Praktično sve može postati objekat opsednutosti. Uključujući i najbanalnije zajebancije. Dovoljno je, recimo, da ti neki šeret kaže: „Nemoj der slučajno da si mislio na male ružičaste slonove“, pa da ceo dan provedeš misleći na male ružičaste slonove. Još bi veći belaj nastao ako bi ti rečeni šeret napomenuo i da su mali ružičasti slonovi sveti.
Ako bi tako rekao, tek bi se onda malo ko drznuo da ne misli na male ružičaste slonove jer bi u tom slučaju osim delikta nemišljenja - kod nas, nažalost, nesankcionisanog - počinio i svetogrđe, a onda bi ga nagrdio svetosavski portal Sunčanik. Napisah malopre „delikt nemišljenja“ zato što opsesije nastaju kad god se (i ko god) dopusti da (mu) emocije nadvladaju racionalno mišljenje. Što se, obrni-okreni, događa svuda i svima. Nama - jebo ja nas - naročito.
Lepo je rekao monah Anglosas: „Svi imaju mišljenje, ali jedva nekolicina ume da misli.“ To je tome tako oduvek i zauvek će tako biti. Ogromnoj većini ljudi s velikim „Č“ - dakle svima na svetu - po glavi se vrzma mnoštvo misli za koje svi misle da su lično njihove, što uopšte nije slučaj. Mnoge (tačnije većina) misli u naše glave ubacuje đavo - ako ne verujete da đavo postoji ili ako meni ne verujete, pitajte Porfirija - većina ostalih misli za koje mislimo da su naše u stvari su usvojene prastare misli (i zablude) drevnih ljudi, dočim je u našim prosečnim glavama ponajmanje misli ljudi koji su umeli da misle i da razluče šta je dobro, šta loše, šta je žito, a šta kukolj.
E sad, ima ljudskih zajednica spremnih da većinski uvaže, usvoje i primene u praksi mišljenja ljudi koji umeju da misle - takvim zajednicama po pravilu dobro ide - ali čak ni ta, prilično retka situacija, nije nikakva garancija. Jer teško da je bilo nacije koja je više uvažavala mišljenja ljudi koji su umeli da misle nego što je to Nemačka, pa ipak je i nemačka nacija u jednom momentu postala žrtvom opsednutosti Firerom i lebensraumom i onda tako opsednuta počinila teške pičvajze, iz kojih - kao što istorija i sama kaže za sebe - niko nije izvukao pouku, sledstveno čemu već izvesno vreme svetom ponovo haraju opsesije.
Da li je u našoj naciji - pardon u „našem narodu“ - bilo ljudi koji su umeli da misle? Još kako ih je bilo. I to ih je bilo više u XIX nego u XX i (pogotovo) u XXI veku. Ali to je svetski trend. U svim zemljama je u XIX veku bilo više ljudi koji su umeli da misle nego što ih je bilo juče, danas da i ne pominjem.
Šta je onda naš problem? Problem je što je naš narod vrlo retko - a od sredine osamdesetih nikako - slušao, usvajao i u praksi primenjivao mišljenja srpskih ljudi koji su umeli da misle nego je kao opčinjen slušao bulažnjenja ljudi koji nisu umeli da misle i koji su malo šta znali - neki od njih nisu znali da vežu čvor na kravati, lično sam poznavao jednog takvog - ali su znali da se našem narodu uvuku u dupe i da ga ubede da oni, kao, je li, ljudi iz naroda, u stvari misle ono što naš narod misli.
Nastavak u sutrašnjoj opsesiji.