Džoni Štulić brutalno uzvratio osnivaču Parnog valjka na izjavu da je loš čovek: Obračunao se sa starim prijateljem, pa izneo sav prljav veš
Dodajte Kurir u vaš Google izbor- Džoni Štulić je oštro odgovorio Husu na tvrdnju da je loš čovek i izneo svoju verziju njihovih odnosa i početaka saradnje
- U reakciji je tvrdio da je Hus godinama ponavljao istu priču i da je od njega imao koristi u radu na Azrinim pesmama i prvim singlovima
Muzičar i pisac Branimir Džoni Štulić, tvorac i alfa i omega legendarne grupe "Azra", reagovao je na izjavu Huseina Hasanefendića Husa da je "loš čovek". Gitarista grupe Parni valjak je svoje mišljenje o nekadašnjem frontmenu grupe Azra izneo u emisiji "Kakodalogija" na Una televiziji.
"Džoni Štulić je loš čovek, sada evo ponovo to kažem. Ne treba mešati lik i delo. Zaista smo se potrudili da ga gurnemo u neki fokus jer smo osećali da to vredi. On više nije tražio ničije mišljenje, nego je samo tražio potvrdu onoga što je mislio da je ispravno, a mislio je da je apsolutno u svemu u pravu. Autor vrhunskih stihova, vrhunskih pesama ali se kao čovek pokazao kao loš”, rekao je Hus.
Pogledajte u galeriji fotografije Džonija Štulića:
U međuvremenu, oglasio se Džoni Štulić, a njegovu pisanu reakciju na Husovu izjavu da je loš čovek prenosimo u celosti.
Reakcija na Husove tvrdnje
"A sad ću preći na Husa, pošto vrti jednu te istu priču već decenijama, pogotovo nakon hrvatskog osamostaljenja (što ne znači da je i pre bio išta bolji). Tu njegovu priču – kako nisam bio dovoljno dobar za Valjak (na svu sreću) – treba naći u kolutanju mojih očiju prilikom izvođenja njegovih muzičkih bisera, a još i više u njegovom hvalisanju posedovanjem demo snimka (radi se o dvanaest pesama, i, bez brige, Aki ih peva), kad reče da bi mnogi na Zapadu dali masne pare za njega, jasno, nije imao na umu jedino skupljačku vrednost istog, nego bejah, hoću li reći, izuzetan gitarista, ako i derah ritam, štaviše, ritam gitaristom sam se i smatrao (ne u klasičnom rok smislu), jer sola su dosadna, a ja imadoh još pune ruke posla sa komponovanjem, pevanjem, menadžerstvom, štampom, pa i plaćanjem najvećeg poreza na Balkanu, da ne pominjem ljubavne jade i podstanarstvo.
Rečju, Hus nije kompozitor, ni za milion godina neće uspeti pesmu da napravi, to je što se tiče muzike, ali bio je izvrstan solo gitarista (u ono doba), međutim, najveća teškoća mu je sporost poimanja – da mu misao pređe jedan metar od du**ta do glave treba mu sva reinkarnacija, uprkos svim za tu svrhu od boga stvorenim ganglijama. Tako može biti da ga otpuste iz vojske ne samo zbog unutrašnjeg uha, nego i razumevanja – ako nađu da je ispod svakog nivoa – budući da je usklađenost pokreta veoma važna, pogotovo kod usiljenih marševa.
Što se tiče međusobnog prebijanja dugova, Hus napravi odličan posao na oba moja singla, uglavnom zato što sam, oslobođen produciranja, imao vremena da nadgledam sve i svakoga (što sam radio i kao producent, sve organizovavši, ali neslužbenim se često više postiže nego službenim, jer onda se ne spava na ušima), na primer, njegova produkcija Haustorovog prvog albuma, (kod produkcije mislim na zvuk), jeste možda trunku bolja od Mlinarčevog zvuka mog prvog albuma, koji je najgora zvukovna ploča u istoriji rokenrola. Zauzvrat, unapred mu se odužih dvonedeljnom probom koja mu dade novu krv na kojoj sve do danas opstaje, jer Valjak je sedamdeset osme, pred njegov odlazak u vojsku, bio mrtvorođenče. Na sam pomen dvonedeljnog vežbanja sa Džonijem bez problema puni Arene.
