7 srpskih političara koji su vladali iz senke

1. Vlasnik harema

Milenko Stojković, gospodar Krajine u vreme Prvog srpskog ustanka, imao je 42 žene Milenko Stojković, rođen 1769. u selu Kličevcu kod Požarevca, imao je modernu i razrađenu krojačku radnju u Smederevu. Mreža zaverenika Uoči izbijanja Prvog srpskog ustanka on je već imao mrežu zaverenika, pa je odmah posle Seče knezova u februaru 1804. mogao da podigne vojsku u celom Podunavlju. U maju te godine svoj pohod krunisao je oslobađanjem Požarevca, a odmah zatim došao je s jedinicama pod Beograd. Milenku Stojkoviću zapalo je da ubije četvorica beogradskih dahija: Kučuk Aliju, Mulu Jusufa, Fočić Mehmed-agu i Aganliju - koji su pobegli na dunavsko ostrvo Ada Kale. Posle okršaja koji je trajao osam sati, glave prve trojice odrane i napunjene vunom odnete su u Beograd veziru. Četvrtu dahijsku glavu, Aganlijinu, Stojkovićevi momci perući je od krvi ispustili su u Dunav... Ugled i moć Milenko Stojković učvrstio je hrabrom i mudrom pobedom nad Turcima kod Ivankovca u leto 1805, ključnom za dalji razvoj celog ustanka. Već naredne godine on je praktično gospodar Negotinske Krajine, a „prestonica“ mu se nalazi u Poreču, blizu današnjeg Donjeg Milanovca. Tu je smestio i svoj harem. U ono vreme, naime, na višeženstvo nije se gledalo popreko, pa je nekoliko ustaničkih vojvoda imalo po dve žene. Stojković je - i sam oženjen - još na početku ustanka, po osvajanju Rama, iz harema komandanta tvrđave poveo nekoliko žena sa sobom. A kad su 1807. srpske ustaničke vlasti u dve lađe Dunavom u Carigrad poslale udovice Turaka pobijenih pri oslobađanju Beograda, Stojković je presreo ovaj karavan i odabrao najlepše. Njegov harem imao je u jednom trenutku 42 devojke i žene, koje je povremeno menjao. One koje je otpuštao udavao je za svoje sluge i oficire, a decu iz harema davao je na usvajanje srpskim porodicama. Stanarke harema domaćinski je ustupao svojim uglednim gostima. Tako se Milan, stariji brat Miloša Obrenovića, zarazio sifilisom, od kojeg je i umro u Bukureštu tražeće sebi leka... Beg u Rusiju Čuvajući svoju neprikosnovenu vlast u Poreču sukobio se s Karađorđem. Odbio je da se povinuje naredbama ustaničkog rukovodstva, između ostalog nije prihvatio ni funkciju ministra inostranih dela, pa je 1811. morao da beži u Rusiju. Pre toga raspustio je harem, a sve svoje ljubavnice uredno je isplatio i zbrinuo. U progonstvo je poveo samo jednu od njih, izvesnu Katinku, kojom se kasnije i oženio. Posle uspešne službe ruskom caru, umro je 1831. u jednoj varošici na Krimu, kao „polkovnik“. 2. Svirepi moćnik Toma Vučić Perišić bio je drugi najmoćniji čovek u Srbiji prve polovine 19. veka, auspeo je i da smenjuje vladare Svakako najmoćniji čovek u Srbiji posle vladara koji su se smenjivali tokom prve polovine 19. veka bio je Toma Vučić Perišić. Rođen je 1788, a pred Prvi srpski ustanak kratko vreme je pohađao školu. Nikada nije naučio da piše, samo je znao je da čita štampana slova i kao državnik bio je pretplaćen na razne listove, ali je u javnosti krio da zna da čita „da mu ne bi škodilo kod naroda“. Vojna obuka Posle 1804. prošao je vojnu obuku i postao član Karađorđeve garde, ali je zbog nekog prestupa pobegao 1810. kod Hajduk Veljka. Nakon sloma Prvog srpskog ustanka ostao je u Srbiji, pa je 1814. stupio u službu Miloša Obrenovića, čime započinje njegov politički uspon. Narednih 13 godina čvrstom rukom upravljao je Gružom. Zbog svoje surovosti došao je u sukob i s Milošem. Godine 1827. Toma Vučić Perišić zaljubio se u jednu Grkinju i oteo je od muža, ostavivši zbog nje zakonitu ženu. Iste godine krvnički je pretukao svoga sina iz prvoga braka i dao slugi da nastavi da ga tuče, a kad se u to umešala Tomina majka, pretukao je i nju. Zbog toga je smenjen. Vučić se vratio u Miloševu službu godinu dana kasnije i nastavio da mu verno služi. Taj položaj koristio je za bogaćenje, tvrdeći da trguje u Miloševo ime, zbog čega