Šta ljudi vide neposredno pred smrt? Lekar razgovarao sa 1.500 pacijenata i otkrio da čak 90% njih doživi isto
Dodajte Kurir u vaš Google izbor- Lekar Kristofer Ker, posle više od 1.500 razgovora sa terminalno obolelim pacijentima, navodi da skoro 90% njih pred kraj života doživljava intenzivne snove ili vizije.
- Najčešće vide preminule roditelje, supružnike i prijatelje, a mnogi ta iskustva opisuju kao stvarnija od običnog sna i umirujuća.
- Ker ističe da se takvi doživljaji javljaju i u budnom stanju, ali ne predstavljaju dokaz života posle smrti.
Šta se događa sa ljudskom svešću kada se život približava kraju? To pitanje vekovima intrigira naučnike, lekare i filozofe, a američki lekar i istraživač dr Kristofer Ker proveo je gotovo tri decenije pokušavajući da pronađe odgovore kroz razgovore sa ljudima na samrti. Nakon više od 1.500 intervjua, došao je do zapažanja koje je izazvalo veliko interesovanje javnosti: prema njegovim istraživanjima, skoro 90 odsto pacijenata pred kraj života doživljava neobično intenzivne snove ili vizije, a među najčešćim iskustvima jesu susreti sa voljenim osobama koje su ranije preminule.
Ker, koji je izvršni i medicinski direktor organizacije „Hospice and Palliative Care Buffalo“ u američkoj saveznoj državi Njujork, godinama proučava psihološka i emocionalna iskustva terminalno obolelih pacijenata. Njegova istraživanja pokazala su da se neposredno pred smrt kod mnogih ljudi javljaju živopisni doživljaji koji za njih imaju izuzetno snažno lično značenje.
Gostujući u podkastu „The Diary of a CEO“, koji vodi Stiven Bartlet, lekar je objasnio da pacijenti takva iskustva često opisuju kao nešto mnogo stvarnije od običnog sna. Pojedini tvrde da ponovo razgovaraju sa roditeljima, supružnicima, prijateljima ili drugim dragim osobama koje nisu među živima.
Prema Kerovim rečima, ovi doživljaji često ne izazivaju strah. Naprotiv, mnogi pacijenti nakon njih osećaju spokoj, sigurnost i utehu, čak i kada su svesni da im se život bliži kraju.
Pacijenti tvrde da su njihovi doživljaji stvarniji od običnih snova
Jedno od najzanimljivijih zapažanja doktora Kera odnosi se na način na koji ljudi opisuju ono što su videli ili doživeli.
Kako je objasnio tokom gostovanja u podkastu, mnogi pacijenti ne vole kada se njihova iskustva jednostavno nazivaju snovima, jer smatraju da se suštinski razlikuju od onoga što su ranije doživljavali tokom spavanja.
- Kada ih pitate o tome, najviše ih pogodi ako to nazovete snovima, jer je ovo potpuno drugačije od bilo čega što su ikada doživeli. Ovi doživljaji nisu metaforični niti fantastični i ne zahtevaju nikakvo tumačenje - objasnio je Ker.
Dodao je da pacijenti uglavnom ne pokušavaju da pronađu skriveno značenje onoga što su videli. Umesto toga, govore o konkretnim susretima i događajima za koje imaju snažan osećaj da su se zaista odigrali.
Kada ih istraživači zamole da na skali od nula do deset ocene koliko su im takvi doživljaji delovali stvarno, prema Kerovim rečima, odgovori često dostižu najvišu ocenu.
To ne znači da su susreti sa preminulima objektivno potvrđeni, već da ih pacijenti doživljavaju kao izuzetno uverljive i emotivno značajne.
Najčešće viđaju roditelje, supružnike i prijatelje koji su preminuli
Jedan od najupadljivijih obrazaca koje je Ker uočio tokom višegodišnjeg rada jeste učestalo pojavljivanje preminulih članova porodice u snovima i vizijama umirućih pacijenata.
Ljudi opisuju susrete sa majkama, očevima, bračnim partnerima, braćom, sestrama i prijateljima koje su izgubili mnogo godina ranije. U pojedinim slučajevima govore i o kućnim ljubimcima koji su imali posebno mesto u njihovom životu.
Za pacijente ti susreti često predstavljaju iskustvo velike emocionalne bliskosti, a neretko ih opisuju kao trenutke u kojima ponovo osećaju sigurnost i ljubav.
