HRVATSKI BROJ 1 OTVARA CRNU KNJIGU Josip Manolić (95) o Udbi, Titu, Tuđmanu, Jasenovcu, zločinima!

Devedesetpetogodišnji političar, bivši policajac i visokorangirani pripadnik Udbe, drugi predsednik hrvatske vlade, jedan od osnivača HDZ-a i najbliži suradnik Franje Tuđmana, upravo je dovršio pisanje eksplozivnih memoara od kojih mnogi strahuju, a koji ove nedelje idu u štampu...

Prate me, neću u kafiću, dođi kući Dva sata posle telefonskog dogovora ovog četvrtka sedeo sam u rashlađenom suterenu kuće u Nazorovoj ulici gde mi je Josip Manolić prvo dao u ruke rukopis svojih memoara. “Eto, to je moja knjiga”, rekao mi je 95-godišnji političar, bivši policajac i visokorangirani pripadnik Udbe. Dočekao me u vrtu gde uzgaja cveće i povrće. Za koji dan, kada knjiga već je u štampi, sešće će za upravljač automobila i otići u svoju vikendicu u Novi Vinodolski. Dok još nismo počeli razgovor o knjizi, preneo sam mu što mi je nedavno rekao jedan od njegovih najboljih prijatelja.

Službe nisam puno menjao

Znate, poznajem ga više od 40 godina, znam gotovo sve o njemu, osim jedne stvari: za koga je sve radio.” Nasmejao se i odgovorio kao iz topa: “Ja službe nisam puno menjao”. “A jeste li ikada sarađivali sa stranim službama?”“Ne, u tome je moja velika prednost jer me nisu imali na svom platnom popisu. To je moja nezavisnost.” Manolić je ovih dana u epicentru zanimanja javnosti nakon izjave da je Tomislav Karamarko sarađivao s famoznom Udbom. Od njegovih memoara, koji bi trebali da izađu u dva toma, navodno ovih dana mnogi strepe. Gotovo da nema značajnijeg imena s hrvatske političke, gospodarske, ali i policijsko-špijunske i novinarske scene koje se neće naći u Manolićevoj knjizi. Svi su tu: od njegova bivšeg suseda Steve Krajačića, koji je živeo nekoliko metara dalje u vili s bazenom za koju se dovozila morska voda iz Crikvenice, do hrvatskih premijera, direktora velikih kompanija, banaka i predsednika stranaka. “Jeste li, gospodine Manoliću, u svojim memoarima sve rekli?” “Ne može se sve reći. Uvek morate, kao realan čovjek i političar koji ne smatra da je svet počeo s njim, ostaviti nešto i drugima.” Govori da je dugo razmišljao hoće li uopće nešto zapisati.“Onda sam se setio jednog ozbiljnog razgovora s predsednikom Tuđmanom. Kada smo doneli naš prvi Ustav, rekao mi je da mu je dovoljno da dobije dva mandata. ‘Imaću tada 80 godina i vremena da sledećih deset godina opišem ono što sam dotad radio’.” Tuđmanu se to nije ostvarilo, Manoliću očito jeste, pa kaže da je već i zbog činjenice što je godinama bio na javnim funkcijama sada red da nešto ostavi. Mnogih protagonista iz Manolićeve knjige više nema: Tuđmana, Andrije Hebranga, Alojzija Stepinca, Mike Tripala, Savke Dabčević, Gojka Šuška, Slobodana Miloševića. Manolić je očito odlučio da prkosi svim zakonima prirode pa tako i danas, u skorom susretu sa stotom, kao penzioner, još mnogo toga drži u svojim rukama. Bar kada su u pitanju najveće hrvatske tajne. “Interes za memoare je velik, a to je za mene teškoća jer nikada ne možeš zadovoljiti sve. Možda će jedan dio ostati razočaran, bilo time što sam ih tretirao na način koji im se ne sviđa ili oni koje sam izostavio i ignorisao.”

Čeka nas revolucija Trebaju li se mnogi bojati što je napisao? “Ne treba se nitko bojati. Polazio sam od stanovišta da ne vređam bilo koga, nego iznosim činjenice koje otvaraju prostor koji je medijski bio blokiran. Ostavljam tako mogućnost novinarima, istraživačima, istričarima da na osnovi ovoga što sam napisao kopaju dalje.” Detaljno je ispričao kako se priključio radničkom pokretu i završio u partizanima, uz naglasak da postoje dve tačke oko kojih se s Tuđmanom nikada nije razišao. “To je pre svega stav prema socijaldemokratiji i socijalnoj državi i potreba pomirenja u Hrvatskoj.” I jedno i drugo, očito, danas su na iskušenju. Svestan je toga Manolić te kaže da sada imamo na vlasti socijaldemokraciju pa ljudi očekuju da će takva država biti na njihovoj strani. “A događa se suprotno.” Je li Zoran Milanović socijaldemokrata, pitam ga. Odgovara da kod njega uz socijaldemokratiju ima i mnogo neoliberalizma, a to baš ne ide zajedno. “Pogotovo ne kod tačke kada se treba odlučiti hoćeš li podržati diktaturu kapitala kojoj svedočimo ili ćeš stati na stranu radnika i poniženih, onih koji bedno žive i ne mogu da plaćaju kredite.” Slušajući ga, činilo mi se da iz Manolića progovara Živi zid. “Ma, nisu to revolucionari. To je sloj ljudi koji veruje u ovaj postojeći model vladanja i da će se promenom vlasti stvoriti bolji uslovi života. A taj se model iscrpio i došlo se do točke revolucionarnog razmišljanja.” Pažljivo sam ga slušao i u jednom trenutku prekinuo. “Pa vi, gospodine Manoliću, zagovarate novu revoluciju?” “Da, da, rešenje se može postići jedino novom revolucijom. Ljudi ne shvataju da u ovom veku predstoji jedna strašna revolucija. Već je počela.” Poražene strane Ni s pomirenjem, bar onakvom kakvu je zamišljao Tuđman, danas više ne ide lako. Kada sam Manolića upitao treba li Hrvatskoj lustracija, odgovorio je da to forsiraju “one poražene strane koje smo mi pobedili”. “Zovem ih poraženim snagama Drugoga svetskog rata koje na određeni način traže satisfakciju. A svaka lustracija ide za tim da još više podeli društvo. Koja bi to struja, koju zastupa Tomislav Karamarko, uopće mogla provesti lustraciju?” Tvrdi da se Tuđman tome energično protivio i u njegovoj blizini niko se nije usudio niti spomenuti lustraciju. “Vice Vukojević je možda u četiri oka mogao s njim o tome govoriti. Ali, nedosledan je što nije preneo celi razgovor jer ga je Tuđman uverio da nije trenutak ni za kakvu lustraciju unutar hrvatskog puka. Ona bi nas samo razdvojila.” U svojim memoarima Manolić se dosta bavi i Udbom pa i onima koji su s njom sarađivali. Pitam ga kako uopšte može decidno tvrditi za bilo koga da je bio saradnik Udbe kada se zna da su mnogi dokumenti falsifikovani, da je mnogo toga nestalo. “Konkretno, kada se svede na ljude, može se doći do podataka. Bilo kroz iskaze živih, bilo kroz papire koji se, istina, menjaju, dopunjavaju, uništavaju. Ali, može se dokazati. Ali, šta i kada to dokažete? Može se reći: ‘Manolića ćemo lustrirati zbog njegove prošlosti’. Ali, taj Manolić nije ‘komad po komad’, on je celi, njega moraš oceniti kroz ceo njegov život. A ko će to biti, oni koji su u zapećku negde sedeli, a ja bio na ratištu? S pomirenjem smo izvršili i lustraciju jer je to ujedno i opraštanje.” Dalje ga o toj vrućoj temi nisam želeo pitati i činilo mi se lakšim povratak u Manolićevu knjigu, u one osetljive teme koje još nisu do kraja razjašnjene, od Jasenovca do Blajburga. Kaže mi da je u Jasenovcu ubijen njegov tast, a supruga i punica bili su u Staroj Gradiški. “Ta pozicija tretiranja prošlosti sada na drukčiji način ne pridonosi da stvaramo jedinstvo na aktuelnim problemima. Sve to nas stalno odvlači u prošlost, a to nam ne treba.” Hebrangov kraj “Ali, gospodine Manoliću, stoje li teze nekih da vi zapravo želite skrenuti pažnju od prošlosti kako biste sakrili sopstvenu?” Odgovorio mi je posve mirno: “Nemam ja šta skrivati svoju prošlost, uvek je bila otvorena, jasna i legalna”. Nabraja funkcije koje je imao posle rata, od one u Ozni u Bjelovaru, a na pitanje je li u to vreme bilo zločina i ubistava Manolić mi kaže “nisu to bili zločini, to je bilo kažnjavanje zločinaca za zločine”. “Mi nismo kažnjavali hrvatski narod, mi smo kažnjavali izvršioce konkretnih zločina”. Pitam Manolića čeka li i njega sudbina Josipa Boljkovca i moguće podizanje optužnice. “Ne bojim se toga, ali mogu očekivati.” Praćenje novinara

