7 slavnih srpskih pronalazača

Nikola Bizumić 1. Zanatlija iz Neradina kod Iriga napravio je mehaničku mašinicu za šišanje i zahvaljujući njoj u Londonu stekao bogatstvo Pronalazač mašine za šišanje, alatke bez koje doskoro, do uvođenja u posao njene električne verzije, nije mogla nijedna berberska radnja na planeti, naše je gore list! Zanat kod brice Nikola Bizumić rođen je 1823. u Neradinu kod Iriga, u Sremu. Posle četiri razreda škole, što u ono doba nije bilo malo, njegovi su ga dali na zanat kod iriškog brice. Pouzdanih dokumenata o tom periodu njegovog života nema, ali se zna da je ispit za kalfu položio u Rumi. E sad, zna se i da je tražio pozajmicu od 100 forinti (velike pare!) da bi napravio i patentirao mašinicu za šišanje „koja će svakom brici od koristi biti“. Majstorima frizerskog zanata, naime, za šišanje su na raspolaganju u to vreme od alata stajali samo češalj i makaze. Niko, međutim, Bizumiću nije hteo da da pare za tu „fantaziju“, nego su mu se i rugali. Kako se on 1855. obreo u Londonu, nije poznato, ali dokumenta beleže da samo deceniju kasnije u Evropi nije bilo berberske radnje bez njegove mašinice! On je u Londonu uspeo da nađe finansijere za svoj pronalazak, i vrlo brzo po dolasku nikle su prve fabrike za proizvodnju ove korisne spravice. A da Englezi ne bi lomili jezik izgovarajući njegovo srpsko ime, nazvao se - Džon Smit. Kažu da se njegovo bogatstvo uvećavalo vrtoglavom brzinom, i da je bilo procenjeno na 22 miliona funti sterlinga, što bi danas vredelo nekoliko desetina puta više. Osim akcija u fabrikama, stekao je i velelepnu vilu u otmenoj londonskoj četvrti. Ali od posla nije stigao, ili nije hteo da se ženi, pa je 1906. u prestonici Britanskog carstva umro bez potomstva. Testamentom je sve ostavio rođacima iz Srema do devetog kolena. Ali - novac do danas niko od rođaka nije dobio. Misterija nasledstva Prema jednoj teoriji, kad su Englezi pisali u Neradin da se jave Bizumići da podignu pare, neko im je zavidan odgovorio da „Bizimića u Neradinu nema“! Prema drugoj, Englezi su sami „izbrisali“ naslednike. Činjenica je da u crkvenim knjigama u Neradinu koje se i danas čuvaju nedostaju listovi - jasno se vidi da su iscepani! - na kojima su upisana rođenja Bizumića u 19. veku. Ko je, kada i zašto to uradio, ne zna se, ali u selu veruju da su to bili neki engleski agenti, koji su time onemogućili deobu basnoslovnog nasledstva. Inače, zna se da su se, svaki u svoje vreme, i kralj Petar I Karađorđević i Moša Pijade interesovali za ovaj slučaj. Nasledstvo Nikole Bizumića stoji i danas. Njegovi rođaci ne znaju šta tačno treba da rade niti imaju para da se parniče po belom svetu. A kad bi se na onih 22 miliona funti dodale kamate i uračunala inflacija, dobila bi se suma od nekoliko stotina miliona evra. Ognjeslav Kostović 2. Srbin iz Novog Bečeja napravio je prvi veštački sintetički materijal arborit, kao i dirižabl i „leteći čamac“ Ni sudbina ni ljudi nisu mu bili naklonjeni, ali mu je ipak pošlo za rukom da se upiše u sve enciklopedije nauke. Poznavaoci kažu da je posle Tesle i Pupina bio naš najveći tehnički genije. Iz bogate porodice Ognjeslav Kostović potiče iz bogate i ugledne srpske porodice trgovaca žitom, nastanjene u Novom Bečeju, tada u Mađarskoj. On sam rodio se u Vicburgu, u Austriji, 1851. godine, a studirao je mašinske nauke u Pešti. Imao je 19 godina kad je patentirao arborit, prvi veštački sintetički materijal, neku vrstu šperploče koja se nije deformisala ni u ključaloj vodi. Zapovedao je rečnim parobrodom „Sloga“ iz flote svog oca, a 1875. godine u jednoj nesreći na brodu, koji je bio usidren u ruskoj luci Odesi, povređeno mu je oko. Na lečenju u bolnici upoznao je bolničarku, Ruskinju, oženio se njom i ostao u Rusiji. Otac mu je pomogao da sagradi fabriku u kojoj je proizvodio arborit i kofere, čamce, pontonske mostove i druge predmete za praktičnu upotrebu od ovog materijala. Vojska je od njega kupila „univerzalni vojnički sanduk“ od arborita, u kojem su bili šator, dva kreveta na rasklapanje i jedan stočić. Ognjeslav Kostović godinama je radio na konstrukciji dirižabla i za njegov pogon napravio je benzinski motor na vodeno hlađenje i električno paljenje sa 8 cilindara i 80 konjskih snaga. Gotlib Dajmler, koji se smatra pronalazačem ovakvog pogona, u to vreme imao je motor od jedne i po konjske snage! Nesreća Dirižabl je bio gotov 1880, njegova manja verzija bez motora uspešno je prošla probne letove, ali su radovi zaustavljeni jer je Kostović odbio da da mito jednom ministru, kako je o tome svedočila njegova ćerka novinarima u Beogradu između dva rata. Nekoliko godina kasnije u požaru čiji uzroci nisu otkriveni konstrukcija i svila izgoreli su, a motor je sačuvan, i danas je izložen u moskovskoj Vazduhoplovnoj akademiji. Devetnaest godina kasnije, 1899. godine, grof Cepelin izvešće prvi uspešan let dirižablom, a njegov saradnik David Švarc, poreklom Hrvat, javno će grofa optužiti da je koristio njegove nacrte. Švarc je, međutim, prećutao da je svojevremeno radio kod Ognjeslava Kostovića, i da je nestao posle požara u kojem je izgorela njegova letelica! Kostović je u Rusiji 1911. godine konstruisao svoj avion s plovcima, „leteći čamac“. Ognjeslav Kostović umro je 1916. godine u Rusiji. Tada su novine u Petrogradu objavile da je „nestao blistav pronalazač i naučnik, čovek koji je iz mnogo razloga zaslužio da buduće generacije pamte njegovu sudbinu i naučni podvig“. Jedna njegova ćerka udala se za srpskog oficira i u Prvom svetskom ratu je bila dobrovoljna bolničarka.

Mihajlo Petrović Alas 3. Prvi doktor matematike na Balkanskom poluostrvu napravio je hidrointegrator,preteču današnjih računara Zvuči uobraženo, i skoro neverovatno, ali Srbija se smatra jednom od zemalja u kojima je rođeno računarstvo! Zahvalnost za ovo dugujemo samo jednom čoveku. Ribarski majstor O Mihajlu Petroviću, rođenom 1868. u porodici beogradskog sveštenika koji je rano umro, brinuo se deda po majci, takođe sveštenik. Posle đakovanja u Prvoj beogradskoj gimnaziji u generaciji koja je dala brojne naučnike i književnike, o čemu je snimljen TV film „Šešir profesora Koste Vujića“, završio je studije u Beogradu. Deda ga je zatim o svom trošku poslao na dalje školovanje u Pariz. Na Sorboni je stekao dve diplome, iz matematike i fizike. Imao je 26 godina kad je postao prvi doktor matematike na Balkanskom poluostrvu. Vraća se u Srbiju i od 1894. pa sve do odlaska u penziju 1938. godine predavaće matematiku na Univerzitetu. Alas je u to vreme bio jedan od najvećih stručnjaka u svetu za diferencijalne jednačine i član akademija nauka u Beogradu, Zagrebu, Pragu, Varšavi i Bukureštu. Po svom naučnom radu i rezultatima Mihailo Petrović Alas spada u najveće srpske matematičare. Darovit izumitelj Nije mnogo manje bio cenjen ni kao ribar. Još od rane mladosti, iz zdravstvenih razloga je znatan deo vremena provodio na Savi i Dunavu. Tu je upoznao profesionalne ribare, zavoleo njihov način života i zbližio se s njima. Ribarenje je bilo zanat, pa je Petrović prvo bio šegrt, pa kalfa, a tri godine posle doktorata položio je ispit za „ribarskog majstora“. Od tada su ga zvali Mika Alas. Objavio je više stručnih radova iz ribarstva. U leto 1931. godine kao član međunarodne naučne ekspedicije bio je na Severnom polu i lovio kitove. Učestvovao je u još tri slične ekspedicije i o tome objavio knjige. Najmanje se, međutim, zna, da je Mika Alas bio i darovit pronalazač. U Francuskoj su mu priznati patenti za daljinar, spravu koja se koristi u vojsci, pa za poseban sistem zupčanika, koji je danas našao primenu u automatskim menjačima, pa uređaj koji omogućava brodovima da plove i kad im torpedo probije trup, dubinomer, pa aparat za šifrovanje, koji je je vojska Kraljevine Jugoslavije koristila do 1941. godine... Krunu izumiteljskog rada Mike Alasa svakako predstavlja hidrointegrator. Reč je o analognom računaru, preteči današnjih kompjuterskih uređaja za crtanje - plotera. Podaci nastali izračunavanjem u hidrointegratoru zapisivani su automatski - olovkom na papiru obmotanom oko valjka. Na Svetskoj izložbi u Parizu 1900. ova mašina je bila izložena u paviljonu Srbije i pobudila je veliko zanimanje. Naš Mika Alas nagrađen je bronzanom medaljom, a docnije i počasnom diplomom Matematičkog društva u Londonu. Kao rezervni oficir, Mihajlo Petrović Alas mobilisan je na početku Drugog svetskog rata. Nemci su ga zarobili, ali i brzo, zbog bolesti, pustili. Umro je u Beogradu 1943. godine.

Dobrivoje Božić 4. Ugledni inženjer mašinstva uspeo je da napravi pouzdan kočioni sistem za železničkevagone, koji se koristi i danas Ugledni inženjer mašinstva mesto u istoriji zaslužio je pronalaskom pouzdane kočnice za železničke vagone, kojom se upravlja iz lokomotive. Ugledni učitelj Dobrivoje Božić rođen je u Raškoj 1885. Studirao je na Visokoj tehničkoj školi u Karlsrueu i Drezdenu. Jedan od profesora mu je bio i Rudolf Dizel, pronalazač motora sa unutrašnjim sagorevanjem koji nosi njegovo ime. Pošto je sa odličnim uspehom diplomirao 1911. godine, vratio se u Srbiju. Prvi posao našao je u železničkoj radionici u Nišu. Jedan od najvećih problema u železničkom transportu tada predstavljao je nedostatak jednostavne i pouzdane kočnice za vagone. Božić je počeo istraživački rad u toj oblasti, ali je morao da ga prekine zbog Prvog svetskog rata. Nastavio je tamo gde je stao posle 1918, radeći u Kraljevu, Beogradu i Zagrebu, pa je tako četiri godine kasnije u američkom patentnom zavodu registrovano njegovo rešenje kočionog sistema vozova sa sabijenim vazduhom. Tri godine kasnije svoj izum Dobrivoje Božić prijavio je Međunarodnoj uniji železnica. Posle niza testiranja na pruzi Zagreb-Rijeka, i otpora njegovom rešenju od strane Nemaca i Francuza, 1928. godine priznat mu je patent sistema kočenja, kao čuvena kočnica „božić“. Njegovo rešenje kočnice železničkih vozila ostalo je kao osnova za sve tipove do danas primenjenih vazdušnih kočnica u železničkom saobraćaju. Kočnice današnjih velikih proizvođača samo su usavršene kopije Božićeve. Tumaranje po svetu Po izbijanju Drugog svetskog rata, Nemci su zauzeli vilu porodice Božić u centru grada, a njih iselili u podrum. Ćerka im je umrla od upale slepog creva, a oni su sa sedmogodišnjim sinom Draganom uspeli da pobegnu u Kanadu, gde im se 1950. godine rodio drugi sin, Branko. Zbog siromaštva u kojem su se našli u emigraciji, roditelji su ga dali drugoj porodici na izdržavanje, a malo posle toga su se i razveli. Komunistička vlast je Božiće, zbog napuštanja zemlje, proglasila izdajnicima i oduzela im svu imovinu. Dobrivoje se u Beograd vratio 1964. godine, a tri godine potom umro. Njegov sin Branko postao je prvak Kanade u boksu, a danas je jedan od najpoznatijih barmena na Menhetnu. Branko Božić danas vodi sudski spor s beogradskom opštinom Vračar oko vlasništva nad predratnom vilom svojih roditelja. Ta zgrada nalazi se u Krunskoj ulici broj 69 u Beogradu i u njoj je sedište Demokratske stranke. Prošle godine završen je postupak restitucije, ali se stranka još nije iselila.

Ljubomir Klerić 5. Posrbljeni Nemac Julijus Kleru bogatstvo je stekao zahvaljujući burgiji sa užetom, a napravio je i telemetar i razmernik Matematičar, profesor mehanike na Velikoj školi, ministar prosvete i privrede Srbije i akademik Srpske kraljevske akademije od osnivanja 1887. obogatio se pronalaskom jedne vrste rudarske bušilice. Školovanje Ljubomir Klerić rođen je u porodici nemačkih doseljenika 1844. godine u Banatskoj Subotici kod Bele Crkve kao Julijus Kleru. Nakon osnovne škole prešao je s porodicom u Beograd, gde je promenio ime i prezime. Po završetku Prve muške beogradske gimnazije upisao se na studije tehnike na Velikoj školi, odakle je posle druge godine, kao darovit mladić, s državnom stipendijom upućen na Rudarsku akademiju u Frajburgu, u Nemačkoj. Izvesno vreme studirao je i mašinstvo u Švajcarskoj, a kad je u Frajburgu stekao diplomu, postao je prvi diplomirani inženjer rudarstva u Srbiji. Po odobrenju Ministarstva prosvete, Klerić je usavršavanje nastavio u Berlinu, gde je još godinu dana slušao specijalističke kurseve iz rudarstva, a zatim obilazio rudnike u Nemačkoj i Češkoj. Za takvog stručnjaka, međutim, po povratku u Srbiju nije se našlo mesto u rudarskoj struci, već se zaposlio kao pisar u Ministarstvu finansija. Dve godine je proveo na tom mestu, i tada je konstruisao „burgiju sa užetom“, namenjenu dubokim bušenjima. Ovu spravu, neophodnu u vreme razvoja rudarstva i industrije, patentirao je prvo u Nemačkoj i Francuskoj, a docnije je, kako kaže u svojoj biografiji , za nju „od sviju evropskih država dobio patent“. Klerićev pronalazak je za kratko vreme uveden u široku upotrebu, a on je od patentnog prava od „svrdla sa užetom“ imao takve prihode da se odlučio na život u inostranstvu. Rad u zemlji Zaposlio se kao inženjer u jednoj holandskoj kompaniji koja je istraživala rudno blago u Nemačkoj, a za nju je radio i u Africi. Vrativši se posle toga u Srbiju, Klerić je otkrio nalazišta žive u Šupljoj steni na Avali i sa Đorđem Vajfertom osnovao akcionarsko društvo za eksploataciju ovog rudnika. Patentirao je više naprava s primenom u rudarstvu: razmernik, napravu za lomljenje kamena, zatim nekoliko pronalazaka iz oblasti mehanike, a spravu za merenje udaljenosti na bojnom polju, „telemetar“, poklonio je državi Srbiji. U srpsko-turskom ratu 1876. i srpsko-bugarskom 1885. Klerić je radio na miniranju Dunava i drugih delova ratišta. Odlikovan je Medaljom za hrabrost i Takovskim krstom, a orden mu je dodelio i belgijski kralj. Ljubomir Klerić ostvario je i zavidnu profesorsku karijeru, ostavivši za sobom niz udžbenika, a u nekoliko navrata bio je i ministar. Od osnivanja je član Srpskog učenog društva, preteče Akademije nauka i umetnosti. Upravo je on predložio Nikolu Teslu za prijem u Akademiju. Umro je 1910. godine u Beogradu.

Mladen Selak 6. Jedan od retkih Srba koji je ostvario američki san, napravio spravu za ubacivanje koverti u štamparsku mašinu i zaradio milione dolara Jedan od retkih Srba koji je ostvario „američki san“ - uspeo se na društvenoj lestvici u SAD od fizičkog radnika do industrijalca, u mladosti je dva puta izbegao smrt u ustaškom zatočeništvu. Spas od ustaša Mladen Selak rođen je 1921. godine u siromašnom selu Bosanska Bojna kraj Velike Kladuše. Roditelji su ga kao devetogodišnjaka poslali u Novi Sad da se, učeći, spase bede. Osnovna, pa srednja škola, pa Trgovačka akademija... koju je morao da napusti zbog nemačkog napada 1941. Vratio se kod oca u Bojnu, ali je završio u zatvoru u Glini, u kojoj su ustaše zatirale sve srpsko. Smrt je izbegao čudom: privučen glasinama o jezivim zločinima ustaša, u inspekciju u Glinu je iz Zagreba došao oficir nemačke vojske... i raspustio zatvor. - A to veče smo mi bili planirani za klanje! - pričao je kasnije Selak. Samo 20 dana potom opet se našao u ustaškim rukama. Odveli su ga u Jasenovac, ali ga je spasao ustaša - drug iz Novog Sada, pa Selak 1941. odlazi u Beograd. Rat je, i Nemci ga kao izbeglicu šalju u Bor na prisilni rad. Iz rudnika je izašao 1943. godine. Odlazak u svet Deset godina po završetku rata s porodicom, ženom i dve ćerke odlazi u Njujork. Godine koje su usledile bile su - emigrantske: učenje jezika, fizički poslovi, mala deca... Posle pet godina dobio je državljanstvo i dozvolu da radi na poverljivim vojnim projektima, pa je između ostalog pripremao i kopirao planove za nevidljivi bombarder „stelt“, koji su Amerikanci još tada počinjali da grade. Ali njegov život menja sitnica... Evo kako: krajem šezdesetih godina prošlog veka olovni slog odlazi u istoriju, a širi se ofset štampa. U modu među američkim firmama ulaze koverti sa odštampanim zaglavljem, a Mladen Selak patentira spravu koja koverte ubacuje u štamparsku mašinu. To učetvorostručuje brzinu rada, sprečava gužvanje, a njemu donosi velike pare! Fondacija Od tada, patentiraće još 17 izuma i osnovati fabriku za proizvodnju ink-džet štampača, koja će u jednom periodu raditi i sa „Hjulit-Pakardom“. Od petoro dece, dve ćerke i sin rade i danas u njegovoj kompaniji... Najdraži patent mu je, pričao je, uređaj koji precizno nanosi kiselinu na aluminijumsku ploču u procesu pripreme za štampu. Rešenje je našao prisetivši se kako je njegova majka muzla krave, to jest postupka istiskivanja mleka iz vimena. Njegova fondacija „Mladen Selak“ svake godine u rodnom mestu Mihajla Pupina, Idvoru u Banatu, dodeljuje nagrade najboljim mladim pronalazačima u Srbiji.

Dejan Ilić 7. Naučnik i odbojkaš iz Selevca kod Smederevske Palanke napravio je litijumsku bateriju, pa je nazvan „papom za baterije“ Nemačka štampa nazvala ga je „papom za baterije“, a ovenčan je i priznanjem za najbolju svetsku inovaciju u oblasti industrije. Uz to, u Holivudu je dobio Oskara! Prijatelj Merkelove Čovek koji je izumeo prvu evropsku litijumsku bateriju za pejsmejker i izazvao revoluciju u svetu mini-baterija, Dejan Ilić, rođen je u Selevcu kod Smederevske Palanke 1957. godine. Igrao je odbojku u Partizanu i sa samo 16 godina postao reprezentativac! Uporedo je studirao fizičku hemiju u Beogradu, ali je diplomirao u Medonu u Francuskoj, gde je igrao za lokalni klub. Kasnije je sportski angažman našao u Drezdenu, u Istočnoj Nemačkoj, i na univerzitetu u ovom gradu počeo da radi doktorat. Desilo se da su vlasti Istočne Nemačke, da bi dokazale da je njihova nauka bolja od one „kapitalističke“, postavile Univerzitetu u Drezdenu zadatak da proizvede bateriju za pejsmejkere kakva je do tada pravljena samo u SAD. U taj projekt bio je uključeni Dejan Ilić, što će mu odrediti čitav dalji život. Usput, sprijateljiće se sa Aneglom Merkel, sadašnjom kancelarkom Nemačke, koja je takođe radila doktorat iz fizičke hemije. Dejan Ilić imao je trideset godina kad je prešao u Zapadnu Nemačku i zaposlio se u kompaniji „Varta“ kao šef razvojno-istraživačkog tima. Tu će, na osnovu svojih istraživanja na univerzitetima u Drezdenu i Gracu, 1996. godine konstruisati potpuno nov tip baterije, koji je prvo primenjen u „Eplovim“ računarima, a danas se koristi u gotovo svim prenosnim uređajima: mobilnim telefonima, laptop računarima, ajpodima i sličnim spravama. Svetska nagrada Za novu bateriju Ilić je dobio Svetsku nagradu za inovacije i Nagradu za životno delo Svetskog udruženja hemičara, a tokom rada na ovom projektu sprijateljio se sa osnivačem „Epla“ Stivom Džobsom. U jesen 2011. godine kompanija „Epl“ pozvala ga je da napiše poglavlje o njenom osnivaču u specijalnoj monografiji izdatoj posle Džobsove smrti. Džobsove ideje dobro su mu došle kad je 2006. došao na čelo firme za proizvodnju filmske i televizijske opreme „Ari“. Tu je radio na stvaranju elektronskog čipa za kamere koje daju trodimenzionalnu sliku. „Ari“ sada te svoje kamere i specijalno osvetljenje prodaje i iznajmljuje po svetu, a u Holivudu su njima snimljeni brojni svetski hitovi. „Da Vinčijev kod“, „Spajdermen 2“, „Gospodar prstenova“, „Bande Njujorka“ neki su od njih. Kompanija „Ari“ je pod rukovodstvom Dejana Ilića dobila i tri Oskara za tehnološka dostignuća, između ostalog i za poslednji nastavak filma o Džejmsu Bondu „Zrno utehe“. Dejan Ilić svake godine dolazi u rodni Selevac.