ovo bio malo podugačak, ali zato poučan, uvod u istorijsku lekciju o sledećoj srpskoj sahrani istorijskog značaja, o sahrani Slobodana Miloševića, kome su vojni i policajni pretorijanski gardisti, Pavković i Legija, u kritičnom momentu otkazali poslušnost. Doduše, pretorijanci nisu imali mnogo izbora. Milošević je u jednom trenutku - iz razloga poznatih redakciji - pušten niz vodu u Vašingtonu, Briselu i Moskvi, pretorijancima je sa zapada upućena „snažna poruka“ da će, ako li pripucaju u masu, biti žestokog degeneka, a sa istoka je stigla još snažnija poruka da, ako to učine, ne mogu računati na istočnu pomoć (ostalo je istorija, tj. petparačka feljtonistika).
Sad se spremite da padnete na dupe. Iako je općepoznato da je moja neznatnost na Slobu Slobodu i njegove avanturizme gledala zakrvavljenih očiju, u to vreme je držala - a i dan-danas drži - da je Milošević imao zakonsko pravo na sahranu sa svim počastima predviđenim za bivše predsednike republika, zato što u trenutku smrti nije bio pravosnažno osuđen, sledstveno se imao smatrati zakonski nevinim, bez obzira na to što je bio daleko od nevinosti, iako moja neznatnost i dalje drži čas i po ko zna koji put tvrdi da su glavni krivci za sranja, kojima je operativno rukovodio Milošević, izvukli guzice.
Zakon, naime, funkcioniše samo kad je slep, kad se drži samog sebe i svog slova kao pijan plota, kad ne gleda ko je ko, a pogotovu kad se ne obzire na to šta ko misli o onome što u njemu piše. Veliki (do moga) Legalista - znate na koga mislim - iz njemu znanih razloga nije „ispoštovao“ zakon, nego je našao „kompromis“ i dopustio da Milošević protivno zakonu - koji zabranjuje sahranjivanje po privatnim njivama i imanjima - bude sahranjen u avliji porodične kuće.