ŠVALERACIJE POZNATIH: 7 seks-afera koje su potresle Srbiju

1. Draža u zagrljaju žene svog druga Vođa Jugoslovenske kraljevske vojske u otadžbini tokom rata bio je u vezi s Milenom, ženom svog prijatelja, majora Aleksandra Mišića Veza Dragoljuba Draže Mihailovića i Milene, supruge njegovog ratnog druga Aleksandra Mišića, jedna je od velikih tajni Ravnogorskog pokreta. Porodični prijatelji Aleksandar, sin vojvode Živojina Mišića i njegove supruge Nemice Lujze, bio je dve godine stariji od Draže. Kao oficir srpske vojske ratovao je u Balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu. Uz Dražu je bio i od samog početka Drugog svetskog rata. Upravo mu je Mišić preporučio da za bazu izabere Ravnu goru, jer ima idealan strateški položaj. Majore Aleksandra Mišića i Ivana Fregla 6. decembra 1941. godine tokom ofanzive na Ravnu goru zarobili su Nemci i docnije streljali. O ovoj zabranjenoj vezi doktor Branko Latas, koji je svojevremeno bio i direktor Arhiva Vojnoistorijskog instituta, rekao je: - Draža i Aleksandar Mišić bili porodični prijatelji u godinama pre rata. I ljubav između naočitog generalštabnog pukovnika i lepe Milene, Mišićeve supruge, rođena je u to vreme. Njihovoj vezi pogodovalo je i to što je Aleksandar Mišić imao probleme s alkoholom. Ta je veza istoričarima poznata stvar, ali je mnogi prećutkuju jer baca ružno svetlo na Dražu. Pismo kao dokaz Istoričar Borivoje Karapandžić je kao ljotićevac 1945. godine pobegao pred partizanima u Italiju, a od 1950. godine živeo je u Sjedinjenim Američkim Državama. Episkop šabački Lavrentije odlikovao ga je Ordenom Svetog vladike Nikolaja. U knjizi “Građanski rat u Srbiji 1941-1945”, na strani 130. Karapandžić objavljuje pismo koje mu je 1957. godine uputio ratni potpredsednik Valjeva o pokušaju oslobađanja Aleksandra Mišića i Ivana Fregla iz zarobljeništva u nacističkoj Nemačkoj. Pregovori bez uspeha - Ja sam mogao i hteo da ih obojicu spasem i oslobodim, na veliku molbu Mišićeve sestre Ele, udove Marković, apotekarice i moje bivše kirajdžike, jer sam tad bio uhvatio dobre veze s nemačkim kapetanom Štenclom (...) Taj kapetan Štencel mi je u poverenju saopštio da odem kod njih u zatvor i da ih nagovorim, da samo pred njim izjave da pristaju da priđu đeneralu Milanu Nediću, da privremeno stupe u njegove oružane odrede i da će ih on spasti i zadržati u Valjevu. A posle kad on ode iz Valjeva mogu slobodno ponovo da odu kod Draže Mihailovića u šumu. Kad sam im ovo saopštio u zatvoru i objasnio stvar, Fregl se potpuno sa mnom složio i usvojio moj predlog, dok je Mišić bio pijan, s flašom rakije u rukama. Napao me je, psujući Nemcima oca i mater, da on neće ničije pomoći, da mrzi i svoju rođenu mater jer je Nemica... Kad je se smirio, rekao mi je: “Donesi ti meni rakije ako si čovek, gledaj svoja posla, a za mene ne brini.” Milena mu radi o glavi Kad sam sve ovo gospođi Eli, sestri, saopštio, opet me je zamolila da odem kod Štencla i da pokušam sve kako bi ih spasao, što sam sutradan i učinio. Na vratima kancelarije Štencla, presrela me je žena Mišićeva, zgodna i lepo obučena dama, i rekla mi je da se ne zauzimam za Mišića, da ona ima ljude koji sigurno rade za njegovo oslobođenje! Kad sam ovo saopštio gospođi Eli, uhvatila se za kose i na glas zakukala: “Ona mu radi o glavi, jer živi s Dražom na Ravnoj gori!” Branko Latas kaže da je vrlo verovatno da je Draža baš u Struganik, a odatle na Ravnu goru, otišao zbog Milene Mišić, i dodaje da je u seriji “Ravna gora” njihov susret namerno prikazan drugačije. Milena u seriji, kad Draža dođe kod Mišića, kaže: “A, to je taj pukovnik za kog sam čula!”

