7 skrivenih blaga u Srbiji

1. Opasni novac „zemunskog klana“ „Zemunci“ su od otmica zaradili milione nemačkih maraka, a njihovo pravilo bilo je - ako ne znaš šta ćeš s parama, zakopaj ih Niko još nije izračunao koliko su para „zemunci“ napljačkali tokom karijere. Penzionisani pukovnik srpske policije Mile Novaković, u svojoj je knjizi „Otmice ‚zemunskog klana‘“, opisao je desetak najvećih otmica koje su izveli. Uhapšeni bez prebijene pare Za otkup Milije Babovića uzeli su 11 miliona evra, za „vraćanje“ Miroslava Miškovića dobili su 7,5 miliona nemačkih maraka. „Oni su do tada neviđenom metodom, nepoznatom u teoriji i praksi kriminala, uspevali da od porodica otetih izvuku ogroman novac“, kaže ovaj policajac. A gde su pljačke, gde novac od droge? Prema saopštenju policije izdatom u toku „Sablje“, Dušan Spasojević Šiptar i Mile Luković Kum u trenutku pogibije u Meljaku kod sebe nisu imali ni prebijenu paru! Ni u Šiptarovoj kući u Šilerovoj, koja je srušena posle ubistva Zorana Đinđića, nisu nađene nikakve pare, a nikada nije pronađen ni bilo kakav račun ni bankarski sef koji je pripadao nekome od „zemunaca“! Mile Novaković je jednom prilikom rekao: „Pravilo ‚zemunaca‘ bilo je: ako ne znaš šta ćeš s parama, zakopaj ih! Sigurno ih nisu držali u trezorima švajcarskih banaka. Verovatno je posle akcije ‚Sablja‘ ostao neki novac, a čini se da je njegovu tačnu lokaciju znao samo ubijeni svedok-saradnik Zoran Vukojević Vuk. Način na koji je mučen, izmasakriran i na kraju zapaljen pokazuje da otmičari nisu hteli smrt, već informaciju...“ U šumi kraj piste Jedan član ove bande Miloš Simović, osuđen na 40 godina zatvora za ubistvo premijera i druge zločine, 2011. godine ponudio je vlastima da pokaže tačnu lokaciju na kojoj je, navodno, s bratom Aleksandrom 2002, po Šiptarovom naređenju, zakopao 22 miliona evra i više od 10 kilograma zlatnika. Sve doskoro, tužilaštvo se nije javno izjašnjavalo o ovome. Tek nedavno procurila je vest da su istražitelji došli do podataka koji ukazuju da je mafijaško blago skriveno najverovatnije u šumi koja okružuje aerodrom „Nikola Tesla“ u Surčinu. I razmišljanja Mileta Novakovića upućuju na istu lokaciju: „Deo para sigurno je potrošen jer su preživeli članovi klana godinama bili u bekstvu, a to je veoma skupo zanimanje. Sasvim je moguće da se preostali keš nalazi negde u šumi preko puta piste u Surčinu, s desne strane auto-puta. To je bilo njihovo omiljeno mesto, tamo su zakopali brojne leševe.“ Bulevarski listovi javljaju da su se u pomenutoj šumi odnedavno pojavili nepoznati ljudi s detektorima za metal. Navodno su se i sami Surčinci upustili u potragu. Pre će, međutim, biti da je reč o izmišljenim vestima. Jer još teže pitanje od prethodnog je kakve su šanse da nalazač blaga poživi da blago potroši?

2. Milošević i Pavković prevrću brda Zbog legende da je u Šupljem kamenu sakriveno blago Marka Kraljevića, 2000. godine se i vojska bacila na traganje za zlatom Na četrdesetak kilometara od Niša ka Pirotu, kod sela Špaj, nalazi se brdo Šuplji kamen, nazvano tako po steni na vrhu sa otvorom u obliku srca. Prema legendi, taj je otvor napravio Kraljević Marko jureći nekog Turčina, otmičara devojke. Pošto mu je Turčin izmicao, Marko je za njim kroz brdo hitnuo topuz-šestoper i ubio ga. Vojna tajna Stotinama godina unazad na jugu Srbije pripoveda se da je ispod Šupljeg kamena skriveno blago. Meštani okolnih sela često viđaju ljude kako nešto premeravaju, a one koji su bušili tlo ili dinamitom podizali stene jurila je i policija. Ali najopsežniju potragu za blagom Šupljeg kamena izvela je u leto 2000. godine vojska SR Jugoslavije pod komandom načelnika Generalštaba Nebojše Pavkovića, a po naređenju Slobodana Miloševića.Ne znaju se imena dvojice starijih muškaraca koji su se kasnije pojavljivali u njegovom društvu na mestu iskopavanja, ali se pouzdano zna da su oni Pavkovića ubedili da raspolažu tačnim i pouzdanim mapama uz koje se može doći do skrivenog zlata. Bili su ubedljivi toliko da Pavković nije hteo da koristi ni poverljivu poštu, nego je iz Beograda u Niš poslao oficira da komandanta Prve armije general-potpukovnika Vladimira Lazarevića pozove na poverljiv razgovor. One visokim oficiram saopštio: „Moramo naći zlato. To su naredili general Pavković i predsednik Milošević. Mi ćemo s tim zlatom, ima ga oko 300 do 400 kilograma, iščupati zemlju iz ekonomske krize. A sad idemo na lice mesta, odnosno do stene ispod koje je zlato zakopano.“ Da ne bi privukli pažnju znatiželjnika, svi su obukli civilna odela. Sutradan je dovedena inženjerijska četa 211. oklopne brigade. Cela akcija je proglašena vojnom tajnom. Uređenje teritorije Stanovnici sela Špaj i Crvena reka docnije su svedočili: „To je bio pakao: svakodnevno su odjekivale eksplozije mina, rušili su brdo, odnosno probijali dok je kamenje letelo na sve strane, a nama su kuće ispucale. Jedno vreme vojska je pojačala stražu, radilo se i danju i noću. Logoru niko nije mogao da priđe, dvojica starijih ljudi u civilu stalno su se nešto domunđavali sa oficirima, a kada je dolazio general Pavković da obiđe radove, nekad i sa suprugom Glorijom, okolina je vrvela od specijalaca i generalovih telohranitelja.“ A jednog dana u oktobru vojska je uklonila logor i vratila se u kasarne. Meštani su podneli tužbu zbog nanete štete i pet godine kasnije presuđeno je u njihovu korist. Na suđenju se ispostavilo da je Vojska akciju vodila kao „uređenje teritorije“.

3. Špijun koji je opljačkao četnike Tokom rata britanski obaveštajac Bil Hadson uzimao je za sebe zlato i dijamante namenjene ravnogorcima, a posle rata je neuspešno tragao za njima Priča o četničkom zlatu počinje u jesen 1941. godine, kada se štabu Draže Mihailovića priključio pripadnik britanske obaveštajne službe SOE Vilijam Bil Hadson. On je od 1936. do 1940. radio u Srbiji, u rudnicima antimona kod Krupnja, i često odlazio u Ivanjicu kod inženjera Milutina Mladenovića, direktora rudnika „Lisa“, što je značajno za nastavak priče. Ali o tom - potom! Blago i hapšenje Britanci se nisu pretrgli u slanju pomoći Draži, najčešće su to bili paketi sanitetskog materijala i municije, ali su ipak tokom 1943. iz aviona izbacivane i pošiljke za zlatom i dijamantima da četnici kupe oružje. Po svemu sudeći, ovo blago je poticalo iz jugoslovenskih zlatnih rezervi zatečenih u inostranstvu u trenutku izbijanja rata. Kako god bilo, Hadson je deo ovog blaga zadržao za sebe i zakopao u zemlju. Da li pri povlačenju nije stigao da ga ponese, ili je od početka računao da će ga uzeti tek kad se rat završi, sada se ne zna. Posle rata Bil Hadson je bio vojni izaslanik u Rumuniji. U Bukureštu je upoznao trgovca Štefana Kolnera, koji je zbog kupovine drva za britansku vladu nesmetano putovao po istočnoj Evropi. Bivši izaslanik kod Draže zbog te Kolnerove „pokretljivosti“ angažuje da mu iz okoline Čačka donese deo sakrivenog blaga. Trgovac drvnom građom je prema dobijenim uputstvima i mapi uspeo da pronađe i otkopa dve konzerve u kojima su se, zamotani u delove šatorskog platna, nalazili zlatnici i dijamanti. Ne znajući da ga zbog sumnjivog tumaranja po selima oko Čačka već prati jugoslovenska služba bezbednosti Ozna, Kolner je, po dogovoru s Hadsonom, došao i po drugi deo blaga, ovog puta sakrivenog na planini Mučanj. Uhapšen je.

Više potraga Kolnera izvode na sud, a londonski Sandej tajms objavljuje celu priču i procenjuje vrednost utajenog zlata i dragulja na današnjih 3.000.000 dolara. Hadson je po hitnom postupku penzionisan, posle čega se seli u rodnu Južnu Afriku. Po nalogu Aleksandra Rankovića, Udba 1965. godine pokreće tajnu akciju „Morava“ na prostoru Ovčarsko-kablarske klisure kako bi našla treću Hadsonovu torbu. Pre nego što je išta pronađeno, Rankovića smenjuju na Brionskom plenumu. Ali to nije kraj ove priče! U decembru 1983. sa ekipom BBC koja je snimala dokumentarnu seriju o britanskim vojnim misijama u Srbiju dolazi i Bil Hadson. Raspitivao se za ženu onog inženjera iz Ivanjice Milutina Mladenovića, za koga je Udba već znala da mu je Hadson poverio na čuvanje treći deo blaga. Mladenović je poginuo u četnicima na kraju rata, a njegova žena odbila je da Hadsona vidi. Ovaj špijun umro je 1995. u Južnoj Africi.

4. Atlantida na Dunavu Pojedini ljudi veruju da se mitski grad nalazio negde na Dunavu, i to nizvodno od Đerdapske klisure, pa su tu tragali za zlatom Prema delima grčkog filozofa Platona, u staro doba postojao je grad-država nazvan Atlantida. Nalazila se „iza Herkulovih stubova“ i bila je veoma moćna i bogata, a na vrhuncu razvoja, usled prirodne katastrofe, nestala je s lica zemlje za jedan dan i jednu noć. Bilo da je ovo mit ili istinita povest, Atlantida svakako predstavlja najtraženiji izgubljeni grad. Zbog pominjanja „Herkulovih stubova“, što je antički naziv za Gibraltarski moreuz, većina istraživača smešta je u Atlantski okean, ali ima i dosta onih koji smatraju da se Atlantida nalazila na donjem toku Dunava. Veruje se, naime, da je Herkul, izvršavajući podvige koji će mu obezbediti mesto među bogovima, plovio preko Crnog mora upravo Dunavom! Mit ili istina ?erdapska klisura smatra se, tako, jednim od mogu?ih mesta Herkulovog podviga - razdvajanja stenovitog planinskog masiva, a za ostrvo Ada Kale kod Kladova, koje je potopljeno sedamdesetih godina pro?log veka prilikom izgradnje HE ??erdap?, vezuju se lokacija pominjanih Herkulovih stubova. Prema legendi, naime, te je stubove Herkul podigao da bi pregradio veliki vodeni tok. A istra?ivanja su pokazala da se Ada Kale sastojalo od velikih kamenih blokova pokrivenih zemljom i da je, po svemu sude?i, bilo ve?ta?ki stvoreno. Osim toga, rumunski istra?iva?i ustanovili su da je tvr?ava koju su na ostrvu podigli Austrougri sa obalom bila povezana brojnim hodnicima ispod toka reke, ko zna koliko starim i ko zna ?ijom rukom napravljenim. Đerdapska klisura smatra se, tako, jednim od mogućih mesta Herkulovog podviga - razdvajanja stenovitog planinskog masiva, a za ostrvo Ada Kale kod Kladova, koje je potopljeno sedamdesetih godina prošlog veka prilikom izgradnje HE „Đerdap“, vezuju se lokacija pominjanih Herkulovih stubova. Prema legendi, naime, te je stubove Herkul podigao da bi pregradio veliki vodeni tok. A istraživanja su pokazala da se Ada Kale sastojalo od velikih kamenih blokova pokrivenih zemljom i da je, po svemu sudeći, bilo veštački stvoreno. Osim toga, rumunski istraživači ustanovili su da je tvrđava koju su na ostrvu podigli Austrougri sa obalom bila povezana brojnim hodnicima ispod toka reke, ko zna koliko starim i ko zna čijom rukom napravljenim. Tone zlata Širom sveta objavljeni su brojni naučni radovi i popularne knjige koje se bave Herkulom na Dunavu, a za nas je ovom prilikom značajno samo pominjanje stubova, odnosno potvrda da se mitska Atlantida nalazila, kako Platon kaže, odmah iza njih, odnosno nizvodno, ispod Đerdapske klisure. A u njoj je, prema zapisu koji je ostavio filozof, bilo neviđenog bogatstva. Izgleda da su Rimljani, koji su baš kod Kladova prelazili Dunav zbog daljih osvajanja, nešto od tog zlata našli. Zapis lekara Prema zapisima ličnog lekara imperatora Trajana, koji je u Đerdapu ostavio svoju tablu, iz ovog kraja je 106. godine preneto u Rim pet miliona livri zlata (1.625 tona) i duplo više srebra - 3.250 tona!A kad je pre četiri decenije izgrađena brana za hidroelektranu i akumulaciono jezero počelo da se puni, voda je, uz Adu Kale, potopila i ostrvce Banu-Gura Vaiji i zidine grada starog 10.000 godina na njemu. Radnici na izgradnji HE „Đerdap“ svedočili su da su sa ostrvca neposredno pred njegovo potapanje pripadnici bezbednosti celu noć prenosili sanduke zlata.

5. Iguman koji je potrošio dvorsko blago Sveštenik iz Ostroga Leontije dobio je na čuvanje deset sanduka zlata i vreće s novcem, a veliki deo su on i njegovi prijatelji potrošili tokom i posle rata Posle kapitulacije Jugoslavije, kralj i vlada su u april 1941. godine pobegli u Grčku avionima s Kapinog polja kraj Nikšića. U ovaj grad bile su dopremljene i državne zlatne rezerve. Koferi s pravim bogatstvom Ni do danas nije tačno utvrđeno ko je koliko zlata izneo iz zemlje. U Nikšiću je bilo nešto manje od 200 sanduka. Zbog male nosivosti aviona, vlada i generali avionima su odneli 14, 16 ili 18... Italijani su, kad su okupirali Crnu Goru, zaplenili 176 sanduka ili 8.393 kilograma. A deset sanduka imalo je neobičnu sudbinu... Tih dana maršal dvora Đuro Vukotić, zajedno s činovnicima kraljevske kancelarije, dovezao je iz Nikšića i poverio na čuvanje igumanu manastira Ostrog Leontiju (Mitroviću) deset sanduka s kovanim zlatnim novcem, petnaest vreća s papirnim novcem i četrnaest kofera sa zlatnim predmetima iz dvora, jednu sedefnu ogrlicu kraljice Marije i jednu sliku na platnu čiji je tvorac bio Rafael. Iguman je predmete sklonio u manastirsku riznicu, a sedam sanduka državnog zlata zakopao uz pomoć profesora sarajevske bogoslovije Andrije Koprivice, koji se zatekao u Ostrogu, mesnog kafedžije Petra Koprivice i manastirskog šumara Ljuba Krulja. Sedam dana kasnije došli su Nemci, igumana uhapsili i odneli tri sanduka zlata. Iguman je posle dva meseca pušten iz zatvora. Delili novac U leto 1952. supruga kafedžije Petra Koprivice otišla je u banju. Tu je upoznala i sprijateljila se s nekom Beograđankom koja joj se požalila da nikako ne može da nabavi malo zlata da bi uredila zube. Ova joj je velikodušno ponudila da joj nabavi koliko god joj treba. Beograđanka je, međutim, bila supruga nekog važnog pripadnika Udbe, pa je klupko počelo da se odmotava. Petar Koprivica je odmah sve priznao. Ispostavilo se da se odmah po izlasku iz zatvora iguman prijavio okupatorskim vlastima i predao im pet sanduka zlata. Jedan su mu 1943. godine, rekao je, uzeli četnici, a jedan su počeli da troše Petko Koprivica i on. U tri navrata davao je zlato i maršalu dvora Vukotiću, a pozajmljivao je i poklanjao i drugima. Samo on je tokom rata i u posleratnim godinama - ako su onaj jedan sanduk zaista odneli četnici - raskrčmio 60 kilograma zlata, čija bi vrednost danas bila 2,1 milion evra! Posle četiri godine zatvora iguman je pušten na slobodu. Kad ga je islednik pitao kako to da je proneverio povereno mu blago, izjavio je: „Ne može miš proći kroz vreću brašna a da mu barem rep ne ostane brašnjav.“

6. Kako je nastalalegenda o zlatnim kočijama Mnogi veruju da u brdima oko Golupca postoji skriveno blago, koje je izmislio profesor Mihailo Valtrović kako bi inspirisao zatvorenike da kopaju Legenda kaže da je u 1. veku naše ere neki rimski car u Viminacijumu kod Kostolca naredio da se od čistog zlata naprave kočije u koje su upregnuta dva ovna u prirodnoj veličini. Car je, priča kazuje dalje, u pratnji odreda legionara poslao ovu basnoslovno vrednu skulpturu niz Dunav do Crnog mora da odatle galijom bude preneta u Egipat. Nestali kod Golupca U brdima negde kod Golupca, tačnije između sela Donja Radenka i Brnjica, legionari su odlučili da se odmore i zanoće u jednoj od brojnih pećina u tom kraju - i niko ih nikad više nije video. Otada traje potraga za kočijom koju vuku zlatni ovnovi. Sve su pećine pomno pretražene, ali blago niko nije našao. Meštani okolnih sela ubeđeni su da je dar namenjen egipatskoj kraljici i dalje u nekom od rukavaca Brnjičke pećine, ali nikome na pamet ne pada da tamo uđe. Onaj ko bi ušao u pećinu da bi je istražio i proverio jesu li u njoj zaista sakriveni zlatni ovnovi rimskih legionara nikad više iz nje nije izašao, niti ga je ponovo sunce ogrejalo. Svakako da je reč o legendi i praznoverju, ali je nesporna činjenica da je Brnjička pećina jedna od retkih koja je ostala neistražena. I još neke bije isti glas - meštani ni za živu glavu ne ulaze u njih iako su toliko velike da jahač na konju, bez saginjanja, može da uđe. Prema nekim kazivanjima, njih čuvaju legionari iz Viminacijuma, dok drugi tvrde da ulaz u njih brane šumske vile. Naravno da od rečenog ništa ne važi za strastvene tragače za blagom. Stanovnike golubačke opštine mnogo češće od vila i duhova nestalih rimskih vojnika uznemiravaju došljaci opremljeni detektorima za metal, čija pohlepa nadjačava strah od prokletstva. Možda bi im svima život bio mirniji kad bi znali pravu istinu o kočiji sa zlatnim ovnovima. Za razliku od većine ostalih legendi, poreklo ove prilično tačno se zna. Njen tvorac je jedan naučnik, a može da se odredi i godina kad je nastala. A evo kako... Izmišljotina profesora Prva arheološka iskopavanja u Srbiji započeo je 1882. godine Mihailo Valtrović, arhitekta po profesiji i prvi profesor arheologije na tadašnjoj Visokoj školi, na prostoru nekadašnjeg rimskog utvrđenja Viminacijuma kod Kostolca. Država nije bila mnogo zainteresovana za nauku o starinama, a nije ni imala mnogo novca, pa je, umesto da plati radnike, profesoru dodelila 12 zatvorenika iz Požarevca da rade za džabe. Oni se baš nisu pretrzali od kopanja za nauku, pa im je profesor Valtrović, da bi ih podstakao, rekao da tragaju za kočijom načinjenom od zlata u koju su upregnuti zlatni ovnovi.

