Postoji jedan jednostavan test zrelosti našeg društva: kako govorimo o ženama s kojima se politički ne slažemo.
Kada muškarac uđe u političku raspravu, najčešće se osporavaju njegove izjave, odluke i politički stavovi. Kada to učini žena, predmet rasprave neretko vrlo brzo postanu njen izgled, godine, privatni život, porodica, pa i seksualnost. Kao da politička funkcija ženi ne donosi samo veću javnu odgovornost, već i obavezu da trpi poniženja koja muškarcima mnogo ređe upućujemo.
Srbija je ponovo u izbornoj kampanji, a s njom se pojačavaju političke strasti, oštra retorika i međusobna optuživanja, pa i najave osvete. To je trenutak u kojem moramo posebno jasno povući granicu između legitimne političke kritike i mizoginije, između slobode izražavanja i pretnji.
Nijedna političarka, bilo da pripada vlasti, bilo opoziciji ili nekoj drugoj političkoj opciji, ne sme biti izložena pretnjama nasiljem i silovanjem ili ponižavanju zbog toga što je žena. Isto važi za novinarke, aktivistkinje, studentkinje i sve žene koje su odlučile da javno iznesu svoje mišljenje.
Ne moramo se slagati s njima. Možemo kritikovati svaku njihovu odluku, političku izjavu ili javni postupak. Možemo tražiti odgovornost, ostavku ili političku promenu. Ali njihovo dostojanstvo ne prestaje tamo gde počinje naše neslaganje.
Problem nije nov. Istraživanje o rodno zasnovanom nasilju nad političarkama u Srbiji, urađeno uz podršku OEBS, još 2021. godine je ukazalo na različite obrasce nasilja, od diskriminatornog javnog govora do direktnih napada na žene u politici.
Pet godina kasnije, digitalni prostor otvorio je dodatne mogućnosti za ponižavanje. Društvene mreže omogućavaju da uvreda za nekoliko minuta stigne do hiljada ljudi, da se privatni život pretvori u javnu zabavu, da se pomoću veštačke inteligencije proizvedu lažni snimci i fotografije kojima se žene diskredituju.
Podaci koje su Ujedinjene nacije objavile krajem prošle godine pokazuju da je gotovo 30 odsto žena u Srbiji doživelo neki oblik digitalnog nasilja, dok se svega tri odsto žrtava digitalnog nasilja obraća institucijama. To nisu podaci samo o političarkama, ali govore o okruženju u kojem žene učestvuju u javnom životu.
Iza svakog takvog broja postoji osoba. Neko ko ima porodicu, prijatelje, decu. Neko ko posle televizijskog gostovanja otvara telefon i zatiče desetine uvreda, možda i pretnju da će biti napadnut na ulici. Neko ko počinje da razmišlja da li je vredno izgovoriti sledeću rečenicu.
A upravo je to jedan od najopasnijih efekata mizoginije: ne samo da ponižava ženu kojoj je upućena već šalje poruku drugim ženama da će ih, ukoliko se uključe u politiku, sačekati isto.
Tako se javni prostor sužava. Ne formalnom zabranom, već strahom.
Posebnu odgovornost imaju politički lideri. Njihove reči se čuju dalje od reči običnih građana, a njihove uvrede često postaju model ponašanja za hiljade drugih. Politička kultura se gradi ne samo u parlamentu i lokalnim skupštinama već i u televizijskim studijima, na stranačkim skupovima i društvenim mrežama.
Zato je važno da političari reaguju i kad je meta žena iz suprotnog tabora. Osuda mizoginije samo kada pogađa naše političke istomišljenice nije principijelna zaštita ravnopravnosti. To je selektivna solidarnost.
Ne treba zaboraviti ni odgovornost medija. Naslov koji ženu svodi na njen izgled, insinuacije o njenom privatnom životu ili objavljivanje ponižavajućih sadržaja ne doprinose informisanju građana. Oni samo učvršćuju predstavu da žena, čak i kada obavlja najodgovorniju javnu funkciju, mora neprestano da dokazuje da zaslužuje mesto koje zauzima.
Kao poverenik za zaštitu ravnopravnosti smatram važnim da ukažem na još jednu granicu. Nije svaka nepristojna izjava diskriminacija, niti je svaka politička uvreda krivično delo. Ali kad se žena ponižava zbog pola, kad se stvaraju neprijateljsko i zastrašujuće okruženje ili upućuju ozbiljne pretnje, država ne sme ostati ravnodušna. Diskriminatorno postupanje zahteva reakciju nadležnih tela, a pretnje koje ispunjavaju zakonske uslove i postupanje policije i tužilaštva.
Odbrana dostojanstva političarki ne znači njihovo oslobađanje od kritike. Naprotiv, ravnopravnost podrazumeva da žene i muškarci budu podjednako izloženi javnoj kontroli i podjednako zaštićeni od diskriminacije i nasilja.
U ovoj kampanji od svih političkih aktera trebalo bi očekivati barem toliko: da se takmiče idejama, programima i rezultatima, a ne sposobnošću da ponize političku protivnicu.
Demokratija podrazumeva pravo da nekome kažemo da nije u pravu. Ne podrazumeva pravo da mu pretimo zato što se usudio da govori.
I zato, sledeći put kada čujemo uvredu ili pretnju upućenu ženi u politici, nemojmo prvo pitati kojoj stranci pripada. Zapitajmo se kakvo društvo gradimo ako takve reči prihvatamo kao normalan deo političkog života.
Jer društvo u kojem žene moraju da biraju između javnog angažmana i lične bezbednosti još nije ostvarilo stvarnu ravnopravnost.