Olakšajmo Bojanu život i školovanje

Bojan Ilić iz sela Matijevac kod Šapca ima samo 13 godina, ali ga je život naterao da odmalena bude zreo kao odrastao i da se svakog dana bori s onim što njegovi vršnjaci ne mogu ni da zamisle. Ovaj dečak život provodi skoro u mraku jer na levo oko vidi 20 odsto, a na desno samo do jednog metra ispred sebe. Ipak, to Bojana ne sprečava da bude dobar đak, da ide u školu i uči sve lekcije. U teškoj borbi najveća podrška mu je majka Dragica, koja ga svakog dana vodi u školu, čeka ga i pomaže mu, a kod kuće mu čita gradivo koje on pažljivo sluša i pamti. - Bojan je rođen kao zdrava beba i dobio je ocenu devet. Međutim, dva dana nakon rođenja lekari su mu dijagnostikovali šećer i dve nedelje ga lečili od toga. Tek posle mesec dana utvrđeno je da ima trovanje, a ne šećer. Dotad je dobijao pogrešnu terapiju koja mu je oštetila mozak i vidno polje. Veoma brzo otkrili smo da ima problem s vidom, a uz to su mu se javili i epileptični napadi. Sve nam je krenulo po zlu. Bila sam očajna, a i dalje sam. Ipak, borim se za svoje dete iz sve snage - priča za Dr Kurir Dragica i dodaje da u životnoj drami nema nikakvu pomoć institucija. Prema njenim rečima, za njenog sina ne postoji operacija koja bi mu rešila ili makar poboljšala problem s vidom, ali postoji terapija koju uzima kako bi se napadi držali pod kontrolom. Međutim, svi ti lekovi koštaju, a ona nema nikakvu podršku sa strane. - Bojan ne može sam da se kreće, ne može da čita, niti da piše. Uprkos tome, ide u školu i vrlo dobar je đak. Mnogo se trudimo, ja ga svako jutro vodim do škole sedam kilometara i onda vraćam kući. Kada stignemo, čitam mu lekcije iz biologije, geografije, istorije... iz svih predmeta, a on me sluša i pamti. Tako učimo već pet godina. Za prevoz do škole i lekove moram mesečno da odvajam po 20.000 dinara i plaćam lekove. Mnogo je teško jer ni suprug ni ja ne radimo, ne primamo socijalnu pomoć ni dečji dodatak, a troškovi su ogromni - kaže Dragica. Njen sin trebalo je da od države dobije dozvolu za korišćenje tuđe nege i pomoći, ali ni s tim nije bilo sreće. - Odbili su nas. To je nepravda jer kome je potrebna, ako ne u ovakvim situacijama. Plašim se da će Bojan sve slabije videti. Često mi kaže: „Mama, ja ništa ne vidim sada“. Šta da uradim, suze mi krenu od strepnje. Srećom, njegovi drugari i nastavnici u školi su dobri prema njemu, razumeju ga i prihvatili su ga takvog - kaže Dragica i moli sve koji su u prilici da pomognu njenoj porodici.