7 Srba koji su dali imena ulicama Beograda

1. Heroj bez titule i čina Mirko Apostolović ili Uzun Mirko bio je terzijski kalfa koji je hrabrost dokazao u oba srpska ustanka Beograd ima više od 8.000 ulica, a samo tridesetak nosi isto ime od 1872. godine. Među njima je i Uzun Mirkova. Mirko Apostolović rođen je oko 1782. na Rudniku. Otac Petar i deda Apostol poginuli su u Kočinoj krajini. Majka je s decom izbegla u Srem, ali se vratila u Srbiju i nastanila u selu Mislođin, u Beogradskoj nahiji. Krojački šegrt Milan Đ. Milićević, koji je istoriju zadužio biografijama mnogih slavnih Srba, piše da je Mirko bio šegrt kod krojača narodnog odela u Valjevu i Beogradu i da ga je zatim u svoju radnju uzeo čuveni beogradski Mehmed terzija. Koliko je bio dobar u poslu govori i to što mu je povereno da izradi ćurak za Aganliju, jednog od dahija. Priključio se srpskoj vojsci 1805, tek godinu dana nakon izbijanja Prvog srpskog ustanka. Milićević kaže da je Mirko kao terzijski kalfa bio u brojnoj pratnji komandanta Beograda Alije Gušanca kad je ovaj pošao na pregovore s Karađorđem, i da je ostao sa ustanicima. Odmah se istakao u bici na Karanovcu, a junački se držao i u bitkama kod Smedereva, Užica... Ali velikim slovima upisao se u istoriju srpskog ratovanja učešćem u oslobađanju Beograda 1806. Zajedno s pobratimom Ostojom Kondom i još četiri dobrovoljca on se, izdajući se za Turčina, provukao kroz spoljašnji krug straže i došao do Sava-kapije. Tu su posle žestoke borbe pobili stražare i otvorili kapiju za Karađorđevu vojsku. Vredno je napomenuti da se prilikom oslobađanja beogradske varoši Mirko Apostolović pobrinuo da sačuva život svom bivšem gazdi, terziji Mehmedu. Lek za rane Uzun, to jest „visoki“ Mirko, kako su ga zbog visokog rasta zvali, u borbi na Sava-kapiji zadobio je dve rane, jednu kad je golom rukom zaustavio turski jatagan... Ranjavan je još pet puta. Ali uprkos hrabrosti, nije u ustanku stekao nijedno zvanje i nikakav čin. Posle sloma Prvog srpskog ustanka prešao je preko Save u Austriju. U Beču je tražio lek za rane. Dve godine kasnije vratio se u Srbiju da bi učestvovao u Drugom srpskom ustanku. Tu se istakao u borbama na Liparu, kod Čačku i na Dublju. Kad je sklopljen mir, otvorio je kafanu u Obrenovcu, a knez Miloš Obrenović nagradio ga je postavljenjem na mesto poreznika, a zatim i carinika na Dunavu. Docnije je dobio penziju. Kad mu je državna komisija zatražila dokumenta o prethodnom službovanju, on je počeo da svlači košulju govoreći: „Mojih sedam rana su moja dokumenta!“ Umro je u dubokoj starosti, 1868.

