Stevanović: Saletovu trojku uvek ću pamtiti!

Za sva vremena. Godine prolaze, a osam Partizanovih sekundi u Istanbulu 1992. nikada neće izbledeti. Prizor poslednjeg napada crno-belih u finalu Kupa šampiona protiv Huventuda vrteo se milion puta, ali i dalje svaki put ima novu magiju. Nismo bili svesni Čak i posle 22 godine. Jedan od onih koji je tog 16. aprila pod košem Huventuda posmatrao kako lopta prolazi kroz mrežicu bio je i korpulentni centar Zoran Stevanović. - Ta trojka trajaće zauvek. Sećam se da sam trčao polukontru dok je Sale s desne strane jurišao ka košu. Kad je šutnuo, posmatrao sam let lopte i spremao se da skočim u slučaju promašaja. Srećom, nije trebalo. Posle je Prisli šutnuo s pola terena i umalo nije pogodio. Mislim da tada nismo ni bili svesni koliko je bilo blizu. Nastao je haos na parketu - priseća se popularni Stragi i dodaje: - Eto, ja sam tad imao 22 godine, a toliko je prošlo od tog fenomenalnog uspeha. Čujem neke komentare tipa gde su tad bili Real ili Barselona - pa mi smo igrali protiv najjačih evropskih klubova u tom trenutku. Tad je bilo teže nešto osvojiti nego danas. U ekipi je bilo dozvoljeno imati dvojicu stranaca, a mi nismo imali nijednog. Iz današnje perspektive uspeh crno-belih beba liči na filmsku priču vrlo maštovitog scenariste: Šale za stomačiće - To teško može da se ponovi, gotovo je nemoguće. Mnogo nam je pomagao pokojni profesor Nikolić, a Željko je bukvalno iz patika postao trener. Svašta se promenilo tokom ovih godina, pa i fizički izgled Partizanovih heroja. - Šalimo se stalno, uvek ima nekih komentara u tom fazonu. Sa Sašom Danilovićem i Mlađanom Šilobadom viđam se svakodnevno u klubu, a i sa ostalima sam u kontaktu. Kad pogledamo kako smo tad izgledali, uvek padne neka šala na račun kose i stomačića - završava Stevanović.