Napred rečeno ne znači da „naš narod“ za vakta jednopartijskog nenarodnog režima nije bio sklon političkim opsesijama - i te kako je bio, jer da nije, ne bi podlegao opsesijama istog dana kad su postale društveno prihvatljive - znači samo da su, osim jednopartijskih, sve druge političke opsesije bile strogo zabranjene i kažnjive.
Kad je napred napisala „najmanje pedeset godina preuranjeno“ - moja neznatnost je htela da kaže da će „naš narod“ sazreti za politički sistem parlamentarne demokratije tek tamo negde oko 2050, i to - i o tome je protivno političkoj volji i pod uslovom da nekako doguzelja do 2050, što nije sasvim izvesno.
Naš narod - i njegove političke elite - baš vole da idu iz krajnosti u krajnost. Dok je režim bio jednopartijski, bio je žestoko (cinik bi rekao neumereno) jednopartijski, čim je uveden višepartijski sistem, postao je ekstremno višepartijski, toliko višepartijski da je u Srbiji za godinu dana bilo registrovao blizu 600 - i slovima: šeststo - političkih stranaka, od kojih su - sa izuzetkom SPS-a - sve bile opozicione.
Danas bi stranaka bilo možda i celih nekoliko hiljada samo da Zakon o političkim organizacijama iz 1990. godine u međuvremenu nije pooštren. I to tek 2009. godine. Do tada je bilo potrebno sakupiti 100 potpisa punoletnih građana, platiti simboličnu taksu i eto ti registrovane stranke i tebe kao predsednika, maltene tvoje ekselencije.
S tačke gledišta zakonodavca - čitaj Miloševića, koji je u suštini bio jednopartijska ličnost - zakon o strankama bio je pravi bingo, jer je previše stranka, od kojih su manje-više sve beznačajne, idealan ambijent za suštinski jednopartijsku vladavinu SPS-a. Usitnjavanje političke scene itd., kužite, stari moji.
Nekako u isto vreme počinje i opsesija tzv. stranačkim i narodnim skupovima pod otvorenim nebom - opsesija koja se održala do današnjeg dana - praksa koja je u uređenijim delovima sveta odavno potisnuta tzv. partijskim i donatorskim konvencijama u zatvorenim prostorima. Opsesiju je započeo Milošević opštenarodnim saborom na Gazimestanu, nastavio ju je „događanjem naroda“ na Ušću, opozicija je pak uzvratila udarac serijom opštenarodnih mitinga i vidovdanskih sabora. Cilj svih tih nebrojenih režimskih i opozicionih sabora i mitinga bio je dibidus nepolitički, bio je zapravo mačistički: sva ta mitingovanja i saborovanja trebalo je da našem narodu pokažu ko ima veći qwerz. (Koji je narod rado primao.)
Posle početnih uspeha na Gazimestanu i Ušću, počelo se sve češće pokazivati da opozicija ima veći qwrz - tj, veću posećenost mitinga i sabora - i to bi možda dalo željene rezultate, da Milošević nije imao veći (duži) pendrek. O daljim pravcima razvoja opštenarodnih opsesija, više u sutrašnjem broju.