2. Tito s preljubnicom Josip Broz je tokom rata stupio u vezu s Davorjankom Paunović, tada devojkom komesara Lovćenskog partizanskog odreda Jove Kapičića Jovan Kapičić bio je narodni heroj, upravnik Golog otoka u vreme Informbiroa i ambasador SFRJ. Komunističkom pokretu pristupio je pre Drugog svetskog rata kao student u Beogradu. Kajem 1939. godine zaljubio se u Požarevljanku Davorjanku Paunović, studentkinju Filozofskog fakulteta. I ona je bila u Komunističkoj partiji. Najlepši par - Pričalo se da u Beogradu nije bilo ljepšeg para od nas dvoje... Bogami, mnogo sam je volio - zapisala je Tamara Nikčević Kapičićevo herojevo sećanje u knjizi “Goli otoci Jova Kapičića”. Zabavljali su se godinu i po dana, a onda je Davorjanka u martu 1941. od partije dobila zadatak da s Josipom Brozom Titom pođe u Zagreb. Jovi nije smela ništa da kaže o svom putu, takva su vremena bila, osim da odlazi. Na rastanku je mnogo plakala... Počeo je rat. Dvoje zaljubljenih sreli su se opet početkom januara 1942. godine. Jovo Kapičić podnosio je Titu izveštaj o porazu Lovćenskog odreda, čiji je komesar bio - tada ga je prvi put u životu video - kad su se otvorila vrata Titove kancelarije - i kroz njih prošla Davorjanka. - Gledao sam je ukočeno, gledala je i ona mene! Ništa, ćutali smo! Razgovaralo se o pogibiji, o kasapnici kroz koju smo prošli, i bilo bi nepristojno da sam, usred te muke, pritrčao i zagrlio Davorjanku... A nije da nisam želio... Bio je srećan što je živa i što je u Vrhovnom štabu, što nije u direktnoj borbi, ali odmah posle tog raporta kod Tita morao je da se vrati u jedinicu. Videli su se tek za dva meseca... U martu 1942. Kapičić je opet išao kod Tita, ovog puta u Foču. - Izlazeći iz njegove sobe, u hodniku sam naletio na Davorjanku Paunović. Bila je radosna što me vidi, ljubila me je... I dalje sam je smatrao svojom devojkom. Zakazala mu je sastanak uveče na jednom od fočanskih mostova, a kad je došla, donela mu je u marami poklone - kutiju cigareta, upaljač, sapun, češalj, maramicu... Grlili su se, a on joj je rekao: “Milo mi je, Daco, što si u Vrhovnom štabu. Čuvaj se!” Vratio se u Goražde, gde je bila njegova jedinica... Poslednji susret Nekoliko dana, eto njega opet u Foči. Iako mu je Tito rekao da kod njega uvek može da navrati, Kapičić ovog puta nije hteo da mu se javi da ga borci ne optuže za ulizištvo. - Šetajući gradom u maloj, uskoj, popločanoj ulici, vidio sam kako proljeteše dva konjanika. Prođoše pedesetak metara, pa stadoše... Jedan konjanik krenu ka nama. Odmah sam ga prepoznao. Tito. Pitao me gdje sam, zašto se nijesam javio. Počeo sam da se pravdam, bi mi neprijatno, pa skrenuh pogled na drugu stranu, ka drugom konjaniku. I tada je ugledah... U momentu mi je sve bilo jasno. Davorjanka je stajala i gledala me ukočeno. Čekala je Tita. Nikad se više nisu videli. Davorjanka, 29 godina mlađa, bila je uz Tita tokom celog rata. Neki su kazivali da je toliko temperamentno vodila ljubav da je borcima bilo neprijatno zbog jecaja i uzdaha koji su dopirali iz Titovog šatora. Umrla je od tuberkuloze u proleće 1946. godine. Po Titovom naređenju, sahranjena je u krugu Belog dvora. Hteo je da i mrtva bude u njegovoj blizini.

