Sećanja rediteljke Milice Kralj: "Od oca sam naučila da ne vršim "nasilje" nad glumcima i da smo svi jedna ogromna porodica"
Dodajte Kurir u vaš Google izbor- Milica Kralj seća se Petra Kralja kao skromnog i toplog čoveka, a njegove rečenice 'Svetlo na kraju tunela mora da postoji' i 'Raduj se malim stvarima' vodi su joj kroz život.
- Od oca je naučila da ne komplikuje posao, da ne vrši 'nasilje' nad glumcima i da se dileme u pozorištu rešavaju u bifeu, jer su pozorišni ljudi jedna porodica.
Prošlo je petnaest godina otkako je Petar Kralj odigrao poslednju ulogu. U beogradskom Ateljeu 212 danas stoji scena s njegovim imenom. Prijatelji iza kulisa marljivo skupljaju delove scenografije i kostima iz predstave "Živeo život Tola Manojlović" kako bi otrgli od zaborava delić te scenske magije na velikoj izložbu. Njegova ćerka Milica Kralj krenula je očevim stopama i postala pozorišna rediteljka. U njenom sećanju Petar nije samo čuveni Garderober ili kapetan Kaka iz "Buzdovana". On je roditelj koji je znao kako da saznanje o ljudskom razočaranju pretvori u korisnu životnu lekciju. Seli smo s njom i popričali. Zanimalo nas je šta se danas dešava sa onim vrednostima koje je on zastupao i kako zapravo izgleda svakodnevica kada za vodilju uzmeš jednostavan očev savet da uvek tražiš svetlo na kraju tunela.
Kada danas pomislite na Petra, koja je prva slika ili rečenica koja vam se javi, a da nema veze sa scenom i reflektorima?
- Prva rečenica koja mi se javlja je: "Svetlo na kraju tunela mora da postoji." Druga je: "Raduj se malim stvarima." Te dve njegove rečenice su moje vodilje kroz život.
Svi ga pamte kao skromnog i toplog čoveka. Kakav je bio privatno, u kući?
- On je težio da bude jednostavan čovek, da vreme provodi u radosti, u miru, u ljubavi. Govorio je da je važno da nekom koga voliš to i kažeš. Bio je pravi i nenametljivi prijatelj i posvećen onome i onima koje voli.
Koji njegov savet najviše pamtite?
- Kada te neko razočara kao čovek, stavi to saznanje u fioku i nastavi dalje, jer je važno da znaš s kim imaš posla. Potrebne su mi bile mnoge godine da ovaj lekoviti savet savladam.
I sami ste rediteljka. Šta ste od njega naučili o odnosu prema poslu i sceni?
- Navešću samo nekoliko stvari, a ima ih mnogo. Naučila sam da ne komplikujem, ne filozofiram, da kad se radi - radi se. Da ne vršim "nasilje" nad glumcem. Da se dileme oko predstave rešavaju u bifeu i da smo mi pozorišni ljudi jedna porodica.
Koja njegova uloga je, po vama, bila najbliža onome kakav je Petar zaista bio? Imate li neku omiljenu?
- Meni su omiljene njegove uloge u "Mefistu" (uloga Hendrik Hefgen, K. Man, Narodno pozorište, rediteljka V. Ognjenović: iako sam bila mala znala sam neke replike napamet), u "Garderoberu", (uloga Garderober, R. Harvud, JDP, D. Mijač: to je bio poseban pozorišni događaj s Harvudom koji je bio prisutan na premijeri i izjavio da je Pera možda i najbolji Garderober kojeg je gledao), uloga u "Buzdovanu" (uloga kapetana Kake, K. Grubišić, Atelje 212, Zoran Ratković: prva predstava na koju su me doveli i posle koje prvobitno nisam godinama želela da kročim u pozorište), uloga u predstavi "Rekvijem - između Pariza i Šangaja" (uloga Starca, H. Levin, BDP, u mojoj režiji: nezaboravna lavina emocija koju je ostavljao na sceni)... U suštini, za mnoge bih Perine uloge mogla da kažem da su mi omiljene jer je u svakoj ostavio i dao nešto posebno od sebe i svog bogatstvom neiscrpnog unutrašnjeg sveta.
Voleo je i divno govorio poeziju. Da li je postojala pesma koju je recitovao samo za vas i najbliže?
- Ne, jer nismo bili ništa privilegovaniji od njegove publike, ali jesmo često bili publika koja ga sluša kako govori poeziju i u kući.
Prošlo je 15 godina od njegovog odlaska. Koliko pozorište danas čuva vrednosti njegove generacije?
- Postoji scena u Ateljeu 212 koja nosi i čuva njegovo ime. Način na koji njegovi prijatelji koji su s njim radili iza scene spremaju sada izložbu o njemu, skupljajući, na primer, delove scenografije, rekvizite i kostima iz predstave "Živeo život Tola Manojlović" (koju je celog svog profesionalnog života Petar igrao na pomenutoj sceni) govori mi da je sva ljubav koju je on darivao pozorištu i pozorišnim ljudima i danas uzvraćena i da je to ono što ga to čuva za buduća pokoljenja.
Kako bi Petar danas gledao na stanje u društvu i na svoj Atelje 212?
- Petar bi bio srećan da je naše društvo najzad krenulo ka slobodi, ka svetlu koje se ipak ukazalo na kraju tunela, sigurno bi ponovo govorio o važnosti prosvete i kulture, a ljudima u Ateljeu bi kao i ranije govorio da uvek budu ujedinjeni u dogovoru šta žele da im ne bi razne vlasti nametale kojekakva rešenja mimo njihovog znanja ili volje.