Podsećanje na početke Azre
Međutim, ne stoji, što Hus negde u novinama veli, da je vodio Azru u studio na demo snimanje dok još ni ime nisu imali (toliko je neuk, što se prevodi kao ignorant, da je to strašno, i, uostalom, to na svoju ruku uradi, što znači da mu se lampica, namirisavši korist, upali). Beše to pred leto sedamdeset osme, imadosmo nastupe pre toga, pa to i uslovi da se Hus primi istoga – demo snimaka – pogotovo jer je u vojsku išao, pa se sa životom opraštao, a možda je hteo i nešto novo da započne, kad se vrati, jer dobro je znao svoje poslovne mogućnosti, ali nije imao pesama niti sveže krvi koja mu je otada produžila muzički život sve do sada, uprkos povremenim prekidima i odjavama istog. Tu se, dakle, i te kako okoristio, direktno i indirektno, što je jedno drugo dopunjavalo. Sa muzičke strane, to nije bilo sjajno zbog sijaset razloga: odvratnog fuša u kom se sve radilo, čemu je veoma pogodovala tadašnja lozinka, "niko me ne može toliko malo platiti koliko ja mogu malo raditi", kao i svega ostalog.
Takođe (tu isto dajem Husu za pravo), nije bilo razumevanja između mene i drugih pankerskih muzičara, pa je Truli opravdano primetio da to ništa ne valja, to jest da ovi nemaju pojma (onda su uspeli kao Film, premda sa novim pevačem, što pomogne njihovom slučaju). Zatim sam ja tešio Husa u oktobru te iste godine, zatekavši ga u uniformi na Azrinom nastupu, prilikom te turneje po Hrvatskoj od deset gradova – što njemu sve do dana današnjeg ne uspeva (otkako svira uglavnom oko Celja, moguće zbog grofova Celjskih), mimo sve pomoći domaćih i stranih pivara koje mu omogućavaju sponzorski život – što poluči da smo nedugo potom, dolaskom proleća, otvorili pesme u njegovom stanu da vidimo šta imamo (vežbali smo šest njegovih i šest mojih pesama, i dok moje trajahu dve i po minute sa tridesetak obrata akorda, njegove behu petominutne sa četiri akorda, A-mol, G-dur, F-dur i E-dur), ali tu je najveći problem bila moja gitara, imadoh, naime, belog Strata koji se nikako nije dao naštimovati, dok mu je treća žica bila mrtva – zbog slabog spoja vrata i trupa zvučala je poput tremola.
To je kao da igrate na travi bez krampona, odnosno čepova, o nekoj taktici igre nema ni govora. Što to, što Akijeva muka pevanja u visokom ključu, pa otuda mome uhu skičanja (ta uostalom, sasvim smo iz drugog fazona), što kolutanje očima, tek sve to uslovi da se jedino basista Fuma zapali, kome se to jako svidelo, a ni Stančiću nije bilo mrsko, međutim, da bi to uspelo moralo se pevač zameniti, nova gitara nabaviti, pa, krenuvši kao Klif Ričard i Šedouzi, svoje samoljublje zatomiti, i, svakako, menadžera, kom me proslede za gajbu piva, razuveriti. To je tada bilo previše.
Odnosi sa muzičkom scenom i kritika estrade
Ali, pogledamo li unazad, sve što Valjak ikada napravi bejaše sedamdeset deveta (Jablan) i osamdeseta (Kad Miki kaže da se boji), dakle, mogli su komotno sa mnom u odelima tamburati do osamdeset četvrte, a onda do rata umesto Ekatarine Velike Sedam sekretara dobiti, i priliku da se po njima trg nazove imati.