3. Kad su komunisti otimali supruge General Ljubodrag Đurić na Šestom kongresu KPJ 1952. optužio je Petra Stambolića da mu je preoteo ženu, pa je zbog toga u zatvoru proveo 43 dana Kongresi Komunističke partije u socijalističkoj Jugoslaviji bili su veoma značajni događaji. Od 1944. do 1990. održano ih je deset, i svaki je predstavljao prekretnicu u razvoju države i društva. Tako je, recimo, na Šestom kongresu, održanom 1952. godine, odlučeno da se konačno prekine sa staljinizmom i da se Jugoslavija demokratizuje. Prenos optužbi Sve radio-stanice direktno su prenosile celodnevne diskusije, a po fabrikama i kancelarijama bilo je organizovano slušanje prenosa. Tako se desilo da cela Jugoslavija čuje i kad se za reč javio general Ljubodrag Ðurić. Ovaj Užičanin otišao je u partizane 1941. godine, a kraj rata dočekao je kao zamenik komandanta Glavnog štaba za Srbiju Koče Popovića, i prvi komandant oslobođenog Beograda. Odatle je premešten u Beli dvor da bude šef Titovog kabineta... Dakle, taj i takav Ljubodrag Ðurić obratio se delegatima Šestog kongresa SKJ i celoj Jugoslaviji, navodeći da se društvo suočava s pojavama koje remete i slabe međuljudske odnose: “Činovi, položaji, vile i automobili pokvarili su te drugarske odnose! I dok se mi u Beogradu vozikamo u luksuznim automobilima, bolešljivi drugovi u srezovima, koji isteruju otkup, nemaju džipove da bi stigli do udaljenih sela... “ U tom trenutku komunistički funkcioneri Mijalko Todorović i Hajro Kapetanović dobacili su mu da laže. Tražili su da ga skinu s govornice. Ðurić je kasnije govorio: - Tad sam pretrpeo šok i uzviknuo: “Ko laže?!” Pa, ugledavši Petra Stambolića u predsedništvu Kongresa, rekao sam pokazujući rukom na njega: “Ovaj mi je preoteo ženu!” Delegati su se uskomešali. Skačući s mesta, vikali su: “Lažeš! Dole! Napolje!” Oglasio se i Tito: “Sklonite tog ludaka!” Nekoliko pripadnika državne bezbednosti, predvođeni Jovom Kapičićem, svuklo ga je s govornice i pravo iz sale odvelo u zatvor. Tri braka A stvar je bila u ovom - Ðurićeva prva žena, kad je 1943. pročitala u beogradskoj okupatorskoj štampi da je njen muž ubijen, preudala se. Od druge se on, po Titovim naređenju, razveo kad su joj brat i sestra uhapšeni zbog Informbiroa. Treći put oženio se 1951. bivšom partizankom, nižim komunističkim funkcionerom. Nepunu godinu posle svadbe, priznala mu je da “od leta 1944. godine ona živi sa Petrom Stambolićem - sve do ovih dana”. Sutradan je to isto ponovila i Rankoviću. Besan, Tito je odredio partijsku komisiju da istraži slučaj. Petar Stambolić, potonji predsednik jugoslovenske vlade i Predsedništva SFRJ, sve je priznao. Pošto se nije znalo da li je začeto dete njegovo ili Ðurićevo, Udba je diskretno organizovala abortus. Da ga uteši, Tito je krajem aprila 1952. Ðurića postavio na mesto predsednika Udruženja rezervnih oficira Jugoslavije. Ali kad je šest meseci kasnije prljav veš partije izneo u javnost, bes se sručio na njega. U zatvoru je proveo 43 dana. Posle toga dve godine je morao da živi izvan Beograda, a kad se vratio, primio ga je Ranković, pa je postavljen na mesto direktora Službenog glasnika. Tito mu je 1966. rekao da “nikad nije verovao u laži o njemu”. Ðurić je 1988. izvršio samoubistvo. 