ga je knjaz kažnjavao. Kad je 1837. konačno pao u Miloševu nemilost, prešao je na stranu opozicije, koja je tražila da se kneževa vlast ograniči Ustavom. Svojim političkim delovanjem i intrigama uspeo je da s vlasti otera Miloša Obrenovića, a zatim i Mihaila, iako je ovom drugom bio postavljen za namesnika. Ugušio je u krvi nekoliko narodnih buna, vešajući i razapinjući pobunjenike duž puteva. Toma Vučić doveo je na presto kneza Aleksandra Karađorđevića, a onda i njega oterao. Ali tu je sreća prestala da ga prati - nije uspeo da spreči povratak kneza Miloša na presto. Zatvorio se u svoju kuću blizu Kalemegdana, gde je imao toliko oružja i municije da se Miloš bojao tuda da prođe. Knjaz je uspeo da ga na prevaru zatvori. Toma Vučić Perišić tek tada je optužen za surovost u gušenju buna. Sva imovina mu je oduzeta... Trovanje Prema jednom sećanju, Vučić je izašao pred Miloša izgovarajući svoju molbu: „Praštaj, gospodaru, svi smo grešni. Samo je Gospod nepogrešiv!“ Knjaz mu je odgovorio kratko: „Zato se samo njemu i ne sudi.“ Miloš ga je mesecima držao u vojnoj bolnici kao u pritvoru, pa su izaslanici velikih sila u Beogradu s kojima je sarađivao u doba moći zbog toga protestovali. Umro je u leto 1859. Sahranjen je na groblju na Tašmajdanu, bez odela, samo u gaćama i košulji.

3. Pet godina robije za izaslanika Avram Petronijević stvorio je srpsku diplomatiju i bio jedan od poštovanih posetilaca sultanovog dvora, ali i evropskih vladara Najistaknutiji diplomata Kneževine Srbije i jedan od onih koji su udarili njene temelje Avram Petronijević počeo je kao trgovac. Rođen 1791. u Tekiji, školovao se kratko preko Dunava, u Oršavi. Jedan srpski trgovac uzeo ga je za šegrta, pa je Petronijević tu naučio nemački, vlaški i nešto malo grčkog i italijanskog jezika. Zatim je prešao u oršavsku filijalu barona Sine, čuvenog bečkog bogataša i bankara. Tamnica Miloš Obrenović je Petronijevića, kad je 1817. prešao u Srbiju, uzeo u svoju kancelariju, a tri godine kasnije već ga je uvrstio u delegaciju koja je išla na pregovore u Carigrad. Ali kad su srpski izaslanici stigli na Bosfor, u Grčkoj je buknuo ustanak za oslobođenje. Turci su ubili carigradskog patrijarha, a s njim i mnoge ugledne Grke. Srpska delegacija, u kojoj su bili mahom stariji ljudi, preventivno je uhapšena i s nekim grčkim vladikama bačena u zatvor. Jedan član delegacije je u zatvoru umro, a drugi sišao s uma. Petronijević je, međutim, u razgovoru s grčkim zatvorenicima učio grčki jezik. Nakon izvesnog vremena na grčkom je počeo da čita filozofska, istorijska i književna dela. Oslobođen je sa ostalima tek posle pet godina, ali je ostao u Carigradu još neko vreme, ovog puta kao srpski poslanik. Otad će Avram Petronijević igrati veoma veliku ulogu u diplomatiji Srbije. Biće uvažavan na sultanovom dvoru, ali i u prestonicama drugih velikih sila. Kad drugačije nije moglo, uključio se u organizovanje oružane pobune, posle koje će Miloš napustiti zemlju. Bio je imenovan, zajedno sa Tomom Vučićem Perišićem, za tutora knezu Mihailu, ali će, kao i Vučić, organizovati zaveru da se Mihailo svrgne. Infarkt zbog vesti Kad je Evropu 1848. zahvatio talas buna čiji je cilj bio zaokruživanje nacionalnih država, Avram Petronijević sve svoje snage založio je za pomoć Srbima preko Save i Dunava, od turskog sultana je tražio da se Vojvodina priključi Srbiji. Jedna lažna vest da su Srbi u Vojvodini pretrpeli poraz od Mađara toliko ga je uznemirila da je doživeo srčani udar. Umro je četiri godine kasnije, u kancelariji velikog vezira, odnosno premijera Turske. Sahranjen je u Carigradu, u grobnici u kojoj je bio položen i onaj preminuli član Miloševe delegacije zatočene 1820. Avrama su opevali carigradski i jerusalimski patrijarh s trideset vladika. Za njegovim kovčegom išli su ruski, grčki i švedski ambasador, ali nije bilo diplomatskog predstavnika Turske, zemlje u kojoj je i umro. Zbog toga neki smatraju da je otrovan.

4. Prvo političko ubistvo u Srbiji Petar Nikolajević Moler bio je jedan od najuticajnijih Srba, ali njegovo insistiranje na zakonu smetalo je knezu Milošu Prva žrtva političkog ubistva u novijoj srpskoj istoriji Petar Nikolajević rođen 1775. u valjevskom kraju, nazvan je Moler jer je bio školovan slikar. Oslikao je freskama neke crkve, a među njima i Karađorđevu zadužbinu u Topoli. U isto vreme učestvovao je u Prvom srpskom ustanku, u svim borbama s Turcima na Drini i oko Drine, na Mišaru i na Ceru, a prilikom odbrane Loznice 1813, zbog nedostatka mastila, svojom krvlju napisao je pismo ustaničkim vođama u kojem je tražio pomoć. Nisu mu pomogli, pa je tu izginulo šeststo Molerovih vojnika, a on je razočaran posle propasti ustanka prešao u Srem. Greota i sramota Uoči podizanja Drugog srpskog ustanka Miloš je tražio podršku najuglednijih Srba u Sremu - prote Mateje Nenadovića i Molera. Moler je tražio da rukovođenje ustankom bude kolektivno, umesto da se sve preda u ruke jednog čoveka, kako je to bilo u Prvom ustanku. Miloš je prihvatio da ustanak vodi uz pomoć Narodne kancelarije, čiji bi predsednik bio Moler. Na taj način je trebalo kontrolisati Miloševu samovolju. Mudrim vođenjem narodnih poslova Moler je sticao sve veći ugled u narodu, što je Milošu počelo da smeta. Osim toga, smetala mu je i Narodna kancelarija jer mu je ograničavala vlast. Miloš Obrenović vladao je Srbijom kao gazda svojim seoskim domaćinstvom, beskrupulozno se bogateći. „Miloš niti zna što je od Boga greota, ni što je od ljudi sramota“, zabeležio je pesnik Sima Milutinović Sarajlija. Dovodio je na vlast ljude sumnjive prošlosti, koji su mu bili verni i koji su mu bezrezervno pomagali u pljačkanju, a Moler se tome se protivio, pa je knjaz doneo odluku da ga likvidira. Mito za glavu Moler je zato optužen za proneveru državnog novca, mada je kasom upravljao Milošev čovek. U narod su puštene glasine da je Moler pokrao državnu kasu, da je spremao atentat na knjaza, da radi za Turke i da se zalagao za veće poreze narodu. U režiranom glasanju starešina falsifikovani su glasovi onih koji nisu bili za to da se Moler uhapsi i preda beogradskom Marašli-paši da ga pogubi. Znajući Molera, paša je to odbio i rekao da će on svojim novcem pokriti manjak u kasi. Miloš je onda Marašli-paši saopštio da je Moler spremao ustanak protiv Turaka, a kad ni to nije imalo efekta, podneo je paši navodnu peticiju viđenih starešina u kojoj je traženo Molerovo pogubljenje. Paša je rekao: „Jok!“, a onda je Miloš pribegao pouzdanom načinu - dao je novac Marašli-paši. Petar Nikolajević Moler uhapšen je i ubijen u turskom zatvoru leta 1816.

