"SVEO JE PARTIZAN NA TO DA ŽIVI OD PROSJAČENJA OD DRŽAVE, A ČAK NI TO NIJE BIO U STANJU SAM DA URADI" Rasim Ljajić na ŽESTOKOM UDARU: Legenda kluba DIGLA GLAS!
Dodajte Kurir u vaš Google izbor- Vuk Rašović je potpisao Apel za spas Partizana i poručio da ima pravo i obavezu da govori o problemima u klubu. Smatra da su dug, loši rezultati i slaba omladinska škola dokaz da su potrebne korenite promene.
- Za glavnog krivca vidi predsednika kluba, kome zamera postavljanje početnika na ključna mesta, česte promene trenera i loše vođenje. Kaže i da je Partizan sveden na prosjačenje od države i da je izgubio identitet.
Iako već skoro deceniju gradi uspešnu trenersku karijeru i osvaja trofeje širom arapskog sveta, a od septembra ponovo predvodi saudijski Al Tavon, Vuk Rašović ne gubi vezu sa srpskim fudbalom. Nekadašnji igrač crno-belih - sa kojima je osvojio tri šampionske titule i dva Kupa - i trener koji je 2013. godine doneo još jedan šampionski pehar u Humsku, našao se među potpisnicima „Apela za spas Partizana“.
U razgovoru za Sportski Žurnal, o aktuelnom trenutku i razlozima zbog kojih se posle dugogodišnjeg odsustva oglasio, Rašović je detaljno analizirao uzroke krize i put kojim klub mora da krene, a žestoko je opleo i po Rasimu Ljajiću.
Otkud posle toliko godina odsustva Vaše ime među potpisnicima Apela?
- Apelu sam pristupio jer smatram da imam i pravo i obavezu da javno govorim o onome što se godinama dešava u Partizanu. Praktično sam čitav život proveo u klubu, poznajem ga iznutra, njegov sistem, način funkcionisanja i vrednosti na kojima je građen. Zbog toga smatram da imam dovoljno iskustva i znanja da prepoznam godinama nagomilavane probleme i anomalije tokom mandata prethodne i sadašnje uprave. Partizan pripada svima nama, igračima, trenerima, sportskim radnicima, a pre svih navijačima. Mi, bivši igrači koji smo radom, rezultatima i trofejima učestvovali u stvaranju njegove istorije, imamo obavezu da podignemo glas kad vidimo da klub ide u pogrešnom pravcu.
Zašto je Partizanu potrebna promena?
- Dovoljno je pogledati rezultate na svim poljima. Dug koji je u jednom trenutku premašio 50 miliona evra, deset godina bez šampionske titule, četiri godine bez evropskih takmičenja i opšte stanje u klubu i oko njega govore sami za sebe. Posebno me zabrinjava stanje u omladinskoj školi koja je decenijama predstavljala temelj Partizanovog identiteta i uspeha. Nekada su u njoj radili eminentni stručnjaci, bivši igrači i treneri sa ozbiljnim iskustvom, dok danas, po mom mišljenju, ona više ne funkcioniše na nivou koji tradicija i veličina Partizana zahtevaju.
Da li promena mora biti personalna ili je neophodna i institucionalna?
- Promene moraju biti korenite, suštinske i istinske. Partizan je na terenu izgubio prepoznatljivost, fudbalsku filozofiju koja ga je razlikovala od drugih klubova. Van terena izgubio je autoritet i poštovanje u fudbalskim institucijama. Smatram da je to direktna posledica nedostatka znanja, jasne strategije i dugoročnog plana ljudi koji su godinama upravljali klubom. Došli smo u situaciju da Partizan za transfere najtalentovanijih igrača dobija manje novca nego što je dobijao pre 15 godina. To je jedan od pokazatelja koliko je sistem oslabio. Zato nije dovoljno promeniti predsednika, direktora ili trenera. Rezultati ne mogu biti drugačiji ako način funkcionisanja ostane isti. Partizanu su neophodne promene po vertikali i po horizontali. Potrebni su ljudi koji imaju znanje, iskustvo, viziju i želju da rade u interesu kluba, ali i koji razumeju njegovu veličinu, tradiciju i specifičnost. Partizan moraju da vode ljudi koji su se već dokazali radom, a ne oni kojima će tako veliki klub služiti kao mesto za učenje posla ili popravljanje sopstvenih biografija.
Kakav Partizan mora biti?
- Partizan pre svega mora biti jak klub, sa čvrstim temeljima, jasnim identitetom i prepoznatljivom fudbalskom filozofijom, a ti temelji počinju od omladinske škole. Ona mora ponovo postati jedan od najvažnijih segmenata, mesto na kojem se ne stvaraju samo dobri fudbaleri već igrači koji razumeju šta znači nositi dres Partizana. Iz takvog sistema moraju da izlaze igrači koji imaju kvalitet, talenat, karakter i fudbalsku prepoznatljivost. Želim Partizan zbog čijih će igrača, njihovog talenta i fudbalskog umeća navijači jedva čekati da dođu na stadion. Naravno, transferi moraju biti važan izvor prihoda, ali Partizan ne sme postati klub koji postoji samo da bi prodavao svoju decu. Prodaja igrača mora biti rezultat kvalitetnog sistema, a ne način preživljavanja od jednog do drugog prelaznog roka.
Može li klub da opstane i napreduje samo prodajom igrača?
- Partizan mora da prati trendove. Savremeni klubovi odavno ne žive isključivo od rezultata na terenu i prodaje igrača, već razvijaju komercijalne potencijale, grade snažne brendove i stvaraju različite, stabilne izvore prihoda. Cilj mora biti stvaranje finansijski stabilnog i održivog kluba, čiji opstanak i funkcionisanje neće zavisiti od toga da li će svake godine prodati jednog ili dva najtalentovanija igrača. Partizan mora ponovo biti klub koji ima sistem, koji stvara vrednost, koji se poštuje i koji se ne zadovoljava prosekom.
Kako sa takvim stavom doživljavate komentare da su vaši napori motivisani željom za uhlebljenjem u Partizanu?
- Ne mogu da verujem da predsednik Partizana nema širinu i kapacitet da reši problem koji je sadašnja uprava napravila sa bivšim igračima. Ružno je da se od konstruktivnih i opravdanih kritika brani na ovako prizeman način. Istovremeno, stalno poziva „partizanovce” da pomognu, ali je odziv, koliko vidimo, slab. Možda bi trebalo da se zapita zašto je tako. Smatram ga glavnim i najvećim krivcem za probleme.
Zašto smatrate da je predsednik kluba glavni krivac za probleme?
- Pokazao je da je loš rukovodilac samim tim što je početnike postavio na tri ključna direktorska mesta - generalnog direktora, sportskog direktora i direktora omladinske škole. I normalno je da ti ljudi nemaju iskustvo da rukovode tako ozbiljnim segmentima kluba. Dozvolio je da se promeni sedam trenera za dve godine. Nije uspeo da uspostavi kontrolu ni nad sopstvenim Upravnim odborom od svega pet članova uključujući četvoricu koje je sam birao. Koliko se sećam, Partizan nikada nije imao Upravni odbor sa tako malim brojem članova, a on ni sa njima nije uspeo da obezbedi normalno funkcionisanje. Dozvolio je da sav prljav veš izlazi u javnost i da se na kraju raspadne. Spustio je klub na amaterski nivo. Na poslovnom planu klub je sveo na to da živi od prosjačenja prema državi, pa čak ni to nije bio u stanju sam da uradi, već je poturao druge da umesto njega javno traže pomoć države. Mislim da je jedini predsednik u Evropi koji ne poštuje bivše igrače svog kluba, ljude koji su sebe utkali u njegovu istoriju i čija su imena navijači skandirali na stadionima. Veštim političkim spinom, pričom kako mi, bivši igrači, tražimo uhlebljenje u Partizanu, pokušao je da skrene pažnju sa svega što je loše uradio, a samo sam deo naveo. Partizan nije politička partija, a fudbal nije predizborna kampanja u kojoj pre izbora obećavate kule i gradove, a posle izbora zaboravite na obećanja. On je, koliko je meni poznato, direktno postavljen na čelo kluba od strane bivšeg režima. Možda baš zato što se odlično snalazi u tim predizbornim aktivnostima, ali, u fudbalu se ne ćivi od obećanja, već se vrednost nečijeg rada meri konkretnim rezultatima. Smatram da je, po ostvarenim rezultatima, među najgorim predsednicima u istoriji Partizana - zaključio je Vuk Rašović.
Kurir Sport / Sportski Žurnal
BONUS VIDEO: