BLOKADERI NA PRVI ZVIŽDUK STALI U RED IZA "KAMENA ZA KUPUS" Ovo što gledamo opisano je još pre 125 godina, ali Domanovića nema ko da čita, još manje da razume
Dodajte Kurir u vaš Google izborSve ovo što gledamo lepo je opisano još pre 125 godina, ali očigledno nema ko da čita. Ili pročitano ne razume…
Ako se rešavaju ukrštene reči, svako će pod "najveći srpski satiričar Radoje" napisati "Domanović", ali kad treba izvući pouku iz onoga što je pisao – tu se šlajfuje. Džabe je pisac krečio. Pa da podsetimo…
Pre jednog celog veka i frtalj drugog, 1901. godine Radoje Domanović štampao je pripovetku "Vođa".
Kao, rešio jedan narod da krene u potragu za boljim životom i boljom zemljom, ali ne znaju kuda da se zapute. Misle misle i na kraju smisle da za vođu izaberu jednog čoveka koji gotovo ništa ne govori, pa zato pomisle da je pametan.
Vodi nas, kažu oni njemu i pođu oni u bolji život. I tako, vođa ide prvi, a ljudi ga slepo prate.
Kada naiđu na potok, vođa gazi vodu i oni isto, neki se podave, ali oni misle da tako treba. Na strmini neki polome noge, ali vođa je udario tim putem. Niko i ne pomišlja da proveri da li vođa zaista zna kuda ide. Njegovo ćutanje tumače mudrošću. I tako… trpe glad, umor, žeđ i različite opasnosti, ali i dalje veruju svom vođi dok se ne survaju u provaliju i ne shvate da im je vođa slep. Išao je pravo jer prepreke nije ni video.
Domanović se ne ruga vođi, on ismeva narod koji se odrekao svog razuma i odgovornosti i pristao da slepo prati čoveka upitnih sposobnosti.
Da li nas je ova priča nečemu naučila?
Neke od nas nije.
Džabe piščevo upozorenje da će se svako poslušničko sleđenje "vođe" završiti propašću u potoku ili na strmini, blokaderi su na prvi zvižduk stali u red iza "kamena za kupus". Ne govori, pa se njima čini da nešto pametno misli.
Bilo je u srpskoj istoriji, i davno i tek minulih godina, pokreta masa koji su završavali u ćorsokaku. Ali vodili su ih pojedinci i grupe koji su imali svoj cilj, umeli su rukom da pokažu pravac, ma koliko da je bio pogrešan, a sledili su ih ljudi otvorenih očiju.
Ovo je prvi put da jedna grupa svesno bira put u nepoznato, i staje iza vođe koji – to je očigledno – ne zna ni kuda ide ni kako će tamo stići. Ono što je Radoje Domanović u svojoj pripoveci, kao što to satiričari i rade, naglašavanjem i uvećavanjem doveo do apsurda, blokaderi sprovode u realnom životu.
Šta je drugo "bezuslovna podrška" takozvanoj studentskoj listi nego vezivanje očiju i stupanje za slepim i gluvim vođom kome su svi putevi dobri jer nijedan ne vidi?
Kod Domanovića u priči vođa odbija da se izjasni o putu kojim je poveo narod, a u Srbiji danas prvi na takozvanoj studentskoj listi stvarno odbija učešće u televizijskoj emisiji da narod ne bi video koliko o putevima ništa ne zna. Logika je jasna: mudar je dok se ne pokaže suprotno, a pokazalo bi se čim zine.
Ali, u jednome se današnja stvarnost razlikuje od Domanovićeve Srbije iz 1901. godine.
Ondašnji narod išao je za slepim vođom pogruženo, u tišini, svestan da u njihovom pohodu ima nečeg pogrešnog, a danas ćutljivog predvodnika slede uz talambase.
Ajde što su lektiru zaboravili, nego su i zdrav razum ostavili kod kuće.
N.N.