(VIDEO) PRIČA O FRANJI MIHALIĆU: Atletičar koji je optrčao svet i za Srbe i za Hrvate

Vest objavljena u subotu, u rano popodne: na Vojno-medicinskoj akademiji u Beogradu umro je Franjo Mihalić. Oni kojih bi se ta vest mogla stvarno ticati takođe su većinom mrtvi, ili su se početkom devedesetih podvrgli autohipnozi, te se više i ne sećaju šta im je značio ovaj čovek. Njegova biografija vrlo je karakteristična za dvadeseti vek, pa se čini da su hiljade ljudi proživele istu sudbinu: rodio se 1920. u Velikoj Ludini pokraj Kutine, u porodici siromašnog krojača, kao deseto od dvanaestoro dece. Bio je trogodišnjak kada su se preselili u Zagreb.

Sportom se počinje baviti još u pučkoj školi, igra fudbal za Grafičar i upoznaje tri godine mlađeg Stjepana Bobeka, koji nastupa za suparnički Ličanin. Osim što će postati najbolji prijatelji, proći će i istu životnu putanju. Prvi kao najbolji atletičar u istoriji jedne zemlje, a drugi kao fudbaler.

Franjo (kojeg su već zvali Jura) rano se zapošljava, jer treba od nečega živeti, pa odustaje od fudbala. Kupio je bicikl da s njime ide u štamparu, gde je radio kao štamparski pomoćnik i šegrt. Nije napravio karijeru, nije stasao do slovoslagača, ali je zato postao prvak u biciklizmu. Lomio je ruke i noge, i imao dosta nevolja sa biciklom, ali onda je 1940. nekim slučajem došao u Atletski klub Konkordija, i počeo trčati na srednje i duge staze.

U NDH Franjo Mihalić bio je državni reprezentativac, premda baš i nije bilo takmičenja na kojima su sportisti iz ove države mogli nastupati. Ustaša nije postao, ali zašto nije, to nikada nećemo do kraja znati, jer se kasnija biografija tako razvijala da će činjenice tog vremena biti, uglavnom, uklionjene.

Onima koji su ga voleli ostaje vera da je Mihalić izbegavao ustašku uniformu jer su se njoj protivila Mihalićeva moralna i ideološka uverenja. Može biti i da je tako. Isto kao što može biti i samo to da je bio oprezan čovek. Kako god bilo, uspevao je izbeći regrutaciju sve do pred kraj rata, kada je mobilisan u Hrvatske oružane snage, već u vreme kada se pred slom i preokret taktični izbrisala razlika između ustaša i domobrana, e da bi se zločinačka stranačka formacija slila i pretvorila u bezazlenu teritorijalnu odbranu. Tada je imao sreće da izbegne put prema Blajburškome polju, i da oslobođenje dočeka bez ideološke stigme. Samo dvadesetak dana kasnije, 25. maja 1945. predao je, u ime naroda i omladine Hrvatske, štafetu maršalu Titu.

Nekoliko meseci zatim našao se među osnivačima Omladinskog fiskulturnog društva Mladost i obnoviteljima zagrebačke atletike. Za taj je klub nastupao sve do 1947, kada mu kao dvadesetsedmogodišnjaku stiže poziv za vojsku. Služi je u Subotici, gde timari konje u jednoj od poslednjih konjičkih jedinica, sve dok Artur Takač nije urgirao da ga, kao perspektivnog sportistu, prebaci u Beograd. I tek tada, već u kasnim godinama za sport, započinje velika karijera Franje Mihalića.

Sledećih godina pobeđuje na najvećim svetskim maratonskim trkama u Bostonu, Sao Paolu, Atini, Moskvi i Tokiju, a s trideset i dve debituje na Olimpijskim igrama u Helsinkiju, gde u trci na deset hiljada metara zauzima osamnaesto mesto. Četiri godine kasnije priredio je podvig karijere: drugi je u olimpijskoj maratonskoj trci u Melburnu, iza Francuza Alana Mimouna. Bio je to, verovatno, i najslaviji maraton u savremenoj istoriji, u kojem se, kako to već zna biti, osim sportskoga i političkog umešao i argument sudbine, pa je priča o maratonu postala priča o jednoj epohi i njenim, uglavnom tragičnim junacima. Alan Mimoun bio je rođeni Alžirac, kojem je njegova domovina upravo izmicala pod nogama, kao što će se izmaknuti i Albertu Kamusu.

Četrdesetak godina kasnije, i Franjo Mihalić ostaje bez domovine, šta god mu ona bila: Jugoslavija nestaje, Hrvatska ga neće, Srbija u njemu nalazi Hrvata. Tako je to kad započne rat. Kasnije će se za njega stvari popraviti? Ili neće? U toj melburnskoj trci Emil Zatopek, najbolji beli maratonac u ostoriji, završava na šestom mestu.

Ali za Mihalića to nije kraj: četiri godine kasnije, u Rimu se pojavio kao četrdesetogodišnjak, gde je trčao pet minuta brže nego u Melbournu, što je bilo dovoljno za dvanaesto mesto. Bila je to već druga atletska i trkačka era, mnogo bliža današnjem dobu, u kojoj je pobeđivao bosonogi Etiopljanin Abebe Bikila. Stari je Franjo Mihalić za njim zaostao punih šest minuta, i nadživeo ga za više od četrdeset godina.

Franjo Mihalić trčao je za Atletski klub Partizan, dok je Stjepan Bobek bio centarfor Fudbalskog kluba Partizan. Obojica su u Beogradu proveli živote, ali za razliku od Bobeka, Mihalić se nije javno požalio na to da je odbačen u Hrvatskoj i u Zagrebu. Radio je kao atletski trener, i do vrlo kasnih godina učestvovao u veteranskim trkama. Kada više nije mogao trčati, bavio se brzim hodanjem.

Donedavno je bio vrlo vitalan i pojavljivao se u televizijskim emisijama, kao ikona jednog vremena i čovek koji je ostao željan života. Nikada nije ništa tražio, osim da ga se pusti da trči. Neko je izračunao da je tokom karijere istrčao sto šezdeset i pet hiljada kilometara. Je li to broj kilometara u svim trkama, ili se računaju i treninzi? Kako god bilo, Franjo Mihalić, zvani Jura, četiri puta je optrčao zemaljsku kuglu. Umro je četiri i po godine nakon Stjepana Bobeka.

Neki dan se hrvatska diplomatska misija u Madridu pobunila što su organizatori najveće svetske izložbe o Nikoli Tesli izbegli pomenuti da se ovaj naučnik srpskoga roda i porekla rodio u Hrvatskoj. Savetnica u hrvatskoj ambasadi Karmen Šešelja citirala je u tu svrhu onu znamenitu Teslinu izjavu da se jednako ponosi svojom hrvatskom domovinom i svojim srpskim poreklom. Još da je spomenula i to da mu je poslednja želja bila da mu hrvatski violinist Zlatko Baloković na sahrani odsvira melodiju “Tamo daleko”, gospođa Šešelja pohrvatila bi Teslu taman koliko treba.

Odakle Tesla u priči o Franji Mihaliću? Osim što su obojica bili svoji ljudi, koji su se visoko uzdigli iznad zajednice u kojoj su rođeni, legende o njima moguće su samo ako se s poštovanjem tretira njihova dvostruka pripadnost, ako se prihvate i s jedne i s druge strane. Da bi Tesla, makar i simbolično, pripadao Hrvatima, Hrvati bi ga morali prihvatiti kao Srbina, a s njime i sve druge njegove sunarodnike. Odnos prema živim hrvatskim Srbima zapravo je odnos prema Nikoli Tesli. A Franjo Mihalić trčao je i za njih i za nas.

Kurir sport / Jutarnji.hr