4. Bećković u krevetu ministarke kulture Mladi pesnik je sa 19 godina starijom Stankom Veselinov često odlazio u jedan stan na Topličinom vencu, a njihove susrete snimala je Udba Vojin Lukić bio je ministar unutrašnjih poslova Jugoslavije od 1963. do 1965. godine. Zajedno s Aleksandrom Rankovićem, 1966. “zbog prisluškivanja Tita” smenjen je sa svih funkcija. Godine 1989. objavio je knjigu “Sećanja i saznanja”, u kojoj je opisao i seksualnu aferu između Stanke Veselinov i Matije Bećkovića. Lukić je najbolje znao šta je po sredi - on lično je 1965. godine organizovao prisluškivanje koje je razotkrilo skandal u vrhu jugoslovenske vlasti. Komunistički ilegalac Stanka Veselinov pre rata bila je hapšena kao komunistički ilegalac, ali ni pod batinama nije odala svoje drugove. U ratu je učestvovala od 1941. godine, a posle oslobođenja obavljala je odgovorne dužnosti u državi vezane za kulturu. Bila je u braku s narodnim herojem Jovanom Veselinovim, jednim od najviših funkcionera u Srbiji. Udba je imala saznanja da Stanka godinama nije verna svom mužu. Evo šta je pisao Vojin Lukić: - Jednog dana, mislim da je bila jesen 1965. godine, pozvao me je Dušan Petrović (tada predsednik Skupštine Srbije - prim. Kurira) na sastanak kod Rankovića i tom prilikom su me njih dvojica upoznali s tim ranijim nastojanjima. Izneli su mišljenje da je problem Stankinog ponašanja opet vrlo aktuelan i da treba nastojati da se pribave opipljivi i konkretni dokazi o njenom ponašanju da bi se ono moglo preseći i onemogućiti. Tad je zaključeno da ja angažujem jednu grupu službenika DB koja bi na tome radila. Tad su mi dali i sav ranije prikupljeni materijal o Stanki. Ja sam odredio Milana Ðokovića, načelnika odeljenja beogradske Udbe, da radi na tom zadatku. Rad i nastojanje Ðokovićevog odeljenja nekoliko meseci nisu dali nikakvog rezultata. Međutim, jednog dana početkom 1966. godine, Dušan Petrović Šane javi mi telefonom da bi trebalo obratiti pažnju na Matiju Bećkovića, mladog pesnika koji je na nekoj izložbi viđen u društvu sa Stankom. Ovo obaveštenje sam preneo Ðokoviću, pa je postavljena kontrola, tj. vrlo oprezno praćenje Bećkovića. Posle nekoliko dana je utvrđeno da su njih dvoje otišli u jedan stan na Topličinom vencu... Tehničari Udbe su ušli u stan i ozvučili ga, tako da je nekoliko narednih sastanaka Stanke sa Bećkovićem snimljeno na magnetofonu.” Dušan Petrović Šane, kažu, voleo je te trake da sluša pred prijateljima i kolegama u Skupštini, pri čemu je podskakivao od veselja. Nagrade za snimke Zbog tog uspešnog “lova” na Stanku Veselinov i 19 godina od nje mlađeg Matiju Bećkovića, Šane je nagradio Ðokovića i beogradske operativce sa 600.000 dinara (Ðokovićeva plata bila je 20.000 dinara). Nekoliko meseci kasnije, međutim, izbila je afera “Ranković”, u kojoj su ovaj političar i njemu potčinjeni policajci optuženi za prisluškivanje Tita i ostalih funkcionera. Akcija utvrđivanja neverstva Stanke Veselinov proglašena je za napad na njenog muža. Ona je prošla bez kazne, vratila se mužu i deci, ali se povukla iz javnog života. Sve do danas neki publicisti, bez ikakvih dokaza, zastupaju tezu da je Matija Bećković Stanku Veselinov zaveo po zadatku Udbe. O aferi je snimljena drama “Dosije 128”. 