Eh da je bilo pameti, uprkos besmislicama koje neumorno prosipa, barem što se mene tiče, premda njegovo umovanje zahteva debele živce, otprilike kao da slušate čoveka sa govornom manom, pa se od napora da ga shvatite i koju misao umesto njega pravilno izrazite i uobličite – kad mu već tačno nameru i htenje unapred predosetite – silno umorite i sve dođavola pošaljete, naročito jer celo vreme pr*i u prašinu, odnosno bezuspešno s*re kvake, ili koji god tekući izraz može pokriti svu tu urođenu jalovost i pakost koja proizlazi iz te muke (tupog mozga, a zahtevne glave), dakle, secira mene, a misli na sebe, vraćajući se više od četrdeset leta unazad – da se okružih samo onima koji bi mi povlađivali, jer se držah bogom, što je čista bljezgarija, budući da obe postavke isisa iz prsta, štaviše, on je taj kom klimavci trebaju, inače ga od mene ne bi odbilo moje kolutanje očima na njegova muzička pregnuća (dokaz da se smatram bogom), i pogotovo moje zajebantsko pevanje u Jabuci (na suvo, bez benda i nastupa) njegovih tadašnjih uspešnica, poput "prevela me mala žednog preko vode, aj dao sam joj previše slobode", ili "obuci večeras traperice tesne i one svoje cipelice besne", da bih okončao sa "strašno jedno smo mi".
To mu se, naravno, odmah dojavi, i to mi njegovu zlovolju navuče, za šta me čisto zabole, pogotovo ako uzmemo u obzir da već i pre toga izjavi kako ne shvata ozbiljno revolucionara koji od svoje revolucije pravi novac. Najveći uspeh mu beše uguzivanje preko Mlinarca u sistem; otad traje preko pedeset leta, jer UDBA je sudba, a OZNA sve dozna, da on, jadan, ne ostane bez posla.
Međutim, bez mene bi se on do osamdesete skroz ugasio, jer obično je vojni rok karijere zaustavljao, a njemu je bend već tada, sedamdeset osme, pre vojske, mrtav bio, bez ikakvih izgleda, doduše, on odsluži šest meseci, budući da ga zbog slabog sluha otpuste ranije, što je sasvim u redu, pošto mu medved prdne u uho prilikom rođenja, to i bude razlog, rekao bih, da nijednu pesmu ne napravi, ali ja sam sve potrebno za uspeh već postavio i svojim tokom nastavljao, a on mi je u tom času trebao manje nego Mlinarec njemu u njegovom, uz opasku (zbog poređenja i odnosa veličina) da provedoh sa njim dve sedmice (i nikad posle toga ne zasvirah kao Kvarni paljak), dok on bude sa Dragutinom barem pola godine (isprva žicajući da mu bude predgrupa, a onda, uguzivši se, otprati ga, snimivši album sa njim, te nastavi bez Geca kao Grupa dvesta dvadeset pune tri godine – nema šta, dobra otpremnina), dakle, vozi se na mom dahu života preko četrdeset godina, dok bi ovako (da nije bilo njega) u igru upao ovaj ili onaj ili neko treći, pošto se to jednostavno nije moglo izbeći, kad ništa manje nego danas palih i žarih u toj nedođiji.
To spada u predodređenost, i još sijaset toga. Rečju, on se ogrebao o mene, a ne ja o njega. Otuda svojim lažnim pokroviteljstvom pokušava sakriti pravo stanje stvari – da je niko i ništa.
Detalji produkcije i rad na prvim singlovima
To kažem stoga što izjavljuje da mi htede pomoći, stavljajući Jablana i Mikija na svoje ploče, premda je dogovor među nama bio da mu prepuštam sviranje te dve pesmice, a zauzvrat dobijam singl, čisti poslovni odnos zbog čega i bude producent (vidite kako izvrće i laže, jer na račun svog grebanja i uguzivanja sve do danas i u svakom sistemu, čvrsto ukorenjen, bez ijedne pesme traje).
U svakom slučaju, pokaza se to dobar đir i dil, pa i dril, pošto najbolje uratke sa mnom ostvari. Nadalje, Hus Salijeri veli kako nema dobro mišljenje o meni, jer dobar autor ne znači da je i dobar čovek – tog se stava već decenijama po medijima drži, premda još razloge za taj sud ne pruži, moguće zato što je lakše prorok biti nego sa večernjom školom nešto obrazložiti. No ne mislim da je večernja škola u pitanju (to je to visoko obrazovanje kojim se diči), već skliski deo njegove ličnosti koji je grozno frustriran i pun kompleksa, suočen sa rascepom između htenja i mogućnosti.
