Kurir istraživao: Kakve probleme imaju osobe sa invaliditetom u Beogradu
VIDEO BRUKA: Srpska prestonica pakao za invalide!
Muku sam mučio s visokim trotoarima i nepropisno parkiranim kolima, nisam mogao u prodavnicu i pozorište jer nema pristupnih rampi
> 00:00h
BEOGRAD - Da nimalo nije lako biti osoba sa invaliditetom u Beogradu, uverio sam se kad sam se na jedan dan našao u toj nezavidnoj ulozi. A sve to uoči današnjeg Međunarodnog dana osoba sa invaliditetom. Sedam u kolica, posuđena od ortopedskog preduzeća „Rudo“, i menja mi se čitav dosadašnji pogled na život. Svaki ivičnjak predstavlja mi novi napor, svaki sažaljiv pogled prolaznika zadaje ožiljak. Iza svakog ugla čeka me prepreka. Velika, a često i nesavladiva.
POGLEDAJTE VIDEO ADRIAMEDIA.TV
Ono na šta ranije nisam obraćao pažnju odjednom mi postaje najvažnija stvar - kako preći ulicu, kako kupiti novine, hoću li uspeti da uđem u prodavnicu... Prepreka sustiže prepreku. Ne mogu da prođem trotoarom zbog nepropisno parkiranih automobila. Ulazak u vozila gradskog prevoza je posebna misija. Silazak u podzemne prolaze je, takođe, gotovo nemoguć. Kako vreme prolazi, sve više se osećam odbačeno, beskorisno, donekle i poniženo. Tu je i griža savesti jer neretko moram da zamolim prolaznike za pomoć. Neki sklanjaju pogled, a neki me zaobilaze u širokom luku. Neki i prilaze da pitaju kakav problem imam ili da kažu kako i oni imaju ukućanina koji je nepokretan, te da znaju kroz šta prolazim. Teško je biti osoba sa invaliditetom u srpskoj prestonici. Podzemni prolaz OD ČETIRI RAMPE SAMO JEDNA RADI, I TO POLOVIČNO! Nalazimo se na Terazijama i pokušavamo da siđemo u podzemni prolaz. Prepreka jedan - ulični prodavac koji sklanja svoju robu. Prepreka dva - komplikovano uputstvo za upotrebu „transportera za invalide“. Pritisni dugme D, spusti ručke, stani celim kolicima... Ali transporter dođe dopola i ništa. Ne može dalje. Pozivamo servisera, ali je broj nepostojeći. Odustajemo.
Autobus PREMALO NISKOPODNIH VOZILA U KOJA MOGU DA UĐU OSOBE S INVALIDITETOM Čekamo na stanici dok košava neumorno šiba. Brojimo vozila koja prolaze, dok na red nije došao niskopodni autobus. Međutim, zbog prevelike gužve ne možemo da uđemo. Čekamo sledeći. Vreme prolazi, kad napokon pristiže autobus, ali vozač nam saopštava da spuštanje rampe nije moguće. Ipak, uz pomoć četiri humane žene, koje su podigle i kolica i mene, ova misija dobija svoj srećan kraj.
Ulica IVIČNJACI I AUTOMOBILI - OGROMAN PROBLEM Prva prepreka - trotoar visok svega pet centimetara, zadaje pravu nevolju i meni i koleginici koja mi je bila ispomoć pri kretanju kroz grad. Gledam je kako iz petnih žila pokušava da odglavi točak kolica, a dodatni problem nam zadaju nesavesni vozači koji su se nepropisno parkirali. Njihova kola jača su od mojih kolica.
Nesavladive PREPREKE
Kafić U TOALET PREKO PUTA! Na ulazu u kafić jedva prelazimo preko stepenika. Naručujemo kafu od konobara, koji me sažaljivo gleda. Nakon toga tražim da upotrebim toalet. Onaj na dnu strmoglavih stepenica. Dobijamo odgovor da nije izvodljivo i da idemo u lokal preko puta. Kaže, lakše je. Deli nas samo ulica i dva stepenika. Šta je to za nas?
Pozorište KULTURNI, A DISKRIMINIŠU! Kao neko ko voli pozorište, gledam repertoar i hteo bih da uđem da kupim kartu. Ali - ne mogu. Opet te stepenice. Počinjem da ih prezirem. A ni koleginci nije lako. Zaključujemo da, iako su kulturni poslenici, upravnici pozorišta ipak diskriminišu invalide.