U junu 2024, kada je Miloš Jovanović odveo stranku u zagrljaj Đilasa i Ponoša. U zagrljaj takozvane EU Srbije. U zagrljaj sa žutima.
Ali nije čak ni to najveći problem. Već ovo.
Nemojte da zamerite. Izvinite, molim vas, razumem vaš stav, ali... Svi treba da budemo na istoj strani... Složiću se delimično s vama...
Sve su ovo reči Miloša Jovanovića u poslednjem „Utisku nedelju“ dok se obraća Dušanu Milenkoviću, osobi koja je predstavljena kao politički analitičar. Milenković je prethodno u emisiji sa pozicije portparola takozvane Studentske liste obrisao pod Jovanovićem i DSS-om.
Spuštao ga, ismevao šanse DSS na izborima, gledao u Jovanovića sa himalajske političke visine.
Drugom političkom lideru, a ne Jovanoviću, bio bi dovoljan delić toga što je Milenković rekao pa da ga postavi na svoje mesto, kako iz političkog tako i iz ugla svog ljudskog dostojanstva.
Ali ne, Jovanović, kada su žuti u pitanju, nema granicu. A zašto je nema? Zato što postoji nešto što se zove stokholmski sindrom.
Stokholmski sindrom je psihološko stanje u kojem žrtva razvija emocionalnu vezu i saosećanje prema svom otmičaru ili zlostavljaču. Sindrom nastaje kada žrtva provodi duže vreme u bliskom kontaktu sa osobama koje imaju moć nad njom ili su dominantne.
Miloš sa Vračara, iz Pete beogradske, stalno želi da se dopadne lažnoj žutoj beogradskoj eliti. Žudi da ga potapšu po ramenu i da dobije pohvalu u stilu „ne slažemo se politički, ali dobar si ti, cenimo te“. A neće je nikada dobiti.
Zato što ta žuta lažna elita - da li je to danas Milenković u „Utisku nedelje“, nekada Bojan Pajtić kao gospodar Vojvodine ili samo anonimni Miki iz urbanog kafića na Vračaru - prezire bilo šta što ima prefiks nacionalno i patriotski. Doduše, DSS to sada ima samo na papiru.
I onda mi se misli vratiše i na ranije situacije. Kada u svakom drugom intervjuu sa nekim novinarom kod njega u kabinetu, bez ikakve razloga da to govori, naglasi kako se ne slaže, ali, eto, jako ceni, na primer, Lidiju Valtner iz Danasa. Onu koja gazi do srži DSS u svakom tekstu.
Ili kada snishodljivo trepće pred Antonelom Rihom tokom neke urbane akcije u vračarskom parku. Ili kad kao opčinjeni tinejdžer koji je sreo svoju omiljenu muzičku zvezdu gleda u za glavu višeg Čedomira Jovanovića dok čekaju da uđu u studio Prve televizije u jutarnji program.
Vojislav Koštunica je imao svoje vrline i mane kao političar. Ali jedno mu se ne može osporiti. Nikada, apsolutno nikada ga nije interesovalo da se dopadne lažnoj žutoj eliti. Što se kaže, zabole ga šta o njemu misle Riha, Valtner, Čeda ili Dušan Milenković.
Ali tad je DSS bio stranka, sa svim greškama koje jeste pravio. Ali ipak ozbiljna stranka.
Danas je Miloševa Autentična desnica - Autentično ništa. Grupica ljudi koju vodi čovek koji želi da ga žuti prihvate.
Neće, Miloše, da te prihvate nikada.
Više neće ni birači da te prihvate.
Kad kukavički napadaš žene u Skupštini, vučeš za pantalone žute elitiste da ti udele osmeh i kad ti odgovara Milov Srdanović kao koalicioni partner - to je kraj.
Katanac na Braće Jugovića 2a sledi 26. oktobra ujutru.
Ugasio si DSS.