"Ušao sam u crkvu i počeo da ridam", rođeni brat Miloša Bikovića zamonašio se sa 22 godine: "Tresao sam se od plača"
Dodajte Kurir u vaš Google izbor- Iguman Mihailo Biković, rođeni brat Miloša Bikovića, zamonašio se sa 22 godine i danas je starešina manastira Jovanje.
- Opisao je teško detinjstvo, porodične lomove i preseljenje iz Sarajeva u Beograd, koje mu je bilo posebno teško.
- Prelomni trenutak bio je ulazak u crkvu u Trstu, gde je počeo da plače i kasnije redovno odlazio u Saborni hram.
Mihailo Biković se u mlađim danima opredelio za monaški put, a danas vrši dužnost igumana i starešine manastira Jovanje. Poznati glumac i njegov rođeni brat Miloš Biković redovno ga posećuje u ovoj svetinji, dok je iguman sa svoje strane uvek pružao bratsku podršku i pratio premijere njegovih filmskih ostvarenja.
Pogledajte fotografije Mihaila Bikovića:
Evocirajući uspomene na odlazak svog brata u manastir i opisujući njihov specifičan odnos, Miloš Biković je ranije otkrio interesantne detalje.
"Moj brat je otišao u manastir kada je imao 22 godine, a studirao je s potomcima ruskih emigranata koji su došli u Srbiju nakon Oktobarske revolucije. Važno mi je da kažem da s njim pričam kao sa bratom, ali se uvek setim da je on ipak monah koji je svoj život posvetio Bogu. Ponekad, u razgovoru poželim da mu protivurečim, ali umesto toga, uvek mu kažem: "Razmisliću o tvojim rečima", ispričao je glumac u jednom od ranijih intervjua za rusko izdanje magazina "Esquire", a potom podelio i reči podrške koje mu je brat uputio na početku glumačkog uspona:
"Objasnio mi je da nikada nije osetio takvu punoću života i da ju je pronašao jedino u dodiru sa Bogom. Kada je moja slava premašila sve ono što sam očekivao, sećam se da mi je brat rekao: "Sada više nisi bitan samo ti. Sada si postao simbol." On je na neki način počeo da mi se divi, iako ja to nikada nisam očekivao jer je to neobično za jednog monaha. On dobro zna koliko i kada se ja lomim i sumnjam u sebe".
Iskrena ispovest o detinjstvu i nesigurnostima
Iako se retko pojavljuje u javnosti, starešina manastira Jovanje u jednom odustupnom razgovoru otvorio je dušu i izneo manje poznate detalje iz odrastanja.
"Ceo život smo bili podstanari. Možda je to razlog što sam u trenutku odrastanja počeo da tražim nešto što je stalno. Razočarao sam se u međuljudske odnose jer sam video da je čovek relativan i da ako se i oslonimo na njega može on da se izmakne i da izgubimo oslonac pod nogama", priča iguman Biković sećajući se detinjstva.
Kako je objasnio, neprestani osećaj nestabilnosti stvorio je u njemu duboku potrebu za nečim što je apsolutno i nepromenljivo.
"Moji su se razvodili dva puta, dva puta se venčavali. Moj brat Miloš je iz njihovog drugog braka...od istog oca i iste majke... Njihov drugi razvod je bio kad sam ja imao 16 godina a moj brat svega 6 meseci. Sve su to duboki ožiljci. Ali da se sve to možda nije desilo ja možda nikada ne bih razmišljao o nekome drugome", ispričao je iguman Biković.
Prisećajući se ranih dana u Sarajevu, napominje da tada nije bilo podela po nacionalnoj osnovi.
"Bio sam diskriminisan ali ne po nacionalnoj osnovi već po tome što sam bio debeo. Zvali su me Deba. To me je opet opredelilo da se više družim sa devojčicama, i da im budem drug. A znajući da izgledom ne mogu da ništa tu uradim onda sam se trudio da budem vitez. Odnosno da ih branim od drugova koji su ih nešto čupkali za kosu ili zadirkivali... Mislio sam da ću tako da zadobijem simpatije", ispričao je on.
Preseljenje u Beograd i teški počeci
Odluka porodice da promeni sredinu i preseli se u prestonicu pala mu je izuzetno teško.