2. Prethodnik Gavrila Principa Bogdan Žerajić 15. juna 1910. pokušao je da ubije poglavara Bosne Marijana Varešanina, ali nije uspeo, pa se ubio Bogdan Žerajić rođen je 1886. u Nevesinju. Studirao je pravo u Zagrebu, a izvesno vreme učiteljevao je u Srbiji, u selima oko Kruševca. Njegov brat od strica, general dr Milan Žerajić bio je lični lekar kralja Petra I Karađorđevića, a Milanov brat Risto lični lekar kralja Aleksandra. Borba protiv okupatora Bogdan Žerajić, kao i veća grupa omladinaca u Bosni, bio je nezadovoljan politikom srpskog građanstva prema vlastima Austrougarske. Zalagao se za beskompromisnu borbu protiv bečkog okupatora, pa je 15. juna 1910. izvršio atentata na poglavara Bosne, generala Marijana Varešanina. Žerajić je odabrao dan kad će Vrešanin, najviši predstavnik austrougarske vlasti u Sarajevu, doći u Sabor da pročita carevo pismo. U zgradu nisu hteli da ga puste bez propusnice, pa je pokušao da podmiti čuvara. Kad mu to nije uspelo, postavio je zasedu na Carevoj ćupriji, čekajući da Varešanin kočijama krene u rezidenciju... Prvi metak koji je ispalio pogodio je stepenik kod kočijaševog sedišta, drugi je prošao kroz krov kočije, odmah ispred poglavarovih očiju. Treći bi ga pogodio u srce da kočijaš nije poterao brže. Tad su već prošli: četvrti je pogodio kočiju odstraga, u visini glave, a peti je ispalio tek onako, u besu, i pogodio nisko u kočiju. Tad je levom rukom skinuo šešir, a desnom podigao pištolj do glave. Rekao je: „Osvetu ostavljam Srpstvu!“ i ispalio šesti metak u svoju slepoočnicu... Varešanin je tad zaustavio kočiju i vratio se. Žerajić je ležao na mostu u samrtnom ropcu, iz usta mu je curila gusta krv, a carski poglavar ga je šutnuo nogom i rekao mu: „Đubre!“ Pretražujući posle ovog Žerajićev stan u Zagrebu policija je došla do više podataka i planova o atentatu koji je Žerajić trebalo da izvrši u Mostaru 3. juna 1910. Tada je u poseti Bosni i Hercegovini bio car Franjo Josif i Žerajić je planirao da na njega puca prilikom obilaska čuvenog Starog mosta... Tajna sahrana Bogdan Žerajić sahranjen je tajno, ali su sarajevski omladinci brzo otkrili gde je njegov grob i počeli da ga redovno obilaze. Gavrilo Princip se 1912. godine na grobu Bogdana Žerajića zakleo da će ga osvetiti, a položio je cveće na njegovu humku i u noći koja je prethodila atentatu na Ferdinanda. Sarajevski policijski islednik Viktor Ivasjuk, sadista koji je jednog od atentatora, Danila Ilića, naterao da oda sve sa učesnike, na svom stolu držao je lobanju Bogdana Žerajića umesto mastionice. Po njemu je nazvana ulica u Rakovici.

3. Oslobodilac Kosova General Božidar Janković komandovao je srpskom vojskom koja je 1912. ušla u Prištinu Božidar Janković rođen je 1849. u Beogradu, u porodici poslužitelja u Ministarstvu finansija. Završio je vojne škole i 1874. proizveden u oficira. Dve godine kasnije već se borio u ratu. Iz penzije na front U razdoblju mira koji je usledio posle toga postupno je napredovao na komandnim dužnostima u vojsci, pa je 1897. bio postavljen za komandanta Timočke divizijske oblasti. Tokom 1901. bio je ministar vojni, a onda je po svojoj molbi penzionisan. Posle toga, kao predsednik Narodne odbrane, organizacije koja je za cilj imala zaštitu Srba koji su se našli van granica matice i ujedinjenje srpskih zemalja, učestvovao je u četničkim borbama na prostoru Stare Srbije i u borbama za Makedoniju. Prvi balkanski rat 1912. zatekao ga je kao rezervnog generala u penziji, pa mu je dodeljena komanda Trećom armijom. Njegove su jedinice 22. oktobra 1912. potukle turske snage i oslobodile Prištinu. Pošto je na mestu pogibije kneza Lazara održan pomen svim Srbima izginulim u Kosovskom boju 1389, general Janković je uz svečanu paradu jedinica ušao u Prištinu. Jedan očevidac beleži: „Na čelu štaba jaše na konju sedi đeneral, u čijoj su pratnji komandanti Šumadijske i Moravske divizije. Na čelu štaba vojna muzika, a za štabom ordonansi i vojska. Sve živo je izašlo da dočeka i pozdravi srpsku vojsku.“ A Jaša Tomić, političar, novinar i književnik, u reportaži objavljenoj 26. oktobra 1912. u Novosadskoj ilustrovanoj ratnoj hronici piše: „Oduševljenje srpske vojske ne može se opisati. Pevaju. Muzika i trube sviraju. U ovaj mah svi smo zaneti najvećim miljem. Srpska pobeda na Kosovu jamči naše oslobođenje. Nema te sile koja će više moći potisnuti Srbe s Kosova.“ Treća armija pod komandom Bože Jankovića oslobodila je Kosovo, pa je u njegovu čast jedno naselje na granici prema Makedoniji nazvano Đeneral Janković. Opozvan Na početku Prvog svetskog rata upućen je u Crnu Goru na dužnost načelnika štaba Vrhovne komande crnogorske vojske i predstavnika srpske Vrhovne komande kod Crnogorske vrhovne komande. Kad su Crnogorci 1915. zauzeli Skadar mimo volje Srbije i velikih savezničkih sila, Janković je opozvan, pa odlazi na Krf. U Kraljevini SHS od kraja 1918. obavljao je dužnost komandanta IV armijske oblasti, sa sedištem u Zagrebu, sve do smrti 1920. Posle potpisivanja Kumanovskog sporazuma albanske vlasti u opštini Đeneral Janković promenile su naziv mesta u Elez Han... U Beogradu, njegovo ime nosi ulica na Voždovcu.

4. Ruski heroj

Srbin Aleksa Dundić 1916. priključio se ruskoj armiji, a zatim se proslavio kao konjanik Crvene armije Ne postoje pouzdani podaci ni o godini ni o mestu rođenja Alekse Dundića. Njegovu biografiju mnogo više istraživali su istoričari Sovjetskog Saveza nego naši. Gaučo Najverovatnije je bio Srbin iz Dalmacije, rođen između 1893. i 1896. u selu Grabovac kod Imotskog. Reč „dundo“ dalmatinskog je porekla, i znači „stric, ujak, teča“. Kao 12-godišnjak, Aleksa Dundić se 1908. preselio u SAD kod svog „dunda“, koji je tamo otišao trbuhom za kruhom. Život ga kasnije vodi u Južnu Ameriku, na pašnjake u Argentini i Brazilu, gde je bio „gaučo“ - jašući na konju čuvao je ogromna stada. Otuda jahačka veština kojom se docnije odlikovao. Uoči izbijanja Prvog svetskog rata vratio se u rodni kraj. Mobilisan je u vojsku Austrougarske i upućen na Istočni front, da se bori protiv Rusije. Ranjen je 1916. godine i pada u rusko zarobljeništvo. Posle oporavka, kao i mnogi drugi Srbi koji su zarobljeni u uniformi austrougarske vojske, prelazi na rusku stranu. A 1917. učestvuje u Oktobarskoj revoluciji. Dundić se proslavio u sovjetskoj Rusiji kao konjanik Crvene armije. Na strani boljševika bori se protiv belogardejaca, a u svojim memoarima pominje ga i legendarni komandant Crvene konjice Semjon Buđoni. On opisuje kako je Dundić sa četvoricom drugova upao u grad Voronjež: „Oko pedeset ljudi je opkolilo neustrašivog junaka i sukobilo se s njim. On je u levoj ruci držao sablju, u desnoj revolver, a konja je usmeravao nogama. Sabljom je sekao protivnike ‚do sedla‘, iz revolvera ih je bez greške pogađao u čelo i srce, i za kratko vreme je pobio dvadeset četvoricu, a ostali su se u panici razbežali.“ Pogibija Aleksa Dundić poginuo je u leto 1920. kod ukrajinskog grada Rovna u bici s Poljacima. Tu je i sahranjen, a na grobu u centralnom gradskom parku postavljena je bista. Na postolju je natpis: „Crveni Dundič! Ko ga može zaboraviti? Ko se može uporediti s tim pravim herojem iz bajke po hrabrosti, odvažnosti, dobroti i drugarskoj toplini? To je bio lav sa srcem umiljatog deteta.“ Već 1920. o Dundiću je snimljen prvi film. Drugi put, to je u sovjetsko-jugoslovenskoj koprodukciji učinjeno 1958. U SSSR bio je junak još nekoliko filmova. Aleksa Dundić pominje se i u ruskoj književnosti, na primer u pričama Isaka Babelja o Prvoj konjičkoj armiji i u trilogiji Alekseja Tolstoja „Hod po mukama“. U Moskva, Sankt Peterburgu, Voronježu, Taganrogu, Lipecku, Novosibirsku, Novokuznjecku i Brjansku postoje ulice koje nose njegovo ime. U Srbiji, ulice ima u Beogradu, Kragujevcu, Kikindi...