5. Radikalni seks Petar Panić je 1998. zaveo devojku Slavka Ćuruvije, seks sa njom je snimio, a zatim objavio brošuru s fotografijama, koju su aktivisti SRS delili Javnost je za Petra Panića saznala tek u leto 1997. godine, iako je njegov lik uvek mogao da se vidi uz Vojislava Šešelja. Bio je, naime, telohranitelj ovom političaru, koji se tad nalazio na vrhuncu popularnosti. Sukob i pornografija Predsednik SRS je, uz advokata Nikolu Barovića, 16. jula 1997. godine gostovao na BK televiziji. Radikali su tad iz stana u Zemunu izbacili porodicu Barbalić samo zato što su Hrvati, a Barović ih je zastupao. Usred emisije su se posvađali, pa je Šešelj počeo da vređa Barovićevog oca, na šta ga je Barović polio vodom. Emisija je tad prekinuta, a Baroviću je, dok je sedeo u uredničkoj sobi, neko prišao s leđa i izudarao ga prvo nogom, a potom i pesnicama. Kad su objavljene fotografije izubijanog advokata, Šešelj je rekao da je on lično “malo” udario Barovića, koji se zatim nekoliko puta okliznuo na koru od banane. Za napad je, međutim, osumnjičen Panić. Godinu dana kasnije, u jeku sukoba Vojislava Šešelja i Slavka Ćuruvije, pokojnog urednika i osnivača Dnevnog telegrafa, Panić je zaveo mladu i lepu novinarku A. J. jedne beogradske televizije, koja je u to vreme sa Ćuruvijom bila u emotivnoj vezi. Ostala je tajna kako je to uspeo, ali ovaj ne mnogo privlačni Šešeljev telohranitelj dokumentovao je svoj “uspeh” nizom pornografskih fotografija, na kojima je dotična novinarka s njim upražnjavala sve vidove oralnog, analnog i klasičnog seksa. Kako internet na ovom prostorima tad praktično nije postojao, Panić je sve to spakovao u brošuru odštampanu na visokokvalitetnom sjajnom papiru, uz propratni tekst o vezi A. J. i Ćuruvije u koju se umešao. Tu su knjižicu radikalski aktivisti besplatno delili ispred restorana u Terazijskom prolazu, gde je održavana proslava godišnjice Ćuruvijinog Telegrafa, a kasnije i po Knez Mihailovoj ulici. A. J. nestala je iz javnog života. U Petra Panića 28. januara 2000. Ljubomir Jovanović, zvani Stakleni, ispalio je osam metaka. Novine su javile: “Ranjenik Panić je u bolnicu prebačen nešto posle 13 sati, a već oko 16 u Urgentnom centru okupilo se rukovodsvo SRS s Vojislavom Šešeljem na čelu, potpredsednikom republičke vlade, Tomislavom Nikolićem, potpredsednikom savezne vlade, i Aleksandrom Vučićem, ministrom za informisanje.” Veze sa “surčinskim klanom” Panić je imao burnu biografiju. U jesen 1997. potukao se sa Zemuncem B. M., uz čiji plac je hteo da zida nekakav kiosk. Kasnije na suđenju u Panićevu korist svedočili su “građani koji su slučajno prolazili u tom trenutku” Milan Jurišić, Ðorđe Krsmanović, Dušan Spasojević i Ljubiša Buha... Svi iz “surčinskog klana”. Suđenje za napad na advokata Barovića završeno je tek 2007. godine i Panić je upućen na izdržavanje kazne. Prema pisanju Kurira od 10. maja 2008, Petar Panić je teško pretučen u Kazneno-popravnom zavodu Padinska skela od 11 zatvorenika koji su ga tukli metalnim šipkama. Interesantno je to što je Panić prebijen samo dan pre izlaska iz zatvora gde je izdržavao osmomesečnu kaznu. Ironija je da je Petar Panić, optuživan za razna krivična dela, u zatvoru bio zbog nečeg što najverovatnije nije počinio. Dobri poznavaoci prilika u SRS tvrdili su da je Barovića pretukao Šešelj, a da je Panić samo preuzeo krivicu na sebe. 6. Seks posle Petog oktobra Ljiljana Nestorović i Jelena Milenković optužile su partijskog šefa Vuka Obradovića za seksualno uznemiravanje, ali je on na sudu oslobođen Vuk Obradović, rođen 1947. godine, bio je najmlađi general u istoriji JNA. Na početku ratova u SFRJ bio je portparol Generalštaba JNA i načelnik uprave za moralno vaspitanje Saveznog sekretarijata za narodnu odbranu (Ministarstva odbrane). U tom svojstvu obećao je roditeljima da će im se deca, tada vojnici JNA, vratiti s ratišta