7. Oko krune cara Dušana spava džinovski smuk Prema predanju, blago najmoćnijeg srpskog vladara skriveno je negde u nedrima planine Sokolice Poreklo skrivenog blaga u Srbiji je maglovito: u pričama „zakopali su ga neki hajduci“, „prenosili Rimljani iz dalekih provincija“, „sakrili Turci u bežanju“, ili su ga, prosto, „skupile vile“... Međutim, sasvim određeno u istorijskim knjigama opisano je blago Nemanjića...

Tovari zlata Nesporno je da su srpski srednjovekovni vladari imali na tovare zlata, koje se nasleđivalo s prestolom. U vreme raspada srpske države, posle smrti cara Dušana, međutim, zlatu i draguljima Nemanjića gubi se svaki trag. Jedna od podjednako verovatnih verzija o njegovoj daljoj sudbini jeste ona po kojoj su ga, sa sve krunom Dušana Silnog, nasledili Brankovići. A oni su, bežeći pred najezdom Turaka iz Smedereva, dragoceni tovar sakrili u nedrima planine Sokolice, između Gornjeg Milanovca i Čačka. Prema nekim istorijskim izvorima, despot Đurađ Branković i Jerina tu su sa svojom svitom čak i živeli neko vreme, a pod brdom iznad sela Ostra, u pećinama, despot je sagradio čitav grad. Predanje kaže da je dolinom Morave pod Sokolicu šest volovskih zaprega dovuklo sanduke pune zlatnih pehara, dukata i dragulja, a da je to blago pohranjeno u pećini koju čuva džinovski smuk, dugačak sedam metara. O blagu se, prema legendi, stara duh jednog od monaha obližnjeg manastira Vujan, kog poslušno prati čopor vukova. Ima još živih meštana Ostre spremnih da se zakunu da su iz žbunja gledali kako monah i njegovi vukovi prolaze. Pre sto godina Čedomilj Mijatović, ekonomista i jedan od najvećih srpskih diplomata, ministar finansija u šest mandata i inostranih poslova u tri, predsednik Srpske kraljevske akademije, kome je kralj Petar I Karađorđević nudio mesto patrijarha, tragao je za ovim blagom pod Sokolicom i o tome ostavio zapis u svom romanu „Rajko od Rasine“. Čobaninov nestanak Ali ako je sve dosad kazano mešavina predanja, praznoverja i zabluda, događaj od pre tridesetak godina zabeležen je u policijskim izveštajima, a i ondašnje novine su pisale o tome. Elem, u Kniću, nedaleko od sela Borač - istoimeni srednjovekovni grad pominje se u Žičkoj povelji, a njegovo zlatno doba bilo je baš u vreme Đurđa Brankovića - izgubio se čobanin. Uzaludno su ga tražili četiri dana, a kad su ga već prežalili, on je živ i zdrav izašao posle četiri dana iz jedne od pećina na Sokolici, udaljenoj nekoliko desetina kilometara od Borača. Nikad nije hteo da kaže šta je video i koga je sreo u lavirintu podzemnih tunela i pećina.