5. Ugašena loza

Andra Nikolić bio je poštovani pravnik i političar i upravo je on sproveo pretvaranje Velike škole u Univerzitet u Beogradu Andra Nikolić rođen je 1853. u Beogradu. Tu se školovao, s mukom zbog siromaštva, jer je rano ostao bez oca. Kao student prava napisao je rad kojim je na sebe skrenuo pažnju i koji je kralj Milan nagradio sa 20 dukata. Tako je ustanovljena Svetosavska nagrada, koja je sve do dolaska komunista na vlast u Srbiji dodeljivana najboljim pismenim sastavima đaka i studenata. Socijalista i radikal Za vreme školovanja priključio se socijalističkom omladinskom pokretu Svetozara Markovića, iz kojeg je 1881. nastala Narodna radikalna stranka. Andra Nikolić je od osnivanja postao član njenog Glavnog odbora. Važio je za jednog od njenih najboljih intelektualaca i govornika. Posle Timočke bune 1883, koju je stranka podigla, radikalski prvaci pohapšeni su u Beogradu i okovani u teško gvožđe. Ukrcani su na brod za Smederevo, zatim u voz za Paraćin i sprovedeni dalje za Zaječar, gde ih je čekao preki sud. Neki su osuđeni na smrt, drugi na robiju, a Nikolić je oslobođen kao nevin. Poznat po svom govorničkom daru, on se u odbrani pozvao na istinu i pravdu jer „ništa drugo ne može izneti pred Boga no skrštene ruke i pravedna dela svoja“. Tužna sudbina Kao politički nepodoban, izdržavao se honorarnim držanjem časova francuskog i učestvovao u pokretanju opozicionog lista. Kad su radikali došli na vlast, njegova karijera je krenula uzlaznom linijom. Prvi put postao je ministar 1892, zadužen za prosvetu. Narednih godina imaće resore inostranih poslova, pa pravde, pa opet prosvete, tako da je 1905. baš on sproveo pretvaranje Velike škole u Univerzitet u Beogradu. Uporedo s bavljenjem pravom i politikom, pisao je književne i pozorišne kritike. Istakao se u svojim radovima kao odličan poznavalac srpskog jezika, pa je bio izabran za profesora književnosti na Velikoj školi. Umro je 1918. godine u Parizu. Godine 1892. od difterije su mu umrla četiri deteta, stara od tri do sedam godina. Naredne, 1893. godine, rodio mu se sin. Kao rodoljub, po izbijanju Prvog svetskog rata sin se sa studija u Francuskoj vratio u Srbiju. Otac je smatrao da mu je mesto s vršnjacima u borbi. U borbi na Suvoboru je i poginuo iste te 1914. Spomenik na porodičnoj grobnici Andre Nikolića, u koju su 1926. preneti i njegovi ostaci, uradio je poznati vajar Đorđe Jovanović: na masivnoj osnovi je reljef četvoro umrle dece, a na vrhu prelomljen stub - simbol ugašene loze. Ulica na beogradskom Senjaku nosi njegovo ime. 6. Zdravstveni prosvetitelj Milan Jovanović Batut najvažniji zato što je modernizovao je srpski sanitet Otac Milana Jovanović Batuta do 1813. bio je trgovac u Šapcu, a onda se, posle sloma Prvog srpskog ustanka, kao i mnogi drugi, s porodicom prebacio preko Save u Austriju. Tuberkuloza Milan se rodio 1847. u Sremskoj Mitrovici, u Osijeku je maturirao, a studije medicine, koje je zbog besparice prekidao, okončao je u Beču u 31. godini. Loši uslovi života tokom studija prouzrokovali su tuberkulozu, pa je po okončanju studija otišao na oporavak u Opatiju. Ali tamo je jedva našao smeštaj - niko nije hteo da mu izda sobu pošto je izgledao kao čovek na samrti. Vladan Đorđević, lični lekar kralja Milana i prvi čovek zdravstvene službe Srbije, potonji predsednik vlade, isposlovao je stipendiju za Batuta i on odlazi na usavršavanje u inostranstvo od 1882. do 1885. Na Karlovom univerzitetu u Pragu, jednom od tri najstarija u Evropi, bilo mu je ponuđeno mesto šefa na odseku za bakteriologiju, ali je on to odbio. Vratio se u Srbiji i otpočeo borbu za osnivanje medicinskog fakulteta. Posle četvrt veka ubeđivanja i polemika, njegovi su napori urodili plodom - beogradski Medicinski fakultet je počeo da radi 1920, što se smatra jednom od najvećih Batutovih zasluga. Bavio se zdravstvenim prosvećivanjem i veliki deo života je posvetio modernizovanju srpskog saniteta, a njegov doprinos prosvećivanju naroda je nemerljiv. Plodan autor Objavio je 57 knjiga i brošura pisanih jednostavnim i razumljivim jezikom: „Muž i žena“, „Pouka o čuvanju zdravlja“, „Bukvica zdravlja“, „Bukvica bolesti“, „Branič od zaraza“, „Nedelja i praznici“, „Pijanstvo“, „Trudna žena“, „Porodilja“, „Dete u prvoj godini života“, „Seljačka kuća“... Uporedo je objavljivao i naučne radove, a njegovo kapitalno delo je „Srpska medicinska terminologija“, u kojem je dao opis čak 26.000 termina. Bio je prvi koji se u Srbiji bavio ispitivanjem nasleđivanja osobina i nastojao je da pronađe način da se prenošenje loših osobina s roditelja na decu otkloni. Energično se borio protiv alkoholizma. Govorio je: „Pijanstvo je porok, ali nas gore truje i zatire nego ma koja bolest, ma koji drugi otrov. Ne truje samo onoga koji mu se odaje nego i njegovo potomstvo. Zatire mu ne samo telo nego i dušu.“ Milan Jovanović Batut umro je 1940. u 93. godini, a novinarima koji su se interesovali za njegovu dugovečnost odgovorio je: „Ponekad se i u trošnom čamcu daleko može stići.“ Njegovo ime nose Institut za javno zdravlje Srbije i ulica na Zvezdari.

