Mrčajevci. Učenički dom u Vranju. Dva različita događaja, različite okolnosti i postupci koji još traju. Zato je važno ne izricati presude pre institucija, naročito kad su u pitanju maloletnici. Ali je jednako važno da zbog te obazrivosti ne okrenemo glavu od onoga što nam ovi slučajevi govore. A govore da nasilje među decom nikad nije samo dečja stvar, nije dečja igra i ne sme se gurati pod tepih. Kad dete ponižava drugo dete, kad grupa postane jača od pojedinca, kad se nasilje snima telefonom, deli ili prepričava kao zabava, kad se različitost pretvara u razlog za napad, odrasli nemaju luksuz da kažu: "Deca su, proći će ih." Neće uvek proći.
Ponekad će dete koje je bilo izloženo nasilju godinama nositi ono što se dogodilo u nekoliko minuta. Ponekad će i dete koje je nasilje izvršilo nastaviti istim putem ako mu niko jasno ne pokaže gde je granica. A ponekad će čitavo odeljenje ili dom naučiti najgoru moguću lekciju da je bezbednije ćutati nego stati uz slabijeg. Zato me posebno brine kad se nasilje vezuje za neko lično svojstvo, stvarno ili pretpostavljeno: seksualnu orijentaciju, rodni identitet, nacionalnost, invaliditet, zdravstveno stanje, izgled, siromaštvo ili bilo koju drugu različitost. Tada nasilje dobija još jednu dimenziju. Poruka više nije samo "ja sam jači od tebe", već "ti ne treba da budeš takav kakav jesi". Tu počinje diskriminacija.
Povodom događaja u Mrčajevcima, rekao sam da svaki slučaj vršnjačkog nasilja mora biti ozbiljno ispitan, posebno kad postoje navodi da je povezan sa stvarnom ili pretpostavljenom seksualnom orijentacijom ili rodnim identitetom. Istovremeno, upravo zato što govorimo o maloletnicima, moramo biti izuzetno oprezni: ne prejudicirati ishod postupka, ne lepiti etikete deci i ne pretvarati njihove živote u javni spektakl. Isto važi i za slučaj iz učeničkog doma u Vranju. Javnost ima pravo da traži odgovore o tome kako je ustanova postupala, ko je bio odgovoran za bezbednost dece i da li su svi mehanizmi zaštite funkcionisali. Ali javnost nema pravo na detalje koji mogu da identifikuju maloletnika ili da ga nateraju da nasilje proživljava ponovo, ovog puta pred čitavom Srbijom. To je granica koju naročito mediji i društvene mreže moraju da poštuju.
Ali postoji još jedno pitanje koje ne smemo izgubiti u pojedinačnim slučajevima. Gde smo mi odrasli dok se sve ovo događa? Deca ne odrastaju u vakuumu. Ona gledaju naše televizije, slušaju naše političke rasprave, čitaju komentare odraslih na društvenim mrežama. Vide koliko brzo nekoga proglasimo izdajnikom, nakazom, bolesnikom ili neprijateljem samo zato što je drugačiji ili misli drugačije. Vide da se poniženje često nagrađuje pažnjom, a agresija aplauzom. A onda se iznenadimo kad isti obrazac pronađemo u školskom hodniku. Ne tvrdim da postoji jednostavna linija od jedne ružne reči odraslog do jednog udarca među decom. Život nije toliko jednostavan. Nesporno je da društvo u kojem je vređanje postalo svakodnevni jezik teško može očekivati da njegova deca spontano izmisle kulturu dijaloga, empatije i poštovanja. Njih tome moramo naučiti.
Za mene tu postoji i sasvim lična asocijacija. Početkom osamdesetih išao sam u Osnovnu školu "Vladislav Ribnikar". Tada je to bila jednostavno moja škola, mesto drugara, učionica i odrastanja. Posle 3. maja 2023. njeno ime je postalo najveće i najbolnije upozorenje našem društvu koliko je važno da probleme medu decom vidimo i čujemo na vreme. Naravno, tragediju u "Ribnikaru" ne treba porediti sa svakim slučajem vršnjačkog nasilja. Ali posle nje više nemamo pravo na onu najlakšu rečenicu: "Nismo mogli da znamo."
Zbog toga odgovor na vršnjačko nasilje ne može da se završi suspenzijom, disciplinskim postupkom ili krivičnim predmetom. Sve je to nekada potrebno. Ali dolazi posle. Pravi uspeh je sprečiti da do nasilja uopšte dođe. To znači da nastavnik mora da prepozna prve znake izolacije i ponižavanja. Da vaspitač u domu zna šta se među decom događa i kad su vrata sobe zatvorena. Da roditelj sasluša dete i kad mu ono govori nešto što ne želi da čuje. Da dete koje prijavi nasilje zna da zbog toga neće postati sledeća meta. I da dete koje je nasilje izvršilo dobije jasnu granicu, ali i ozbiljan stručni rad koji će mu pomoći da razume posledice svojih postupaka. Nulta tolerancija prema nasilju ne znači nultu brigu za dete koje je nasilje izvršilo. Naprotiv. Ako hoćemo bezbednije škole, moramo zaštititi žrtvu, utvrditi odgovornost i istovremeno učiniti sve da od maloletnog počinioca ne napravimo odraslog nasilnika.
Poverenik za zaštitu ravnopravnosti reagovaće svaki put kad postoji sumnja da je nasilje povezano s nekim ličnim svojstvom deteta, ali nijedna institucija sama ne može napraviti školu bez nasilja. Za to su potrebni škola, porodica, policija, tužilaštvo, centri za socijalni rad, mediji i društvo koje će prestati da nasilje primećuje tek kad postane dovoljno strašno da završi na naslovnoj strani. Možda je zato najvažnija lekcija na početku ove školske godine vrlo jednostavna. Kad dete kaže da se plaši, verujmo mu dovoljno da proverimo. Kad vidimo ponižavanje, reagujmo pre nego što postane nasilje. A kad se nasilje dogodi, zaštitimo dete pre nego što zaštitimo ugled škole, ustanove, porodice ili bilo koga od odraslih. Jer ugled se može popraviti. Detinjstvo ne može da se ponovi.