u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini do 19. maja 1992. godine. Kad se to nije desilo, narednog dana napustio je aktivnu vojnu službu. Prava ili izmišljena afera Sa Slobodanom Orlićem, novinarom BK TV, i grupom istomišljenika osnovao je 1997. godine Socijaldemokratiju, partiju za koju je Bogoljub Karić tvrdio da ju je on finansijski pomogao. Ova partija bila je aktivna u DOS, pa posle 5. oktobra Obradović postaje potpredsednik u Vladi Zorana Ðinđića i predsednik Komisije za ispitivanje zloupotreba u privredi i finansijskom poslovanju, a Orlić jugoslovenski ministar za informisanje. U maju 2001. godine Ljiljana Nestorović, novinarka BK TV i portparol Socijaldemokratije, inače udata, i Jelena Milenković, u to vreme devojka Slobodana Orlića i poslanica SD, optužile su svog partijskog šefa Vuka Obradovića za seksualno uznemiravanje. Pokrenut je sudski proces, a Ljiljana Nestorović je izjavila: “Vuk Obradović je nasrnuo na mene i prvi put me uhvatio za obe ruke i počeo da privlači sebi s očiglednom namerom da me poljubi u usta, pritom govoreći da mu treba nežnosti: ‘Samo da nam se usne spoje’, rekao je. Drugi put, unoseći mi se u lice palacao je jezikom i pri tome okrznuo me je svojom glavom jer sam uspela da se izmaknem.” Afera se pročula, pa su se javile i neke druge žene da potvrde da su i one bile žrtve generalovog zlostavljanja. Jedna je izjavila da ju je Obradović “pribio uza zid, stavljao prst na usta i tereo je da ga ljubi”, a bilo je i pocepanih čarapa... Obradović se branio intervjuima u kojima je tvrdio da je celu aferu iskonstruisao Milan Panić, bojeći se Komisije za ispitivanje zloupotreba u privredi i finansijskom poslovanju, a javnost se podelila na one koji su verovali da je reč o političkom obračunu, i druge koji su verovali napadnutim devojkama. Kazna 350 maraka Posle suđenja na koje su neki posmatrači stavljali primedbe zbog pristrasnosti, Vuk Obradović kažnjen je sa 10.000 dinara (oko 350 maraka) za uvredu, dok je po ostalim tačkama optužnice za zlostavljanje i seksualno uznemiravanje oslobođen. Predsedništvo DOS, međutim, odlučilo je skoro potpunom većinom da Vuka Obradovića treba razrešiti dužnosti potpredsednika Vlade Srbije i predsednika Komisije za ispitivanje zloupotreba u privredi i finansijskom poslovanju. Njegova stranka Socijaldemokratija se pocepala, a odlukom suda svih devet poslaničkih mandata stranke pripalo je krilu koje je poveo Slobodan Orlić. On se kasnije oženio Jelenom Milenković i povukao se iz politike. Prema nekim informacijama, bavio se ugostiteljstvom, a u martu ove godine javio se na konkurs za direktora RTS. Ljiljana Nestorović se nakon višegodišnje pauze 2014. godine vratila u politiku i sad je poslanik SDPS Rasima Ljajića. Vuk Obradović umro je 2008. godine. 7. Služba bezbednosti u krevetu List Nacional objavio je detalje afere Dragana Maršićanina i skupštinske službenice Ljiljane Šubić, do kojih je mogla da dođe samo obaveštajna služba Posle 5. oktobra vladajući DOS polarizovao se: na jednoj strani našao DSS Vojislava Koštunice, a na drugoj svi ostali, okupljeni oko Demokratske stranke Zorana Ðinđića. Stranačka kontrola Dragan Maršićanin, potpredsednik Koštuničinog DSS, bio je prvi nekomunistički predsednik Skupštine Srbije, izabran na tu funkciju 22. januara 2001. Tačno godinu dana kasnije, 22. januara 2002, dnevni list Nacional objavio je tekst o njegovoj ljubavnoj vezi sa trideset godina mlađom skupštinskom službenicom Ljiljanom Šubić.