7. Sumnjiva smrt heroja

General-lajtnant Petar Drapšin u nezadrživom prodoru vojske oslobodio je Hrvatsko primorje, Istru i Trst Narodni heroj i partizanski general Petar Drapšin rođen je 15. novembra 1914. godine u selu Turiji, u blizini Srbobrana. U Beogradu je završio zanatsku školu i istovremeno se povezao s komunističkim pokretom, u kojem brzo postaje jedan od omladinskih rukovodilaca. Borbe u Španiji Uz pomoć Komunističke partije odlazi na studije tehnike u Prag, ali ih brzo napušta. U Španiji je počeo građanski rat i Petar Drapšin, poput hiljada drugih komunista iz celog sveta, odlazi tamo da se u redovima internacionalnih brigada bori protiv fašista Fransiska Franka. Na frontu u Andaluziji istakao se hrabrošću i stekao čin kapetana, ali je Franko u tom ratu, uz pomoć Hitlera i Musolinija, pobedio. Borci iz internacionalnih brigada prebačeni su u logore u Francuskoj. Bekstva iz logora bila su česta, pa Drapšin uspeva da se prebaci u Zagreb. Odatle je prešao u Hercegovinu, gde ga je zatekao napad Nemačke. Kao dugogodišnji komunista i španski borac, odmah je postao jedan od rukovodilaca ustanka. Smena zbog ludila Savo Skoko, pukovnik JNA i istoričar, i sam učesnik u ratu, piše da su posle ove likvidacije seljaka, pred velikim narodnim zborom, partizani oko ubijenih zaigrali kolo. Skoko za Drapšina, koji je bio izrazito nizak, kaže da je bio „psihički nestabilna ličnost“, a da se ova nestabilnost „graničila s ludilom“. Drapšin je zbog ovog smenjen i upućen u Slavoniju, gde je komandovao brigadom. A kad je pred sam kraj rata, u februaru 1945. formirana Četvrta jugoslovenska armija, general-lajtnant Petar Drapšin je postavljen za njenog komandanta. U nezadrživom prodoru ova armija oslobodila je Hrvatsko primorje i Istru, i zauzela Trst. Četrdeset dana je ovaj grad bio u sastavu Jugoslavije, ali je Čerčil, u strahu od prodora komunizma u Italiju, ubedio Amerikance da se angažuju, pa je Trst stavljen pod međunarodnu kontrolu. Sve do 1954. grad i oblast oko njega imali su poseban, nezavisan status, a onda je pod pritiskom zapadnih sila Trst dodeljen Italiji. Petar Drapšin ovo nije doživeo - stradao je od revolverskog metka krajem 1945. Prema zvaničnoj verziji, pištolj kojim je rukovao je slučajno opalio i usmrtio ga. Nezvanično, saznao je da će biti pozvan na partijsku odgovornost, pa se ubio. Njegovo ime nosi jedna ulica na Čukarici. Sledeće subote: 7 najvećih špijuna u Srbiji