EMOTIVAN POVRATAK PAUNOVIĆA U ŠKOLU: Učiteljica Vida prozivala đake, a selektor se prisetio detinjstva, prvih fudbalskih koraka i obećanja! (FOTO)
Dodajte Kurir u vaš Google izborSelektor fudbalske reprezentacije Srbije Veljko Paunović vratio se na mesto na kojem je sve počelo. Nekadašnji učenik Osnovne škole "Stefan Nemanja" na Senjaku ponovo je seo u školsku klupu, susreo se sa učiteljicom Vidom i drugarima iz detinjstva, a susret ispunjen emocijama, osmesima i uspomenama pokazao je da neke veze nikada ne blede.
U učionici za muzičko ponovo se okupilo nekadašnje odeljenje generacije 1977. godine. Učiteljica Vida prozivala je svoje nekadašnje učenike, a među njima je bio i čovek koji danas predvodi fudbalsku reprezentaciju Srbije. Ipak, tog nedeljnog prepodneva Veljko Paunović nije bio selektor, već pre svega školski drug koji se vratio u svoje detinjstvo.
Dočekala ga je direktorka Milena Gajić, a druženje je ubrzo nastavljeno u fiskulturnoj sali, gde je Paunović zaigrao fudbal sa današnjim đacima. Učestvovao je u igri "ševe", razmenjivao dodavanja sa mališanima i uživao u njihovom oduševljenju.
Poseban povod za posetu bila je i utakmica Srbije i Nemačke, koja će biti odigrana 13. novembra na stadionu „Rajko Mitić“. Selektor je upravo najmlađima uručio vaučere za ulazak na utakmicu, želeći da ih pozove da podrže nacionalni tim uprkos kazni UEFA, zbog koje će podrška sa istočne tribine biti omogućena deci do 14 godina u organizovanim grupama i uz odgovarajuću pratnju.
Ipak, najemotivniji deo susreta dogodio se u učionici, kada je učiteljica Vida ponovo preuzela reč i počela da se priseća svojih nekadašnjih učenika.
- Nemojte mi zameriti na emocijama - poručila je učiteljica, ističući da je bila privilegija raditi sa generacijom kojoj je pripadao i Veljko.
Posebno se prisetila dečaka koji je od prvih školskih dana bio nerazdvojan od fudbalske lopte.
- Najsrećniji je bio na časovima fizičkog u dvorištu, kada je igrao fudbal i drugarima pokazivao kako se nešto pravilno izvodi. Imao je od koga da uči, kod kuće ga je usmeravao otac Blagoje Paunović.
Ipak, učiteljica je otkrila i jednu manje poznatu stranu današnjeg selektora. Tokom organizovanih odlazaka na plivanje, Veljko je mnogo vremena provodio uz mlađeg učenika koji nije umeo da pliva. Tek kada je Paunović prešao u deo bazena namenjen plivačima, dečak je shvatio da je njegov stariji drug sve vreme ostajao uz njega kako bi mu pomogao.
- To je još jedna Veljkova osobina: da pomogne, da se nađe, da uputi - istakla je učiteljica.
Njegovi školski drugari prisetili su se i brojnih anegdota, a jedna od njih posebno je nasmejala okupljene. Naime, Paunović je još kao dečak na časovima srpskog jezika gotovo svaku temu uspevao da poveže sa fudbalom. Jedan sastav ostao je posebno upamćen, a njegove reči danas zvuče gotovo proročki.
- Znam da kada ste uzeli moju vežbanku u ruke, pomislili ste da ću opet pisati o fudbalu. I u pravu ste. Pisaću. Ali jednog dana, kada budem poznat, vi ćete biti ponosni i svima ćete se hvaliti da sam bio vaš učenik - prisetila se Veljkova drugarica iz odeljenja Nađa Gojović.
Nije izostalo ni sećanje na njegovog oca Blagoja Paunovića, koji je pomno pratio sinovo odrastanje i školske obaveze. Drug iz klupe Dušan Vojnović otkrio je kako je Blagoje jednom prilikom čak završio na drvetu pored škole kako bi proverio šta njegovi sinovi i drugari rade tokom časa.
- Popеo se na drvo pored škole i pratio šta radimo tokom časa. Kada je primetio da smo ga ugledali, samo je podigao prst i zapretio nam da moramo smesta da se uozbiljimo. Posle toga nije više bilo ni pomeranja ni došaptavanja - ispričao je Vojnović.
A onda se i sam Paunović obratio prisutnima, ne krijući koliko mu je značio povratak u školu u kojoj je napravio prve korake.
