Dobro de, nije baš danas, Memorandumov četrdeseti rođendan bio je u prošli četvrtak, ali ne gleda se u zube datumu rođenja dokumenta pisanog za večnost. U tom smislu naša današnja kolumna je rođendanska čestitka kojom - uz pesmu „Ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine“ - preživelim autorima, saradnicima, distributerima, tumačima i korisnicima Memoranduma poručujem: „Bravo, majstori.“
Leti vreme. Sećam se ko da je juče bilo kad se Memorandum rodio. Neko od poznanika mi je u jesen davne osamdeset šeste skrenuo pažnju da se u Večernjim novostima - koje su u to vreme bile jedva malo manje toksične nego danas - pojavio prvi nastavak nekakvog SANU-ovog pisanija, koje je kobajagi „uzburkalo“ srbsku javnost.
Naravno da sam odjurio do trafike, zapušio nos, kupio primerak Novosti, otišao u užičku Gradsku kafanu, naručio pivo i počeo da sričem misli velikih memorandumskih ljudi. Moja vredna saradnica Veštačka inteligencija bila je tako ljubazna pa mi je u bespuću internetske zbilje pronašla i nadnaslov i naslov najkobnijeg prosera XX veka. Evo nadnaslova: „Šta crta, a šta precrtava nacrt Memoranduma Komisije Srpske akademije nauka i umetnosti.“ A evo i naslova: „Ponuda beznađa.“ Kakav dalekovid naslov, krv ti jebem.
Tog septembarskog dana pročitao sam nekih, da kažemo, pedesetak redaka Memoranduma i potom više nikad ni slovca. I to s dobrim razlogom. Famozni Memorandum je u misaonom, faktografskom, analitičkom, stilskom i svakom drugom smislu bio totalni fijasko, najobičnije štampano đubre, apoteoza lukavstva seoskog uma, ni mnogo bolja ni mnogo gora od proseka Akademijine produkcije.
Greše oni koji misle - a manje-više svi i u Srbiji i u regionu tako misle - da je tekst Memoranduma pokrenuo lanac događaja koji će završiti žestokim pičvajzom (koji još nije završen, a ka’ će biti, ne zna se). Ono što je pokrenulo seriju mini-pičvajza koji će na kraju eskalirati u veliki bila je afera koja je izbila zbog objavljivanja „nedovršenog“ (kaže zvanična verzija SANU) akademskog dokumenta, koji je „procurio“ i objavljen „bez „saglasnosti“ grupe autora.
Ako ne verujete meni da je Memorandum bio besmislica koja, bez afere kojom je propraćena, ništa nije mogla pokrenuti, sigurno ćete poverovati istoričaru Peđi Markoviću, koji - za razliku od mene, koji očima ne može da ih vidi - ima simpatije i za naredbodavca i izvođače radova, a koji je o Memorandumu napisao sledeće: „To je zapravo dokument o potpunoj nedoraslosti naše intelektualne elite, krizi koja se bila nadvila nad Jugoslavijom. Potpuno amaterski dokument... To je kao da sedi grupa starijih muškaraca u kafani i žali se na razne stvari.“
I to bi otprilike bilo to. I to bi se još moglo i podneti da se godine 2011. iz pera verovatno istog naručioca radova i istih argata nije pojavio Memorandum 2, koji naravno da nisam čitao, ali koji će pod naslovom Close Non-Reading - biti tema naše sutrašnje kolumne „na nečitano“.