Priča je bila sočna i sadržala je detalje o smeštaju u “Jugopetrolovom” hotelu na Zlatiboru, poglede koje su jedno drugom upućivali, konobara koji im je donosio obroke u sobu, držanje za prstiće i obećanja o razvodu... Sve ono, valjda, što jedan takav preljubnički par govori i radi kad se nađe nasamo. Zamenik glavnog i odgovornog urednika Nacionala Dragan J. Vučićević objasnio je tad da je “svaki detalj o ljudima koji nas vode bitan za javno mnjenje i biračko telo”. Istinska pikantnost ove afere bila je sadržana u činjenici da je do podataka koje je objavio Nacional mogla da dođe samo neka od službi bezbednosti koje su bile aktivne u tom periodu nakon promene vlasti. Dragan Maršićanin nije demantovao istinitost članka. Obraćajući se novinarima, samo je rekao: „Danas, i toga građani moraju biti svesni, isto kao i juče, neovlašćeno, nezakonito se prati i prisluškuje, neovlašćeno i nezakonito se pišu i otvaraju dosijei, podvučeno žutim. Laže se i kleveće, preti fizičkom silom, ucenjuje i potkupljuje. Služba državne bezbednosti ne služi samo državi već je pod punom stranačkom kontrolom.“ A kad su ga novinari pitali da li ima dokaza za svoje tvrdnje, Maršićanin je odgovorio: “Dokazi su kod glavnog i odgovornog urednika Nacionala.” Razvod Maršićanin se razveo od žene, ali mu to nije nanelo vidljivu političku štetu. Bio je kandidata DSS za predsednika Srbije na izborima održanim u septembru i decembru 2002. godine. Na republičkim parlamentarnim izborima naredne godine izabran je za narodnog poslanika, a na sednici republičkog parlamenta 4. februara 2004. ponovo je biran za predsednika Skupštine Srbije. Bio je i ministar privrede u Vladi Vojislava Koštunice od marta 2004, a nakon poraza u prvom krugu predsedničkih izbora 2004. odlazi na mesto ambasadora u Švajcarskoj, na kojem ostaje sve do formiranja nove vlade nakon izbora maja 2008. U Švajcarsku je, pisali su tabloidi, vodio ljubavnicu, ali ne Ljiljanu Šubić, već neku drugu.

Nacional je kao glasilo “surčinskog klana” ugašen posle atentata na Zorana Ðinđića. A 24. juna 2003. održano je suđenje glavnom i odgovornom uredniku Nacionala Predragu Popoviću po tužbi Gorana Vesića, tada funkcionera DS. Popović je u to vreme izjavio da je Vesić preko Nacionala plasirao aferu o ljubavnom izletu Marišićanina i još neke. Dodao je da je kasnije, sa zamenikom Draganom J. Vučićevićem i pomoćnikom Svetomirom Marjanovićem, zbog sukoba sa Vesićem morao da traži zaštitu od premijera Ðinđića.

Sledeće subote: 7 najvećih hajduka Jugoslavije