5. Proterani opozicionar

Petar Dobrnjac bio je toliko moćan i cenjen da nije mario za Karađorđa, pa mu je ovaj naredio da se iseli iz Srbije Jedan od najistaknutijih vojskovođa u Prvom srpskom ustanku i predvodnik opozicije Karađorđu, Petar Dobrnjac, rođen je 1771. u okolini Petrovca na Mlavi. Još kao mladić hajdukovao je protiv Turaka, a onda počeo da stiče imetak trgovinom. Karađorđe ga je 1804. pozvao da se priključi ustanku. Dobrnjac se istakao junaštvom u boju na Ivankovcu 1805, a zatim slede vojnički uspesi u zauzimanju Paraćina, Ražnja i Aleksinca. Ovaj niz nastavljen je blistavom pobedom kod Deligrada. Nemar za Vožda Ali, koliko se isticao junaštvom, toliko je na glas izašao i njegov nemar za Karađorđa i njegove odluke. Vuk Karadžić je zabeležio kako se Dobrnjac „toliko osilio da nije mario za Karađorđa, kao da ga nema na svijetu“, Milan Đ. Milićević zabeležio je Karađorđevu opasku kad je Dobrnjac u Paraćinu na svoju ruku pobio turske poslanike koji su pošli na pregovore u Beograd: „Govoriti a mom k...., a Petru Dobrnjcu, svejedno je!“ Isti hroničar drugom jednom prilikom beleži da je Dobrnjac „jedini od svih vojvoda onoga doba bio gluv i slep prema ženskoj lepoti“. Dobrnjac je imao valjane razloge za uobraženost i neposlušnost jer se pokazalo da su neki drugi komandanti bili nedorasli svom položaju. Karađorđe je, na primer, komandu snagama koje su nadirale prema Nišu poverio Miloju Petroviću. Ali kad je Stevan Sinđelić tokom bitke na Čegru zatražio pomoć, Petrović je onemogućio Dobrnjca da se pozivu odazove - jer nije hteo da Sinđelić i Dobrnjac, inače kumovi, prvi zauzmu Niš. Karađorđe je nastojao da centralizuje zemlju, a Petar Dobrnjac i Milenko Stojković, gospodari prostora između Morave, Dunava, Timoka i Niša, zahtevali su da svaki vojvoda u svojoj nahiji treba da ima vlast jednaku Karađorđevoj. Proteran Karađorđe je 1811. jednom od svojih najistaknutijih vojvoda uputio ovakvo pismo: „Budući da se ne slažete s dobrom naroda, otpuštate se i ne dozvoljava vam se da u Srbiji živite. Ostaje vam vremena do dvadeset dana da se s familijom u inostranstvo iselite.“ Petar Dobrnjac se preko Kladova uputio u Vlašku, gde će ostati sve do smrti. Od Rusije je primao penziju, a bavio se i trgovinom. Nije zaboravio otadžbinu: u vreme Drugog srpskog ustanka bio je poverenik kneza Miloša kod ruskog cara Aleksandra I, ali se nije vraćao u Srbiju. Umro je u Jašiju, u današnjoj Rumuniji, 1831. godine od zapaljenja pluća. 6. Zla sudbina osionog velikaša Mladen Milovanović bio je na rđavom glasu jer se obogatio na državni račun Mladen Milovanović rođen je u okolini Kragujevca oko 1760, pa je pred Prvi srpski ustanak već bio u zrelom životnom dobu. Pismen i razborit, obogatio se trgovinom i stekao ugled, pa kragujevački Turci 4. februara 1804, kad su posečeni knezovi u Srbiji, njega nisu smeli odmah da pogube, nego su ga samo zatvorili. Čim je na Sretenje 15. februara počeo ustanak, Karađorđe ga je razmenio za neke zarobljene Turke. Zao glas Milovanović se odmah priključio ustanicima i, zahvaljujući svom bogatstvu, u njihovoj hijerarhiji odmah zauzeo visoko mesto. Dobio je zvanje vojvode, pa docnije savetnika i bio ministar vojni i predsednik vlade. Sve te položaje koristio je za beskrupulozno bogaćenje, pa je pred slom Prvog srpskog ustanka postao najbogatiji čovek u Srbiji. Akademik Vladimir Ćorović pisao je: „Naročito behu izišli na rđav glas Mladen Milovanović i Miloje Petrović. Protiv njih, bivših svinjarskih trgovaca (a sada vojvoda), tužilo se uglavnom da se bogate na državni račun i da u Beogradu, kao nove dahije, rade prosto šta hoće. Ogorčenje protiv njih bilo je toliko da je 1811. došlo do pobune beogradskog stanovništva i Mladen nije smeo ići drukčije beogradskim ulicama nego pod oružjem i praćen od čitave grupe pratilaca.