Imam utisak da Husa grize savest – prođe pedesetak godina, a on baš ništa za pokazati nema s čim će izaći pred Svetog Petra – ma koliko se trudio da nju potisne. Valja se ponadati da će se Pero nekako smilovati, ako samo poradi sledećeg primera Husove uviđavnosti: u polučasovnom dokumentarcu o sebi (Hrvatsko društvo kompozitora), na pitanje o meni, konačno dođe k sebi, pa to Sfećiju prepusti, Sfećiju, koji se mladošću, glupošću, pa i revolucionarstvom pohvali. A tek da mi gitara stoji kao sedlo na kamili – tada bude u punoj formi (Sfeći). Nepatvoreni Pero Kvrgić. Komičar živi. Uz sve to, zajedno sa Sfećijem, uzima od ZAMP-a i procenat od praznih CD-ova; pored toga mu ni Breginu "magareću klupu" nikako ostaviti ne uspeva.
Zato ne veruje u revoluciju koja pravi novac, već samo u onu koja isplaćuje novac, pošto za ono prvo nema dara, a za ovo drugo (po zakonu velikih brojeva i pokroviteljstava), hvala bogu, još uvek ima dovoljno pivara. Stoga dobivši Porina za životno delo primeti: "Da je dodata neka izdašna finansijska nagrada to bi bilo još bolje" – u skladu sa "strašno jedno smo mi".
Na primer, ovako će pred sviranje u beogradskoj Areni, jer treba posetioce nečim privući (toliko se pravi važan da to jednostavno nije za podneti):"Drago Mlinarec je radio album i to nije srećna priča, jer nije on mogao da kontroliše Džonija. Kad je album izašao svi su pljuvali produkciju. Međutim, Mlinarec nije imao nikakvu kontrolu, nego je Džoni preuzeo komandu, ali kad je krenula loša produkcija, onda se ogradio. Mlinarec nije mogao sa njim. Džoni je diktirao. Sa mnom ne bi mogao tako jer smo bili (nismo) u prevelikom klinču” (za dobar zvuk je najviše zaslužan Petko Kantardžijev).
"Kad smo radili njegove pesme bilo je po mom: "Tako to treba i tako će to biti" – naglašava Hus. – Što se tiče Mlinarca to uopšte nije tačno (Hus ništa o tome ne zna, osim onog što mu je Mlinarec mogao reći). Ja nisam imao nikakvu kontrolu, pošto je Mlinarcu prepušteno miksanje, kao producentu (on je u studiju bio protiv svoje volje, tako da se nije znalo ko pije, a ko plaća, da li on, snimatelj, ili možda i dvojica, ja ili Lajner sa bubnjem), a da prethodno nisam sa njim prosvirao te pesme, kao sa Husom (on, zapravo, pozvavši me k sebi, imade samo te pesme snimljene u akustičnoj verziji – želeo je da snimim to što će biti na ploči – a da nikad Azru nije čuo, niti mu je to uopšte bilo blisko, niti je išta o zvuku znao, dakle, sve ono što je bitno, jer tako se stvari postavljaju), dodatno tome sa Husom sam, kao gitarista, imao daleko bolje razumevanje, budući da je Mlinarec iz nekog drugog sveta, da već ne pogađam kog.
A Husu je sa mnom išlo sve po loju, otkako sam sve pre toga sa njim postavio, i mešao sam se samo gde bi to bilo potrebno, na primer, da se ostavi čitav solo na kraju Balkana i nešto oko sola Poziva na ples.
Međutim, postavka pesme je moja – uređena kompozicija kakvu sam hteo čuti i onako kako je trebalo uživo da se izvodi (uprkos tome što je imao slobodu da svira gitaru po svome, kao i Pađen, jer ionako moraju nešto svirati, a to je prouzrokovalo da su najbolje deonice u životu sa mnom dali), jasno, sa dve gitare, jer uživo sam morao triju da se prilagođavam ili pak sasvim nove aranžmane da iznalazim (na prvom singlu nađoše se neke zdravorazumske sitnice koje nisu bile moje, na primer, Stančićev predlog za uvod na A šta da radim). Poimence, na Balkanu svira samo solo (dadoh mu i daire da solo otprati) i kratku frazu između strofa i na početku – tarararam, tarararam, ta tara, sve ostalo je moj aranžman.
