GDE KOZE PASU POD RUČNOM: Neće da iskopaju rupu u dvorištu, a zabadava po zimi tragaju za zlatom

Svi u Novoj godini očekuju da ih obasja srećna zvezda. Neki veruju u čuda, a neki sreću traže ašovom i budakom, ali ne na gradilištu. Po ljutom mrazu, čak i usred noći, tragači za blagom lutaju po planinskim vrletima i zavlače se u mnogobrojne pećine oko Majdanpeka u potrazi za mitskim bogatstvom. Oni kopaju tamo gde "koze pasu pod ručnom" i u tminama podzemlja u nadi da će pronaći dragocene antičke predmete ili riznice hajduka koji su presretali turske karavane. - Da im ponudiš pare da ti iskopaju neku rupu u dvorištu grdno bi se uvredili, ali kad čuju za zakopano blago, nije im teško da zabadava kopaju noću u planini, po ciči zimi, u kamenjaru, rizikujući život - komentariše Mirko Šalarević, iz majdanpečkog udruženja građana "Praurija", stojeći na rubu rupetine široke oko tri metra, duge oko pet i duboke isto toliko. Ovaj iskop napravljen je u stenovitom tlu na samo desetak koraka od litice koja se vertikalno survava stotinak metara dublje u Ponor, gde Rajkova reka grmeći preko kamenih gromada propada pod zemlju. Rupetina u koju bi bez problema stala dva automobila nije jedina na vetrovitom planinskom vrhu, nju okružuje sijaset nešto manjih jama. - Iskopana zemlja je još mekana, nije stigla da se smrzne, znači da su noćas kopali - iščuđava se istoričar Slaviša Jeremić, iz "Praurije", koji se bavi očuvanjem i promocijom baštine majdanpečkog kraja. - Ovde se odrasta s pričama o zakopanom blagu, ali neko ih ostavi u lepim uspomenama iz detinjstva, a neki ih shvate preozbiljno. Problem je što kopači u potrazi za blagom iz bajki uništavaju pravo bogatstvo, bez premca u Evropi. Reč je o svedočanstvima o sedam milenijuma dugoj istoriji rudarstva u Majdanpeku i njegovoj neposrednoj okolini.

Reporteri "Novosti" su sa "praurijancima" obišli čudesne predele oko srpskog "grada zlata" gde se nalaze ugrožene riznice prošlosti kojima jednako prete i bezobzirni "divlji arheolozi" i nemar zvanične nauke. Iako je ova oblast svetski priznata kao kolevka rudarstva, stari lokaliteti nisu zaštićeni, a novi se već godinama ne istražuju. Dugo se verovalo da najstariji rudnici ovog kraja potiču iz vremena Rimljana, ali arheološka istraživanja na brdu Okno kraj sela Rudna Glava pomerila su granicu nekoliko milenijuma unazad, u mlađe vinčansko doba, oko 5.000 godina pre nove ere, u neolitu. Utvrđeno je da reč o najstarijem rudniku bakra u Evropi, ali iskopavanja su obustavljena 1989. a lokalitet je prepušten eroziji i propadanju. - Ipak to nije bio kraj otkrića o praistorijskom rudarstvu u severoistočnoj Srbiji, koje je imalo veoma širok zahvat - kaže Jeremić. - Nalazi na brdu Praurija na ulazu u Majdanpek pokazali su su da se ovde rudarilo u isto vreme kada i na Rudnoj Glavi. U blizini grada utvrđeno je postojanje nekoliko neolitskih naselja, među kojima je posebno interesantno ono u Kapetanovoj pećini. Ona se nalazi u steni koja dominira nad okolinom kao prirodno utvrđenje. Lokalitet Kapetanova pećina uočio je davnih sedamdestih legendarni arheolog Dragoslav Srejović i njegova ekipa je obavila manja iskopavanja. Smatrao je da je reč o značajnom naselju ratničkih nomada iz četvrtog milenijuma nove ere koji su dojahali iz stepa preko Dunava. Oni su imali jače bronzano oružje kojim su pokorili civilizaciju bakra, ali nisu kao drugi osvajači samo protutnjali ovim predelima pljačkajući i uništavajući. Doselili su se, izmešali s lokalnim stanovništvom i podelili tajnu bronze, započinjući novi civilizacijski krug. Pravili su karakteristična naselja u pećinama, koje su uz malo truda pretvarali u utvrđenja gde su se u slučaju opasnosti sklanjali stanovnici naselja iz podnožja. Pretpostavlja se da je i oko Kapetanove pećine postojalo takvo naselje u obliku amfiteatra, pa su devedestih započeta istraživanja.

