VLASTIMIR ĐUZA STOILJKOVIĆ: Pamtim detinjstvo, a ne sećam se šta je bilo juče!

Bard srpskog glumišta Vlastimir Đuza Stojiljković posle više od dve decenije zaigraće glavnu ulogu u filmu. Na poziv mladog reditelja Marka Novakovića prihvatio se izazova da u TV priči „Bez stepenika“ dočara lik Slaviše Petronijevića, profesora neuropsihijatrije koji boluje od Alchajmerove bolesti, a kog ćerka pokušava da smesti u starački dom. U ekskluzivnom intervjuu nezaboravni Patak Dača ili Roćko Petrović iz kultne serije „Pozorište u kući“ govori o tome zašto voli da radi i u 85. godini, o omiljenim ulogama, o Branku Ćopiću i trenutku u kojem se Srbija danas nalazi. - Nova uloga je omaž mom ocu, kao i članovima porodice reditelja i scenariste, čiji su bližnji imali slične tegobe. Čovek je mojih godina, potpuno ga razumem. To su ljudi fizički potpuno zdravi, ali smetaju okolini. Da li biste kao vaš junak otišli u dom za stara lica? - Morao bih. Žena mi je u godinama i ne verujem da bi me trpela. Publika će od jeseni moći da vas gleda u predstavi „Magareće godine“, koja se radi u pozorištu „Boško Buha“. - Kreću nam probe 5. septembra. Igram našeg velikog pisca Branka Ćopića iz poznih dana, dok ga kao mladića tumači Ivan Zablaćanski. Pojavljujem se na sceni da kažem: „Šta ću ja ovde. Moje vreme je prošlo.“ U podeli su mladi glumci i studenti, što me je nateralo da se prihvatim posla. Kako ste upoznali Ćopića? - Družili smo se intenzivno nekih mesec i po dana 1957, spremajući predstavu „Doživljaji Nikoletine Bursaća“. Režiju je radio Minja Dedić za BDP i zamolio je Ćopića da mu da dozvolu da postavi komad. Pisac je smatrao da njegove priče nisu za teatar. Sedeo je do mene na probama. Duhovit je bio i pravi kozer. Nisam tad znao za njegove probleme s partijom. Dolazio je na čitajuće probe na kojima je Nikoletinu igrao Pavle Vuisić, tad nepoznat glumac Pančevačkog pozorišta. Branko je bio oduševljen Pajom, gurkao me je laktom i govorio mi je: „Kao da sam njega gledao dok sam pisao priču!“ Pavle Vuisić na kraju nije zaigrao Nikoletu na premijeri, već Rade Marković... - Paja je došao jednog dana i rekao da ne može da igra jer nije mogao da izdrži dva sata na sceni. Rade Marković uskočio je umesto njega. Dobio je čak i Sterijinu nagradu, ali kao da nije bio pravi Nikoletina. Nosio je uvek dupli kostim kako bi izgledao veći. I Tito je gledao premijeru „Nikoletine“. Sedeo je s Brankom. Kako je teklo vaše druženje? - Branku se dopadalo to što umem da pevam. Zavoleo je pozorište zbog njegove trajnosti. Nije tad bilo teatra u Jugoslaviji koje nije igralo „Nikoletinu Bursaća“. Napisao je i tekst „Odumiranje međeda“, ali se nije primilo. Veliki je pripovedač i pesnik, ali za dramskog pisca treba posebna uvrnutost. To je primenjena književnost. Morate da pišete koliko scena zahteva.

Da li ste se umorili od glume? - Posao jeste zamoran, ali lepše spavam. Nisam radio dvadesetak dana i počeo sam da se osećam loše. Kad smo krenuli da snimamo, mnogo mi je bolje. Imam 85. godina. To je duboka starost. Kako vas pamćenje služi? - Odlično pamtim svoje detinjstvo, a ne sećam se šta je bilo juče. Zamor mozga. Gde je danas Srbija? - Hajde što ne znam gde je Srbija, nego ni Evropa. Uvode sankcije Rusiji, što će izazvati svetski problem. Miriše mi na jedan veliki sukob. Niko neće biti zaštićen jer postoji atomsko oružje. Ko prvi počne, može da nadrlja.

A šta će biti s nama? - U Srbiji nikad nije bilo gore. Vlada SNS došla je na čelo u najgore vreme. Nije samo nasledila dugove od ranijih vlada, nego i svetsku krizu. Najlakše je smanjiti plate i penzije. To nije lek jer se smanji kupovna moć. Ne zavidim im što su na vlasti. Kako vam se čini Tasovac kao ministar? - Ništa nije uradio kao ministar. Greška je što se prihvatio tog posla. Preporodio je Filharmoniju, ali ovde neće ništa da napravi jer nema novca. Ko vam se dopada od mladih glumaca? - Ima mnogo talentovane dece. Previše je tih akademija i škola glume, a posla nema. U moje vreme znalo se šta ću raditi cele godine. Danas ne znaju plan ni za 30 dana. Posebno se pazilo da nam reditelji ne daju nikako slične uloge. Danas su umetnici stavljeni u kalup jer je to najlakše. Koju ste ulogu odbili, a danas se kajete zbog toga? - Prihvatao sam i ono što mi se ne sviđa. Pravi glumac najbolje odigra ulogu koju ne obožava. Bilo je slučajeva da, recimo, mnogo sanjate neku ulogu, posle je upropastite od preteranog htenja i volje da odigrate dobro. Čime ste iz svog opusa najviše zadovoljni? - Voleo sam da igram „Šumu“ od Ostrovskog u Kruševačkom pozorištu, koju je režirao Ljubomir Muci Draškić. Drag mi je lik Jevrejina u komadu „Elijahova stolica“. Predstava je prošla fenomenalno. Iako govori o ratu u Bosni, na sceni se događa prava intimna drama.