TEŽAK ŽIVOT ROMA: Moram da prosim da nahranim bebu

BEOGRAD - Teško živimo, dođem da prosim kad me muka natera, šta ću, priča Romkinja Zorica Jovanović (15) držeći u naručju ćerku Katarinu, staru godinu dana. Zatekli smo ih u centru Beograda. Hladno im je bilo. Za to vreme, nedaleko odatle čula se muzika i pesma. Obeležavan je Svetski dana Roma. Diljem planete javnosti je sugerisano na probleme sa kojima se ova populacija suočava. I slavila se njihova kultura. Ostala bez pomoći Zorica nije marila za bilo kakve proslave. U plastičnoj kutiji ispred njenih nogu zazvecka poneka kovanica. Sažale se građani na dete. - Dođem dva puta u deset dana, prosim od deset ujutru do tri po podne, nekad zaradim hiljadu, nekada dve hiljade dinara. Ljudi umeju da budu bezobrazni prema meni, ja, šta ću, ćutim - sleže ramenima. Muž je dobio pre desetak dana posao u elektrani, veli. Ali daleko je do njegove prve plate. Valja preživeti. - Sa majkom ne pričam, ona se preudala. Taj njen novi muž joj nije dao da potpiše papire koji su mi bili potrebni kada sam se porodila da bih dobijala socijalnu pomoć, pošto sam maloletna. Zbog nje ne primam pomoć za dete, zato i prosim. Za Katarinu sam se uvek snalazila, nisam nikada dopustila da ostane bez hrane i pelena. Njena priča je samo jedna u nizu onih koje bi članovi romske populacije mogli da vam kazuju. O diskriminaciji, ponižavanju, nemaštini... Biće bolje do 2025. Direktorka Kancelarije za ljudska i manjinska prava Suzana Paunović juče je najavila izradu nove strategije za unapređivanje položaja Roma do 2025. Tada će Katarina imati 11 godina. Nadamo se da je nećemo sretati na nekom beogradskom trotoaru s plastičnom kutijom ispred sebe. Nadamo se da će ići u školu, da će imati da jede. Nadamo se da će im država pomoći. (M. B.)