Eh, zašto. Prvi i glavni razlog je službena dužnost džaba molera. Da nisam u radnoj obavezi da u znoju lica svog pišem naše današnje kolumne, savršeno bi me boleo qwrz za Ćosića, Lompara i njihove živote i radove, pogotovo u poslednjih deset godina otkako sam povezao stvari, video šta se iza brda valja, depolitizovao se, usvojio besplatne pouke svetosavskih kuvarica - „Bože, daj mi snage da prihvatim ono što ne mogu promijeniti, hrabrosti da promenim ono što treba i što se može promijeniti i mudrosti da razlikujem to dvoje“ - i potpuno se posvetio svom pravom pozivu, književnosti.
Pisac hoće da kaže da nema nikakvih iluzija da će svojim javnim famoznim delovanjem, tj. snagom famoznih argumenta (zašto ne i zajebancije, ponekad i napušavanja) „raskrinkati“ smušene, seosko-metafizičke ćosićevsko-lomparovske bapske motivacione priče koje ovo društvo - da ne kažem baš „naš narod“ - guraju sve dublje u depopulaciju, samoizolaciju i socijalnu involuciju.
Imao sam, svojevremeno, dovoljno hrabrosti - mada bi bilo bolje napisati „političke volje“ - da se u granicama svojih skromnih mogućnosti uključim u napredni pokret koji je hteo da promeni ono što je trebalo, što se moglo (i što se još može) popraviti. Možebiti da bi mi hrabrost - alternativa politička volja - potrajala do današnjeg dana da se nije pokazalo da „naš narod“ plebiscitarno neće da promeni ono što je ko od šale mogao promeniti.
Kad su složna braća - koja su zamršenim putevima izašla iz Ćosićevog ušljivog šinjela - videla da naš narod nije voljan da menja ni svoje puteve ni ono što je mogao da promeni, braći nije trebalo dugo da metkom uklone poslednju prepreku - Đinđića - i da našem narodu vrate stari poredak. Kojim naš narod uopšte nije bio zadovoljan. Ne zato što je narodu teško ugoditi - a fakat, jeste teško - nego zato što su večita očemerenost i paralizujuće resantimansko nezadovoljstvo - za koje pre neki dan nađoh odgovarajuću staroslovensku reč „čegrst“ - trajno stanje kolektivne narodne psihologije.
Koja (psihologija) nije urođena „našem narodu“, nego je još u drevna vremena - uz sasluživanje crkve - upumpana spolja, agitacijom Ćosićevih i Lomparovih preteča, pa onda vekovima prenošena s kolena na koleno, sve do naših dana, u kojima na histeričnoj političkoj sceni nema - ili je ima u homeopatskim tragovima - ni „p“ od bilo kakve politike koja nije utemeljena na ćosićevsko-lomparovskim kabinetskim politikama neprihvatanja onoga što se ne može promeniti i satiranja u nastojanjima da se promene stvari koje se ne mogu promeniti.
Da bih stekao uvid u postuprdučabarna smatranja Mila Lompara i obavestio se šta sad sanja i šta mu se događa, pronašao sam u bespuću internetske zbilje snimak gostovanja na nekom televizoru / u podkastu, emisiju pažljivo pogledao i našao temu naše sledeće kolumne.