- Učestvovao sam kao student u prvim i poslednjim ozbiljnim iskopavanjima 1994-1996, koja su obavljena samo na ulazu pećine i otkrila svašta, od praistorijskih kremenih nožića i keramike, do haube "fiće". - smeje se Jeremić. - I to je neki dokaz kontinuiteta. Međutim, ne samo što nije bilo novih istraživanja već ni rezultati ranijih iskopavanja nikada nisu publikovani, što je neverovatno, s obzirom na to da se Kapetanova pećina veoma često pominje u stranoj literaturi kao značajno eneolitsko naselje. Nekadašnji kustos Muzeja u Boru koji je bio rukovodilac istraživanja ovog lokaliteta danas radi na prestižnom britanskom univerzitetu, a arheolozi kažu da dokumentacije o iskopavanjima nigde nema. Ostalo je samo svedočanstvo da je sloj tla na ulazu u Kapetanovu pećinu u kom su sačuvani ostaci ljudskih aktivnosti bio debeo tri metra, što znači da je ova naseobina jedinstvena po dužini trajanja za taj period. - Arheološka sondiranja celog ovog kraja su vrlo skromna, a izveštaji o njima još skromniji - kaže Jeremić. - Siguran sam da bi dugoročna i sistematska iskopavanja oko Majdanpeka dala značajne rezultate. Ukoliko nešto uopšte ostane za iskopavanje posle divljih arheologa. Najveća šteta koju oni nanose nije uzimanje predmeta već uništavanje kulturnih slojeva iz čijeg se rasporeda čita prošlost. To se desilo i u Kapetanovoj pećini, u steni koja kao prirodna tvrđava dominira nad Majdanpekom šćućurenim među bregovima. Iako je skrivena visokom bukovom šumom to nije dovoljna zaštita od tragača za blagom. Zbog njih ljuti psi čuvaju okolne male bašte i salaše čije vlasnike nerviraju zanesenjaci koji su kopali i po njihovim lejama i zasadima. Do prirodne tvrđave vodi strma staza koja je u prošlosti bila neosvojiva za potencijalne osvajače, ali ne i za moderne tragače za blagom. Na ulazu pećine su iskopali ogromne sonde a i u unutrašnjosti ima manjih rupa. Ipak, najzanimljiviji artefakti su račve za ražnjeve i ostaci vatri na kojima su se pekli prasići i jaganjci, ali ne praistorijski. - To je najpametnije što su mogli da urade, ovo mesto jeste kao stvoreno za uživanje - smeje se Mirko Šalarević. - Bolje bi zaradili od turista i ljubitelja prirode nego od traganja za blagom. U sezoni gljiva šume oko Majdanpeka su riznice gde možete naći sve najbolje jestive pečurke, od bukovače do šumskog pileta. Ipak, nije da nema koristi od naših "gajgerovaca" s detektorima. Od njihovog zvrčanja su se i vukovi poplašili pa više ne dolaze. A i prodavci detektora su se obogatili. Kapetanova pećina je kratka i suva zbog čega je milenijumima bila idealno sklonište, o čemu svedoče i komadići keramike po podu koje su razbacali kopači. - Divlji arheolozi su očigledno batalili istraživanje pećine jer ovde ima samo keramike koja nema vrednosti na crnom tržištu - kaže Jeremić. - Nažalost, njihovo kopanje je potpuno promenilo kontekst u kome se keramika nalazi pa je gotovo nemoguće zaključiti iz kog vremena potiče. Ipak, divlji arheolozi ne odustaju od istraživanja drugih pećina kojih u neposrednoj okolini Majdanpeka ima više od sto. - Kraški masiv severoistočne Srbije ima najveći broj pećina u Evropi, a u svakoj od njih tragači za blagom traže legendarnu riznicu harambaše Rajka. Zbog njih smo oko Rajkove pećine, najlepše na Balkanu, morali da stavimo i najsavremniji alarmni sitem. Zatvorili smo i uske vertikalne kanale "dimnjake" kojima su se pokušavali da se u pećinu spuštaju konopcima pa su se zaglavljivali i neko bi na kraju izgubio glavu. Oni i dalje izvode slične vratolomije u drugim pećinama kao što je Paskova, čak i u životno opasnim ponorima gde se reke sručuju u pećine i postaju ponornice - kaže Maja Pavlović Tufonić iz Turističke organizacije Majdanpeka. U opasnim poduhvatima poneki tragač za blagom i nestane, a njegove kolege uvek imaju isto objašnjenje, da je sigurno pronašao dragocenosti s kojima je otišao u beli svet. Racionalniji sumnjaju da je pohlepna potraga za mitskim blagom bila prečica za "drugi svet". (Večernje novosti/Boris Subašić)