U naučnom radu objavljenom 2014. godine u časopisu „Journal of Palliative Medicine“, Ker i njegove kolege istraživali su snove i vizije pacijenata smeštenih u hospis, ustanovu namenjenu nezi teško obolelih osoba.
Istraživanje je pokazalo da većina ispitanika doživljava takva iskustva, a posebno je zanimljivo da su snovi u kojima se pojavljuju preminuli članovi porodice i prijatelji pružali više utehe nego druge vrste snova.
Kako se smrt približavala, utešni doživljaji povezani sa preminulim osobama postajali su sve učestaliji.
Ne događaju se samo tokom spavanja
Iako se često govori o snovima pred smrt, Ker ističe da se ovi doživljaji ne javljaju isključivo dok pacijenti spavaju.
Prema njegovim zapažanjima, približno polovina iskustava događa se u budnom stanju. Neki pacijenti tada razgovaraju sa osobama koje drugi ljudi u prostoriji ne vide, gledaju prema određenom mestu ili pružaju ruku kao da nekoga pozdravljaju.
Lekar navodi da se takvi doživljaji mogu pojaviti nedeljama pre smrti, a njihova učestalost često raste kako se poslednji trenuci približavaju.
Istovremeno, veoma je važno razlikovati ove pojave od delirijuma, stanja akutne zbunjenosti koje može nastati usled infekcija, poremećaja metabolizma, dejstva lekova ili drugih zdravstvenih komplikacija.
Dok delirijum često podrazumeva dezorijentaciju, poremećaj pažnje i uznemirenost, iskustva koja Ker proučava pacijenti neretko opisuju jasno i povezano, uz očuvanu svest o sopstvenom stanju.
Istraživanja pokazala da snovi mogu da ublaže strah od smrti
Za Kera je posebno značajno to što ovakvi doživljaji često utiču na emocionalno stanje pacijenata.
Njegovo istraživanje, objavljeno 2014. godine, obuhvatilo je 59 pacijenata u završnoj analizi, od kojih je 88,1 odsto prijavilo najmanje jedan san ili viziju povezanu sa krajem života. Oko 60 odsto prijavilo je utešne doživljaje, dok je približno 19 odsto navelo uznemirujuća iskustva.
To pokazuje da snovi i vizije pred smrt nisu uvek prijatni, iako kod mnogih ljudi imaju umirujuće dejstvo.
U pojedinim slučajevima pacijenti se prisećaju nerešenih porodičnih odnosa, važnih životnih događaja ili ljudi koje dugo nisu videli. Takvi doživljaji mogu biti emocionalno intenzivni, ali im ponekad omogućavaju da se suoče sa prošlošću i pronađu osećaj prihvatanja.
Ker smatra da je upravo ovaj psihološki aspekt procesa umiranja često zanemaren u savremenoj medicini, koja se uglavnom usredsređuje na fizičke simptome bolesti.
Njegov pristup naglašava da su razgovor, emocionalna podrška i razumevanje pacijentovih iskustava važan deo dostojanstvene nege na kraju života.
Da li ovi snovi dokazuju da postoji život posle smrti?
Iako iskustva koja Ker istražuje mogu delovati neobično i teško objašnjivo, ona ne predstavljaju naučni dokaz postojanja zagrobnog života.
Lekar u svojim radovima pre svega proučava ono što pacijenti osećaju, kako tumače sopstvene doživljaje i na koji način ti trenuci utiču na njihov odnos prema smrti.
Nauka još nema potpun odgovor na pitanje zbog čega se upravo u završnoj fazi života kod mnogih ljudi javljaju tako intenzivna i emotivno značajna iskustva.
Moguće je da na njih utiču promene u moždanoj aktivnosti, obrascima spavanja, pamćenju i emocionalnoj obradi iskustava. Međutim, konkretni mehanizmi još nisu dovoljno istraženi da bi se moglo govoriti o jednom potvrđenom objašnjenju.
Ker naglašava da njegova istraživanja ne pokušavaju da dokažu šta se događa nakon smrti, već da pomognu lekarima i porodicama da bolje razumeju šta ljudi proživljavaju dok umiru.
Upravo zbog toga smatra da takva svedočenja ne treba automatski odbacivati ili proglašavati besmislenim, naročito kada pacijentima pružaju osećaj mira.