Kod nas je ta vest prošla kao još jedna stavka iz spoljne politike suseda. A trebalo bi je čitati drugačije. Mađarska, godinama najbliži energetski partner Moskve u Evropskoj uniji, otvara vrata alternativnim dobavljačima. Time se zatvara jedan trougao čiji je centar, hteli mi to ili ne, upravo Srbija.
Pogledajte mapu. Grčka se pozicionira kao glavna kapija za američki tečni gas ka srednjoj i istočnoj Evropi. Rumunija je jedan od dva najveća proizvođača gasa u Uniji, a prvi gas s crnomorskog polja Neptun Dip očekuje se 2027. godine. Mađarska širi krug dobavljača i želi da postane regionalno energetsko čvorište. Srbija se graniči sa dve od ovih zemalja i leži na koridorima treće. Geografija nam je, dakle, već dodelila ulogu. Pitanje je da li ćemo je odigrati.
Dobra vest je da temelji postoje. U julu je Srbija na prvom Strateškom dijalogu sa SAD potpisala memorandum o energetskoj infrastrukturi i regionalnoj energetskoj bezbednosti. U septembru je „Transportgas Srbija“ pristupio vertikalnom gasnom koridoru, koji gas s grčkih LNG terminala nosi ka severu. Naftovod ka Mađarskoj, čija je stvarna vrednost u drugom ulazu za neruske količine nafte, dobio je ekološku saglasnost, počeli su prvi radovi na gasnoj interkonekciji sa Severnom Makedonijom, a reverzibilna hidroelektrana „Đerdap 3“ razvija se u okviru srpsko-američkog energetskog sporazuma, uz konzorcijum predvođen „Behtelom“ kao jedinim kvalifikovanim ponuđačem za narednu fazu.
Loša vest je da infrastruktura kasni za diplomatijom. Interkonekcija sa Severnom Makedonijom planirana je za 2028, ona s Rumunijom je još u pripremi i nijedna neće isporučiti gas ove zime. Tu treba biti precizan, jer se te stvari u javnosti često mešaju. Članstvo u koridoru nije isto što i završen gasovod, gasovod nije isto što i zakupljen kapacitet, a kapacitet nije isto što i ugovoren američki gas. Prvo imamo. Ostalo tek treba da obezbedimo.
Najveći problem ipak nije u gasovodima koje nemamo, nego u načinu na koji živimo sa onim što imamo. Već skoro godinu dana energetska bezbednost Srbije počiva na rokovima. Ruski gas produžava se otprilike na svaka tri meseca, sada do 31. decembra. NIS, koji obezbeđuje oko 80 odsto goriva na tržištu, radi na američkim licencama koje se obnavljaju gotovo iz meseca u mesec, poslednji put do 11. decembra. Kompanije ne mogu da planiraju dalje od sledećeg kvartala, a građani svakih nekoliko nedelja iznova strepe zbog grejanja, goriva i računa. To nije energetska politika, to je život od produženja do produženja.
Zato je prvi test sasvim konkretan. Prozor do 11. decembra mora da se iskoristi da se transakcija u vezi s NIS-om zaključi, uz plan za kontinuitet snabdevanja ako se prodaja oduži. Julski memorandum s Vašingtonom treba aktivirati listom prioritetnih projekata i modelima finansiranja. „Đerdap 3“ treba razvijati kao regionalnu bateriju koja bi skladištila višak obnovljive energije Srbije, Rumunije, Mađarske i Bugarske, uz američko finansiranje. A Srbija, Mađarska, Rumunija i Grčka trebalo bi da uspostave stalni dijalog o energetskoj i infrastrukturnoj bezbednosti.
Nova politička većina u Beogradu ovu priliku dobija baš u trenutku kada Vašington, Atina, Budimpešta i Bukurešt prekrajaju energetsku mapu regiona. Ovde bih podvukao da diveruzifikacija nije biranje strane, niti projekat jedne vlade, već nacionalni interes koji mora da nadživi svaku vlast, a međustranački konsenzus oko njega bio bi najjači signal koji možemo da pošaljemo partnerima.
Srbija danas ima mesto za stolom. Nema još ugovore, dozvole ni novac. A koridori imaju jednu neumoljivu osobinu: ako ne zauzmete svoje mesto na raskršću, oni vas jednostavno zaobiđu.