Na "Šta da radim" svira onako kako smo po mome uvežbali, jer nisam imao primedbi, niti je išta bilo po njegovom – ja sam kompozitor, a ne on, pored toga se o mojim pesmama radilo, dodatno tome, kao gitaristi, obojica bejasmo sramežljivi, pa se uopšte nismo nadmetali, niti je to išlo uz Novi talas, kom se on morao prilagoditi.
Za drugi singl je došao na probu i uhvatio lako ritam za Poziv na ples, odsviravši solo po mom ukusu, kao i na Ženama koje prolaze kroz grad (mimo toga ništa drugo); a na instrumentalu sredinu, odnosno drugi i treći deo. Tom prilikom sam od početka svedočio miksanju, za razliku od prvog singla, kad sam nepozvan došao u Lisinski bosih nogu (za dobru sreću), na šta su Petku i Husu od zaprepašćenja iskočile, ako ne i ispale, oči. Inače, uvek sam puštao goste da rade po svome, sve dok bi to bilo po ukusu mome.
Odgovor Mlinarcu i osvrt na prvu ploču
A zaista nikad veće tiraže nosača zvuka od mene nije prodavao, iako je sam tako voleo da izjavljuje, naročito osamdesetih, i kad mene okolo nije bilo, pa je treću ligu predstavljao, sve dok se nije u HDZ upisao. "Nakon spektakla u pulskoj Areni, koji produkcijski ide uz bok sa svetskom ljigom, Hus otkriva formulu trajanja brenda" – naslov iz dve hiljade šesnaeste. Zašto ga onda žulja moje – njegovih ljiga – pevanje? I da sam ja ušićario na njemu izjavljuje? Ali pevao sam ih osamdeset treće, posle uspeha i sveg poreza, na suvo i bez plaćene publike! Preostaje samo da je mislio na svoj položaj u sistemu, kao poltrona, prirepka i amebe.
A tu izjavu o revolucionarstvu i novcu valja staviti u vremenski okvir kada je nastala, naime, upravo tada je Deng Sjaoping postavljao smernice kineskog razvoja, opisavši to u tri koraka: prvi, da do kraja osamdesetih u Kini bude dovoljno hrane i odeće za sve; drugi, da se dohodak po glavi stanovnika u devedesetima treba četvorostruko uvećati; da bi se tek onda u sledećem veku moglo u nove radne pobede jurnuti; i evo Kine na čelu svetske povorke.
Promeniću temu i reći nešto o Mlinarčevoj ulozi producenta na prvoj ploči: podstakne me na to neki članak u novinama gde Hus navodi zgodu iz Zvečke, kad mi je Drago (po njemu) prišao, skinuo naočare i rekao: "Opali mi šamar", ali nije u nastavku ono što Hasanefendić navodi da mi je kazao, da ga nisam slušao, ako je išta rekao i beknuo. Gec, naime, nije uopšte ništa govorio, štaviše, u jednom davnom razgovoru se i požalio da od mene nije do reči mogao doći, što je bila istina, međutim, to nije bilo povezano sa miksanjem ili bilo kakvom muzičkom saradnjom, već sa jednom zgodom iz auta, kad smo išli iz studija (nemam pojma čijeg auta i ko je vozio), a ja se sedeći sa njim na zadnjem sedištu raspričao, dok je on bez teksta ostao (ne mislim da mu je to škodilo, ako mu očigledno nije ni pomoglo).
Škarica ga nađe za jemca u studiju, te se zbog tog posla sretosmo prvi put u dvorištu Studentskog centra. Što se tiče tog nesrećnog prvog albuma, Drago beše padobranac koji padne u nepoznato područje. Potpuno isto kao jedna zgoda koju nađoh u novinama. Neka muška klapa iz Zagreba pođe u pauzi snimanja (bude to isti studio Jadran filma) u obližnji lokal, gde se zadrže na piću pola sata, a onda se vrate da dovrše posao, kad, zapevavši, neko grozno zafalšira, pogledaju se, i primete da je sa njima došao neki pijanac iz bircuza. Siguran sam da ga nisu pretukli. Zato me iznenadila Gecova ponuda u Zvečki."
(Kurir.rs/Telegraf)
Pogledajte video: