KRALJ TRGOVA: 5 razloga zbog kojih je Vuk Drašković uspeo u srpskoj politici

Svako obeležavanje godišnjice demonstracija od 9. marta 1991. prilika je da se u centru pažnje nađe Vuk Drašković, jedna od najdominantnijih političkih figura novije srpske istorije. Lider Srpskog pokreta obnove na početku političke karijere, u ranim devedesetim, nazvan je "kraljem trgova".

U međuvremenu je izrastao u državnika, čiji je doprinos nemerljiv u izgradnji moderne i uspešne Srbije. Ovo je pet glavnih razloga zbog kojih je Vuk Drašković dugovečan i nezamenjljiv faktor na političkoj sceni naše države. 1. Politička doslednost

Od pojavljivanja na političkoj sceni Srbije, Vuk Drašković nikad nije menjao poliitku za koju se zalagao. Podjednako vatreno kao što je podržavao odlazak naših građana u okviru Srpske dobrovoljačke garde na ratišta u Hrvatskoj, veličao lik i delo đenerala Draže Mihailovića, nekoliko godina kasnije zagovarao je srpsku katarzu. Podjednako je, takođe, uživao da igra u Kozaračkom i u Užičkom kolu. Sve vreme učestvovanja u političkom životu Srbije, a ime tome više od dve i po decenije, Drašković se verno držao istih koalicionih partnera i saveznika. Nikad ih nije menjao, a jedini izuzeci koji potvrđuju to pravilo su Vojislav Šešelj, Zoran Đinđić, Vesna Pešić, Slobodan Milošević, Vojislav Koštunica, Čedomir Jovanović, Boris Tadić i Aleksandar Vučić.

2. Demokratičnost u Srpskom pokretu obnove

Od osnivanja Srpskog pokreta obnove, Vuk Drašković je stalno insistirao na stranačkim izborima za predsednika stranke i svaki put pošteno na njima pobeđivao. Svaki put izbori su bili tesni jer su članovi bili stavljen pred težak izbor: Da li da glasaju za Vuka Draškovića ili za Vuka Draškovića. Iz pomenutih razloga, Srpskom pokretu obnove ne može se osporiti da je jedna od retkih partija koje su za skoro tri decenije postojanja promenile više lidera. Tako je do prve polovine devedesetih na njenom čelu bio Vuk Drašković, koga je na toj funkciji nasledio Vuk Drašković. Potom se desila nova promena u vrhu SPO, pa je njegov predsednik postao Vuk Drašković, koji je na tom mestu do današnjeg dana.

3. Sačuvana i sve brojnija stranka

Članstvo Srpskog pokreta obnove iz godine u godinu se uvećavalo do te mere da je ta stranka jedna od najmnogobrojnih u Srbiji. Sve ostale manje partije doslovno se utrkuju da se priključe izbornoj listi koju predvodi Draškovićeva stranka.

4. Odsustvo sujete

Vuku Draškoviću možete pripisati sve, samo ne da je sujetan. Lider SPO uvek je svoju harizmu podređivao višem cilju, prepuštajuću drugima da se slikaju, gostuju po televizijama i drže blagoglagoljive govore na mitinzima. Njegovu skromnost i odsustvo sebičnosti najbolje ilustruje situacija pred savezne izbore 2000. godine, kad je svesrdno ustupio Demokratskoj opoziciji Srbije da dobije najviše mandata na zajedničkoj listi. Tim više zato što SPO mogao da nastupi samostalno i na izborima počisti DOS i vladajuću Socijalističku partiju Srbije. Takođe, Vuk Drašković je mogao da do nogu potuče Vojislava Koštunicu i Slobodana Miloševića, što on nije hteo, već se podredio opštem interesu. Sve je mogao Vuk, samo nije hteo. 5. Odsustvo nepotizma u stranci

Svako ko je želeo da uspe u Srpskom pokretu obnove mogao je to da učini isključivo predanim radom i poštujući statutarne okvire stranke. Drugim rečima, neko samo zato što je rođak ili blizak sa Draškovićem nije mogao da zloupotrebi taj položaj, pogotovo kad je stranka bila na vlasti. To se posebno odnosi na suprugu Vuka Draškovića - Danicu, koja nikad nije imala uticaja na donošenje stranačkih odluka, niti je imala posebne privilegije i dobro plaćene funkcije u upravnim odborima državni firmi. Draškovićevoj supruzi takođe se ne može pripisati ni da je u SPO pokušavala da progura svoje rođake i zemljake.