"Ja sa bosanskim naglaskom, sunđer sam govorio spužva, I dalje sam bio debeo. Nisam znao kako da iz 45. bloka stignem do centra da bih kupio košarkašku loptu. Godinu dana nisam mogao da se pomerim do centra grada. Nisam znao kako da koristim telefon jer smo u Sarajevu živeli bez njega. Trebalo mi je vremena da se naviknem", priča iguman Biković.
Prilagođavanje na potpuno novi život donelo je i povremene fizičke obračune.
"Navikao sam već u Sarajevu da se tučem ne prezajući od toga ko je ko, pa sam prvu kavgu u Beogradu imao sa najvećim harambašom u mojoj školi. Svi su se čudali odakle mi hrabrosti, ali to je zato što nisam znao sa kim ulazim u sukob. Naravno, dobio sam batine", prisetio se iguman Biković.
Uprkos izazovima, ubrzo je prihvatio novi stil života i već sledeće godine poprimio beogradski izgovor.
"Tu sam se i prvi put zaljubil. Kasnije sam video da kako se čovek zaljubljuje u ženu tako se i, ali ne na isti način, zaljubljuje i u Boga. Zaljubljen čovek neprestano misli o predmetu svoje zaljubljenosti. Tako da postoje paralele da se može reći da se može biti zaljubljen i u Boga", rekao je on.
Gubitak kilograma i preokret u sedmom razredu
Glavna prekretnica dogodila se tokom školovanja u sedmom razredu.
"Ja i dalje debeo, 178 visina, 98 kila, ne znam beogradsku, modu, i dalje imam samo drugarice. I jednog dana dok sam šetao sa drugaricom ona se nešto zaplakala, I ja kad sam video suze to je bilo kraj - zaljubio sam se u te suze. Dugo sam ja skupio hrabrost da joj to kažem a ona mi onda reče E kad bi bio tanji od senke. E to je za mene bio pokretač. Ja se zainatim i odem na dijetu i za tri meseca skinuo 18 kila. A genetika odradila svoje i baš u tom periodu ja porastam 7 santimetara. Nisu mogli da me prepoznaju u razredu", ispričao je on u emisiji "Duhovnici".
Trenutak koji je promenio život: Prvi ulazak u hram
O prvom ulasku u pravoslavnu crkvu svedoči sa živim sećanjem, kao da je bilo juče.
"Bili smo u Trstu 1990. i odjednom mi dođe ideja da mi se ne gledaju više izlozi što je za mene bilo čudno jer sam bio okoreli materijalista. Otac je radio u Beču i kad me odvede u Beč - Marijahilfer Štrase je moja. Iskrivi mi se vrat od gledanja izloga. Posle moram da pređem na drugu stranu da ispravim vrat od gledanja drugih izloga. I tako sam krenuo jednom ulicom, njima sam rekao da idu u šoping a da ja idem da razgledam grad. Krenuo sam ali ne gledam izloge, već gledam arhitekturu. Bio je topao dan. Dođem do kraja ulice i pogledam a ispred mene crkva. I moja prva misao je bila - Ajde da uđem u crkvu, u crkvu su debeli zidovi pa da se rashladim", kaže on I nastavlja:
"Boraveći tu jedno pet minuta ja sam osetio jednu milinu koja je poprimila takvu snagu da sam počeo da ridam. Plakao sam od tuge i radosti, bukvalno sam se tresao od plača. A dve tri godine unazad bio sam kao kamen. Polako izađem iz crkve i pogledam oko sebe i vidim da su mi boje lepše, kako pomislim na ljude nekako su mi draži. I zbog tog lepog osećaja kažem sebi da ću čim dođem u Beograd krenuti u crkvu samo da mi se ovo ponovo desi".
Po povratku u Beograd postao je redovan posetilac Saborne crkve svake nedelje, gde je tokom liturgije prolivao suze.
"Ništa nisam znao, ni kad treba da se prekrstim, ni šta znače ispovest i pričešće. Malo po malo uz bakice naučim se i ja tim pravilima ali nisam znao šta hor peva. Posle kada sam ja retroaktivno analizirao na koje sam delove liturgije najviše reagovao video sam da je moje biće, iako racio nije učestvovao, osećalo. To je bio simbol vere", ispričao je iguman Biković.
Pogledajte video: Miloš Biković o filmu "Izolacija"