“ Pohlepan, on je podstakao Miloja Petrovića da onemogući Dobrnjca da pomogne Sinđeliću, i tako je skrivio tragediju na Čegru. Prema nekim kazivanjima, kad je posle ove bitke izašao pred Karađorđa, vožd ga je, besan, pretukao, pa pucao u njega dok je ležao na zemlji. Ranio ga je u međunožje, posle čega je Mladen Milovanović ostao impotentan. Slom ustanka Kao vojskovođa, Milovanović je zaslužan za osvajanje Kruševca 1806, ali mu neki istoričari pripisuju krivicu za poraz srpske istočne vojske 1809, kao i da je promenom ratnog plana doprineo propasti ustanka 1813. Mladen je posle sloma ustanka živeo u Hotinu, u današnjoj Ukrajini, a 1822. godine vratio se u Srbiju. Ostarelog, Miloš ga je uzeo u svoj dvor u Kragujevcu. Prema zapisima Nićifora Ninkovića, Miloševog berberina, Milovanović je Milošu saopštio svoju želju da se bavi trgovinom svinjama, što je knjaza, koji je imao monopol u ovome, razbesnelo. Naredio mu je da ode u Crnu Goru, kod vladike Petra I Petrovića Njegoša, i kao pratnju mu odredio užičkog vojvodu Jovana Mićića i njegove ljude. Oni su ga na Zlatiboru likvidirali i telo bacili u jednu jamu. Prema Ninkoviću, Jovan Mićić i ranije je tako likvidirao Miloševe protivnike.

7. Odan dinastiji

Stevča Mihajlović bio je oženjen ćerkom Jakova Obrenovića, pa je od ulaska u politiku bio odan dinastiji Sudbinu Stevče Mihajlovića, predsednika vlade u vreme kad je Srbija na Berlinskom kongresu 1878. stekla nezavisnost i znatno proširila granice - odredila je ženidba. Krojač i carinik Rođen 1806. u porodici jagodinskog kujundžije, učio je krojački zanat, a onda se otisnuo u trgovinu stokom. U 23. godini oženio se ćerkom Jakova Obrenovića, Miloševog polubrata, i odmah dobio unosnu državnu službu - mesto carinika u Smederevu. Dve godine kasnije već je bio glavni carinik u Beogradu, zatim starešina sreza, pa načelnik okruga. U Srbiji su u sredinom 19. veka česte bile bune protiv vlasti, ali je Stevča Mihajlović ostajao veran vladarima Milošu i Mihailu Obrenoviću. A kad je 1842. na vlast došao Aleksandar Karađorđević, Stevča je ostao bez službe, pa je čak dve godine proveo i u zatvoru. Po izlasku s robije nastavio je da plete zavere za povratak Obrenovića i, kad je Miloš, i njegovom zaslugom, 1858. izglasan za kneza, Stevčina vernost nagrađena je imenovanjem za kneževog zastupnika dok ostareli knjaz ne doputuje iz progonstva. Tih nekoliko meseci početkom 1859. godine Stevča Mihajlović vladao je Srbijom. Ali Milošev sin Mihailo, kad je naredne godine došao na vlast, zbog nekakve svađe penzionisaće ovog vernog činovnika. Stevča je opet bio u nemilosti dok Turci 1862. posle sukoba na Čukur česmi nisu počeli bombardovanje Beograda. Mihailo ga vraća u službi i u činu general-majora postavlja za komandanta srpske narodne vojske. A kad je Mihailo 1868. ubijen u Košutnjaku, Stevča Mihajlović kao ugledni činovnik i pouzdani obrenovićevac postavljen je za jednog od tutora maloletnom knezu Milanu. Mihajlovićeva politička karijera nastavlja se mirno - on je predsednik vlade 1875, pa opet naredne 1876. njegov kabinet vodio je oba oslobodilačka rata s Turskom, a kao premijer učestvovaće 1878. na Berlinskom kongresu, istina - kao predstavnik male zemlje, bez prava glasa. Uživao je u zasluženom miru narednih deset godina, sve do smrti 1888. Uništena grobnica Testamentom je svoju kuću u Beogradu u Kneza Miloša 43 zaveštao „na muzejske smerove Srpskoj državi“ i u njoj je do aprila 1941. godine, kad je srušena u bombardovanju, bilo etnografsko odeljenje Narodnog muzeja. Ali srpski narod nije mu vratio istom merom: grobnica Stevče Mihajlovića u Jagodini osamdesetih godina prošlog veka oskrnavljena je - obijena i razvaljena. Sledeće subote: 7 priča o nazivima beogradskih ulica