SVETLANA BOJKOVIĆ ZA KURIR: Film i ja smo se mimoišli i nije mi žao zbog toga

Pre dve godine preselila se u Helsinki pošto je njen suprug Slavko Kruljević ambasador naše zemlje u Finskoj i Estoniji. Svetlana Bojković tako je otpočela novo životno poglavlje. I povukla se sa glumačke pozornice. Ali ne zadugo. U narednim mesecima obradovaće nas ulogama u serijama „Sinđelići“ i „Ulica lipa“. A čemu se ona raduje, kako proslavlja praznike i kako gleda na svoju dosadašnju karijeru, otkrila nam je u intervjuu.

- Novu godinu proslavljam s prijateljima. Obično izađemo u neki restoran, gde nije velika gužva. Radujem se dočeku i praznicima. Nisam više mlada da bih nešto očekivala. Bližnjima kupim obavezno poklon, koji darujem za Božić. Samo jednom sam 1. januar dočekala van Beograda. Bila sam u Parizu. Sedeli smo na Monparnasu i gledali prolaznike. Zatim smo se provozali gradom. Bila je 1989. i još smo bili Jugoslavija i nije mirisalo na turbulentne godine. Kako gledate na stanje u pozorištu danas? - Situacija je sve gora i gora. Ipak, nekako nisam pesimista jer pozorište je žilava biljka, koja je opstala 2.000 godina. Mali je broj ljudi koji gleda predstave, a pozorište je duhovna potreba ljudi. Preživeće i biće još kriza. Igrali ste suviše malo na filmu... - To je sticaj okolnosti. Prvi film dobila sam nakon što sam deset godina igrala na televiziji i u pozorištu. Za ulogu u „Psu koji je voleo vozove“ dobila sam Zlatnu arenu u Puli. Posle toga nisam imala više toliko zanimljiv zadatak. Tih godina bilo je mnogo manje ženskih uloga nego danas. Nije se negovao urbani film, a meni je tu bilo mesto sa mojom pojavom. Film i ja smo se mimošli. Nije mi žao jer sam teško podnosila snimanja. Teško mi je padalo čekanje i nije me nikad privlačilo.

Kajete li se što ste neku rolu odbili? - Odbijala sam uloge u kojima nisam imala šta da kažem ili mi nisu dovoljan izazov. U mladosti sam morala da radim sve što su mi davali. U tih prvih deset godina dobro sam pekla glumački zanat. Postoji li recept za toliko dugu karijeru? - Glumac mora da bude posvećen poslu i da uvek istražuje. Bez obzira na iskustvo, važan je rad uz predanost, ljubav i strogost prema sebi. Naravno, izdržljivost i strpljenje. Mora se mnogo čitati, a baterije moraju da se pune konzumacijom slikarstva i muzike. Mladi imaju sve manje vremena za te stvari jer se ne skidaju s računara. Kompjuteri siromaše rečnik i lepota govora počinje da se gubi na sceni. Šta možemo da naučimo od Finaca? - Mnogo, kad bismo samo hteli. Finci su vredan narod i imaju svest da sve što rade, rade za dobrobit zemlje. Kod njih ne postoji korupcija, a mi smo zaraženi. Finska je nekad bila veoma siromašna. Za samo 35 godina uspeli su da se podignu. Vredni su i skromni i cene svoje brendove. Kod njih nećete videti da se iko buni na ulici. Pritiske podnose mirno i idu dalje. Šta volite da radite tamo što nemate priliku u Srbiji? - Vozim se tramvajem, koji dolaze na svaka tri minuta. To nemam priliku da radim u Beogradu. Bili ste miljenik političara, od Tita do današnjih... - Nikad se nisam mešala u politiku. Do raspada Jugoslavije nisam ni čitala političke rubrike. Nikada nisam bila član partije i nije mi smetalo. Umetnike su ostavljali na miru. Tadašnji sistem i Tito negovali su pozorište jer je bilo u svrhu naše afirmacije u svetu. Išli smo na gostovanja po Evropi i Rusiji. Generacija mojih roditelja je postizala odlične uspehe u svetu, a posebno naš balet. Danas toga više nema. Kada je počeo raspad, počela sam da se osvešćujem. Da je sreće da nikad nisam razmišljala o politici. Prema svakoj vlasti odnosila sam se kritički i nikad nisam trpela posledice.