Manolić je iz Zagreba u Lepoglavu prepratio i kardinala Alojzija Stepinca. “Napravio sam to korektno, a Stepinac je bio dosta zatvoren. Otvorio se u trenutku kad sam mu rekao što ga čeka u Lepoglavi i oko toga smo malo komunicirali. Režim mu je bio određen po Krajačiću, a uticaj na to imao je i Tito.” Kasnije je Manolić u još nekoliko navrata video Stepinca, a nikada mu se nije ni za što žalio. Kada je Tito dopustio da slavni američki novinar Sulzberger napravi u Lepoglavi intervju sa Stepincem, Manolić mu je podmetnuo pratnju. “Stepinac i Sulzberger su govorili francuski i nisu znali da naš čovek dobro razume jezik. Naravno, sve nam je preneo.” Za Krajačića Manolić kaže da se nije volio pokazivati u javnosti, ali je imao veliku moć ne samo u policiji, nego i u politici. Vladao je iz senke, a nikad nije postao zvezda. “Nije bio opasan čovek, družio se i bio je ugodan sugovornik. Često se viđao s Krležom, Augustinčićem, a kada su mu zamerali bazen u kući, odselio se. To se i malo preuveličavalo.” Krajačić je imao izuzetan uticaj na Tita koji mu je bezrezervno verovao. “Bilo je različitih tumačenja zbog čega, od toga da je Krajačić po Staljinovu nalogu trebao ubiti Tita, ali je taj plan otkrio Titu. Pravu istinu saznaćemo opet od Rusa.” Zanimalo me Manolićevo mišljenje je li Tito znao za Blajburg. “Pa normalno da je znao. To je bila završna operacija Jugoslovenske vojske i savezničkih armija. Imao sam priliku razgovarati s ustaškim pukovnikom Crljenom koji je bio glavni pregovarač u Blajburgu s Englezima i rekao mi je ‘nikada teži čas nisam imao u životu, oni su nas unapred otpisali’.” Manolić tvrdi da je za Blajburg saznao tek početkom sedamdesetih, a da je Tuđman tvrdio da je tamo ubijeno 30.000 ljudi. Nikoga nisam ubio Devedesetih je nova vlast preuzela arhivu i aparat Udbe i imala je uvid u sve. “Upravo zbog te pomirbe i našeg cilja da ostvarimo suverenu državu Hrvatsku nismo kopali dalje. Tehnika koja se koristila u to vreme bila je skromna, a kasnije su se pratili trendovi. Ipak smo mnogo toga saznali, pa i to da se Milan Kučan dogovorio sa Slobodanom Miloševićem i da će se rat preliti u Hrvatsku.” U svojim memoarima Manolić opširno piše i o padu Vukovara te tvrdi da su posve pogrešne teze da je grad prodan. “Od te priče nema ništa.” Za Branimira Glavaša kaže da je bio gospodar života i smrti u Osijeku i da se nije puno petljao u Vukovar, a sam Manolić, čim je dobio neku informaciju s terena, pa i o zločinima, to je odmah prosledio Tuđmanu. “On je bio u toku sa svim.” Zanimalo me je li Tuđman imao informacije i o bogaćenju mnogih, pa i o onih dvesto porodica. “Neke je informacije imao, ali neke i nije. On je bio istoričar i političar, a mahinacijama iz pretvorbe nije se mnogo bavio. A to su radili pravi maheri.” “Pišete li u memoarima o tim ljudima?” “Da, pišem, recimo o Vladi demokratskog jedinstva kada je i bio najsnažniji prodor u pretvorbi. Spominjem Franju Gregurića koji je optužio i mene, kao predsednika Vlade, da sam protiv pretvorbe. Motivi za te napade su verovatno već bili da se zadovolje pojedinačni interesi.” Listajući Manolićevu knjigu u kojoj se pojavljuju sva moguća imena, koja se na direktni ili indirektni način dovode u vezu s obaveštajnim zajednicama, zanimalo me da od najdugovečnijeg obavještajca saznam je li takva suradnja uopšte pretpostavka uspeha u politici i biznisu, bar u staro vreme. “To vam je i sada, a i uvek je tako bilo. Morate imati saveznike, zvali se oni saradnik, pomagač, kako hoćete.”

(Jutarnji list)