Selektor Grada teatra: Ne slažem se sa kulturnom politikom Crne Gore

Grad teatar Budva počeo je prošlog petka izvođenjem predstave „Kanjoš Macedonović“ Narodnog pozorišta iz Beograda, u režiji Vide Ognjenović. Selektor dramskog programa festivala Boris Mišković kao i svake godine ima problem da u prestonicu kulture Crne Gore dovede najbolje što nudi region jer je tamošnje ministarstvo kulture izdvojilo samo 20.000 evra za finansiranje manifestacije. - Više puta sam naglašavao da se duboko ne slažem sa kulturnom politikom koju vode ne samo u odnosu na naš festival, ali smatram deplasiranim da to stalno ponavljam. Radije ću govoriti o pomoći i ulaganjima opštine Budva jer je to naš osnivač i stoprocentni vlasnik. Posle jednog dugog perioda krize, polako se stanje stabilizuje. Želimo da se Citadela vrati pod okrilje grada i mislim da će se steći svi uslovi da festival u potpunosti povrati stari sjaj. Godinama vas optužuju da favorizujete srpsku kulturu i beogradske umetnike. - Moji kritičari su delimično u pravu. Sa radošću, ovdašnjoj javnosti predstavljam uspešna dostignuća srpske kulture, a posebno mi je drago kad ona dolaze od beogradskih umetnika, među kojima imam mnogo prijatelja. Za razliku od mojih kritičara, ja smatram da su ta kultura i ti umetnici, dugi niz godina, favorizovali sami sebe, svojim kvalitetom, a ne mojom željom da geografsko poreklo kulturnog proizvoda bude jedini opredeljujući faktor za uvrštanje u program. Znači Srbija ima kvalitetan pozorišni program? - Bojim se, nažalost, da je toga sve manje jer je u Srbiji ozbiljna oseka zahvatila ulaganja u kulturu, pa je samim tim i kvalitet iste u opadanju, tako da uskoro očekujem opravdane kritike na račun mog prohrvatskog lobiranja, imajući u vidu broj hrvatskih predstava na festivalu u poslednjih nekoliko godina. Da budem potpuno iskren, s nestrpljenjem očekujem i dan kad će moj probosanski crv proraditi kako bi kritičari imali priliku da zaokruže svoj opus. Kakav je položaj mladih umetnika u Crnoj Gori? - Vrlo je teško danas baviti se glumom i od toga živeti. Akademije glume niču kao pečurke posle kiše, tako da je priliv mladih glumaca enorman, pogotovo imajući u vidu vrlo skromnu produkciju na prostorima bivše nam domovine, gde svi ti ljudi objektivno mogu tražiti svoju šansu. U Crnoj Gori se vrlo malo toga radi, pa mladi glumci retko i teško dobijaju šansu. Pogotovo pravu šansu.