- Stvarno je divan osećaj. Emotivno je ponovo videti sve svoje drugare iz klupe, u školi i kraju u kojima sam ponikao. Ovde sam napravio prve fudbalske korake, igrajući u školi, a zatim i kada sam sa Senjaka, ovim ulicama kroz Hajd park, išao do Partizanovog stadiona na treninge.
Istakao je da je dugo želeo da se ponovo okupi sa svojim školskim drugovima i da im kaže koliko su mu značili tokom odrastanja.
-Gde god da sam igrao ili radio, uvek sam se prisećao ovih trenutaka. Želeo sam da se okupimo i da im kažem koliko mi je sve to značilo, posebno njihova podrška. Uvek sam osećao da me podržavaju i da razumeju moj talenat.
Posebno mesto u njegovim uspomenama zauzima učiteljica Vida, koja je imala razumevanja za njegovu veliku ljubav prema fudbalu.
- Gledala mi je kroz prste kada nisam dolazio na radnu subotu zato što sam imao utakmicu, puštala me je da idem na trening… Već u tako ranom uzrastu pokazivao sam koliko volim fudbal i koliko mi je stalo da uspem.
Paunović se prisetio i jedne poruke koju je svojevremeno dobio od profesora doktora Vojkana Stefanovića, koji je sa reprezentativcima tadašnje Jugoslavije radio na mentalnom i psihološkom planu.
- Nikada neću da zaboravim reči profesora doktora Vojkana Stefanovića, koji je sa reprezentativcima radio na mentalnom i psihološkom planu. Rekao nam je da svi treba da težimo tome da jednog dana napravimo uspeh za reprezentaciju i da nas onda, kada se vratimo u svoju školu, na stepenicama sačekaju sa natpisima i našim imenom. Neverovatno je kako se neke stvari zaokruže. Čovek shvati da se sav uloženi trud isplatio i, što je najvažnije, da je bilo vredno svakog trenutka posvećenog fudbalu.
Otkrio je i da je kao dečak gotovo uvek sa sobom nosio loptu, čak i kada nije imao uslove za igru.
- Uvek sam nosio tenisku lopticu kojom smo igrali baš ovde, iza nas nam je bio gol. Fudbalsku loptu sam kasnije nosio u rancu, više u srednjoj školi. Uvek je bila tu.
Iako je fudbal od najranijih dana bio njegova najveća ljubav, školske obaveze nikada nije potpuno zapostavio.
- Bio sam dobar đak. Ne vrlo dobar ili odličan, ali nikada nisam zapostavio školu. U tom uzrastu čovek najviše nauči o vrednostima i druženju sa svojim vršnjacima. To ostaje za ceo život.
Na pitanje da li je mogao da zamisli da će se jednog dana vratiti u svoju školu kao selektor Srbije, odgovorio je:
- Tako daleko nisam video. Ali jesam želeo da kao igrač napravim uspeh za našu zemlju, nešto čime će se ponositi i škola i kraj i grad i cela država.
Poseta je imala i važnu poruku za najmlađe navijače, koje je Paunović pozvao da budu uz reprezentaciju u predstojećem duelu sa Nemačkom.
- Jako nam je bitna podrška naše dece, dečaka i devojčica, učenika i fudbalskih škola. Ovde počinjemo ovu akciju i nadam se da će imati dobar odjek, a najvažnije je dobar odziv. Želimo što veću i bolju podršku protiv Nemačke.
Za kraj, nije mogla da izostane još jedna školska anegdota. Nastavnik Buda svojevremeno mu je poručio: „Veljko, uči školu, nećeš se od fudbala usrećiti.“
Paunović se i danas sa osmehom seća tih reči.
- Prvi deo poruke svakako je bio ispravan. A što se drugog tiče, nikada nisam igrao fudbal iz inata, da bih nekome dokazao da greši. Ali u tom trenutku, siguran sam, nije znao kolika želja, strast i pre svega, talenat gore u meni.
Na rastanku su usledili pokloni i zajednička fotografija. Učiteljici Vidi Paunović je uručio uokvirenu sliku sa porukom „Jedna zemlja, jedna reprezentacija, moja Srbija“, dok je direktorki Mileni Gajić poklonio dres nacionalnog tima sa natpisom „OŠ Stefan Nemanja“ i brojem 77, u čast svoje generacije.
Bio je to povratak koji je pokazao da uspeh ne briše uspomene na početke i da, bez obzira na to koliko daleko čoveka odvede životni put, škola, učiteljica i drugari iz klupe zauvek ostaju deo njega. A Paunović će se od svojih nekadašnjih školskih drugova uskoro ponovo nadati podršci - ovoga puta sa tribina stadiona "Rajko Mitić".
BONUS VIDEO: