TECHNOVATION SEE 2026: Oko 40 odsto karcinoma može da se spreči – prevencija ne sme biti u drugom planu

U javnom zdravlju nema mnogo prostora za crno-bele odgovore, jer različita ponašanja nose različite nivoe rizika, a poverenje u zdravstvene institucije ne gradi se osudom, već jasnim i doslednim informacijama. Uvaženi britanski onkolog i ekspert za javno zdravlje Peter Harper, koji je učestvovao na konferenciji Technovation SEE 2026 u Beogradu, smatra da prevencija mora da dobije mnogo značajnije mesto u zdravstvenim politikama, posebno imajući u vidu da se, prema procenama na koje se poziva, oko 40 odsto karcinoma može sprečiti. U razgovoru za Kurir govori o relativnim rizicima, stigmatizaciji pušača i odgovornosti zdravstvenih stručnjaka da ljudima pomognu da razumeju zdravstvene posledice svojih odluka.

Ako različiti proizvodi i ponašanja nose različite nivoe rizika, da li javnozdravstvene politike greše kada ih posmatraju gotovo crno-belo, kao da su ili bezbedni ili opasni, umesto da ljudima pomognu da razumeju relativni rizik?

• Relativni rizik je, u suštini, rizik koji je teško izmeriti jer se odnosi na nešto što se nije dogodilo. Kada posmatramo zdravstvenu zaštitu u celini i prevenciju koronarnih bolesti, kako jednoj zemlji objasniti da, 40 godina nakon uvođenja neke promene, ima manje slučajeva koronarnih bolesti nego što bi ih inače imala? To, zapravo, ne možete precizno da izmerite niti da na osnovu toga odredite troškove. Isto je i sa svim drugim oblicima relativnog rizika. Ipak, jedno je jasno: moramo da napravimo razliku između moralnih načela, prema kojima nešto uopšte ne bi trebalo da radite, i onoga što ja nazivam stvarnim životom. A stvarni život podrazumeva da ljudi rade različite stvari. Da li ćete se, na primer, biciklom spuštati nizbrdo prevelikom brzinom i pasti? Hoćete. Deca to rade. Da li ćete se izlagati ovom ili onom riziku? Hoćete. Ali ono što treba da razumete jeste da je relativni rizik znatno manji. Ako pogledate američku Agenciju za hranu i lekove (FDA) i njen pristup pušenju, kao i čitav koncept proizvoda koji su manje štetni, videćete da je Agencija potvrdila da su takvi proizvodi manje štetni. Kada je reč o onkologiji i mnogim drugim oblastima medicine, FDA procenjuje gotovo svaki novi lek i, kada ga odobri, poručuje da je reč o dobrom leku. Vi verujete da je to dobar lek. U ovom slučaju imamo jasne dokaze da je Agencija razmatrala bezdimne proizvode i zaključila da je verovatnoća da oni štete zdravlju manja. Oni jesu manje štetni po zdravlje.

Dakle, postoji čitav spektar?

• Bez obzira na to da li je preostala šteta osam, pet ili dva odsto, odnosno da li su ti proizvodi 92, 95, 98 ili više odsto manje štetni, mislim da to, iz ugla kliničara, nije presudno. Važno je da su značajno manje štetni i da će to napraviti razliku. Ništa nije savršeno.

Koliko je poverenje između lekara, pacijenata, regulatornih tela i javnosti važno za uspeh pristupa zasnovanog na smanjenju štete? I šta se događa kada različite institucije o istom zdravstvenom pitanju šalju suštinski različite poruke?

•  To je suština čitavog problema. Informacije koje ljudi prihvataju kao istinite prikupljaju se, proveravaju i prenose kroz brojne različite kanale. Međutim, mnogi od tih kanala danas predstavljaju izvore uticaja, a ne nezavisne stručnjake koji procenjuju stvarno stanje.

Kako onda izgraditi poverenje i kako ga sačuvati?

• Kao primer navodim preporuke o konzumiranju vina u poslednjih deset ili 15 godina. Količina koja se smatrala bezbednom smanjivala se sa tri čaše na dve, zatim na jednu, da bi se na kraju došlo do preporuke da se vino uopšte ne pije. Ciljeve stalno menjamo i time stvaramo zabunu. Kada govorimo o pušenju, poruka je da je jedino što bi trebalo da uradite – da prestanete da pušite. Koristimo čak i izraz „prestani ili umri” (quit or die). Ako ne prestanete, sami snosite posledice. U izvesnoj meri, takav pristup dodatno učvršćujemo i kada ljudi dođu u ordinaciju zbog zdravstvenog problema. Pitamo ih: „Da li ste nekada pušili? Da li pušite? Koliko cigareta dnevno popušite?” Tako neprestano podstičemo osećaj krivice i stigmatizaciju. Poruka je: znali ste šta radite i sada snosite posledice. To je potpuno besmisleno i ne ponašamo se tako ni u jednoj drugoj oblasti. Kada neko doživi saobraćajnu nezgodu, ne pitamo ga: „Zašto ste vozili brzinom od 35 milja na sat? Na putu je poledica. Znate da je temperatura minus dva stepena. Zašto ste to uradili?” Ne govorimo tako. Kažemo da je reč o nesreći. Ne krivimo osobu. Kod mnogih drugih bolesti, međutim, upravo to radimo – okrivljujemo ljude. Mi se, pre svega, bavimo lečenjem bolesti. Prevencija je nekako u drugom planu. Ali, ako ste onkolog, znate da se verovatno oko 40 odsto svih karcinoma može sprečiti. Zamislite! Za mene nema ničeg goreg nego da lečim karcinom do kojeg uopšte nije moralo da dođe. To je naš neuspeh, a ne nužno vaš.

Dakle, poverenje je složeno pitanje. 

• Naravno da nacionalne politike ne rešavaju sve probleme, ali one ionako ne rešavaju ni mnoge druge stvari. Ne vežbamo dovoljno. Ne hranimo se onako kako bi trebalo. Ne radimo sve ono što bi trebalo da radimo. Ipak, osuda koja prati pušenje možda je izraženija nego kod bilo kog drugog zdravstvenog problema. Zašto? Zato što ja ne pušim ili zato što vi ne pušite. Zbog toga ne razumemo ljude koji puše. Jedna od stvari kojima se bavim jesu razlike između različitih društvenih grupa. Ako analizirate pušenje prema poštanskim brojevima, odnosno delovima grada i njihovim socioekonomskim karakteristikama, videćete da je u imućnim naseljima, gde ljudi imaju visoko obrazovanje i pripadaju višim socioekonomskim slojevima, stopa pušenja tri ili četiri odsto. Kada odete u lučke sredine, gde ljudi uglavnom obavljaju fizičke poslove, ili u industrijska postrojenja i fabrike, taj procenat dostiže 40, 45, pa čak i 47 odsto. U Srbiji je upotreba duvana na nivou od 47 odsto. Veoma visoka. A ipak, vi ste zaista spremni za promene. Gde god da pogledam, vidim da ste spremni za promene. Treba ljudima omogućiti da se menjaju na osnovu informacija. Možete im pružiti informacije i usmeravati ih. 

Organizacija Public Health England uradila je nešto važno: saopštila je javnosti da su ovi proizvodi manje štetni. Omogućila je da takva poruka bude prisutna u javnosti – i to daje rezultate.