7 priča o uvođenju novotarija u Srbiju

1. Prvi klavir

Čuveni muzički instrument u Srbiju i Šabac doneo je brat kneza Miloša Jevrem Obrenović zbog svoje ćerke Anke Klavir se u Srbiji prvi put nije oglasio ni u najvećem Beogradu ni u prestonici Kragujevcu, već u - Šapcu! Učitelj muzike Zasluga za ovo pripada Jevremu Obrenoviću, najmlađem bratu kneza Miloša. On je u Šabac stigao u martu 1816. godine i ubrzo se oženio Tomanijom Bogićević, s kojom je imao osmoro dece - sedam ćerki i jednog sina. Do zrelih godina poživelo je samo četvoro: bliznakinje Simka i Jelka, zatim Anka i sin Miloš. Jevrem je zbog Anke doveo iz Novog Sada učitelja muzike, Jevrejina Josifa Šlezingera, i kupio klavir. U Beogradu se u to vreme sviralo na šargijama, guslama i dvojnicama. Šlezinger i klavir su se smestili u Jevremovom konaku, zgradi na sprat koja „simetrijom, arhitekturom i krasotom prevashodi sve konake i dvorove u Srbiji”. I celu šabačku varoš brat kneza Miloša uredio je po “evropejski”. Putopisac Feliks Kanic zapisao je da je “Šabac varoš koja se i Kapijom Jevrope može zvati, varoš koja korača podjednako sa Beogradom, štaviše - u mnogo čemu i prednjači...” Prvi zastakljeni prozori I jeste prednjačio: Šapčani tvrde da su prvi zastakljeni prozori stavljeni na Jevremov konak i prvi evropski kreveti tu uneti... Prva kasarna za stajaću vojsku izgrađena je u Šapcu, a prvi su imali i apoteku, još pre 1826. godine. Dok se Miloš vozio u taljigama koje su vukli volovi, Jevrem i Tomanija imali su pravi evropski fijaker. Kad je saznao za ovo, Miloš je uputio bratu pismo da ga prekori zbog luksuza. Pismo su donela dva njegova momka, a u povratku su Milošu u Kragujevac povezli i fijaker. Ko dobija platu, mora da svira Posle hatišerifa iz 1830. godine, kojim je Kneževini Srbiji priznata autonomija, Miloš je procenio da mu je, uz dobro organizovanu vojsku, potrebna i vojna muzika, pa je od brata u Kragujevac odveo i Šlezingera. Tu ga je u junu 1831. godine postavio za kapelnika vojne muzike. Međutim, nije se evropska muzika lako primala u Miloševoj Srbiji. Dok je jednom posmatrao svirače, knez je uočio da neki tokom izvođenja muzike povremeno prestaju da sviraju, pa je pozvao Šlezingera i ovlastio ga da može da kazni “lenštine koje se izvlače od posla”. Šlezinger tada objasni knezu da oni nisu krivi, već da muzika tako zahteva, da mestimično sviraju jedni, dok drugi moraju da pauziraju. To se knezu činilo čudnovato, jer, veli, “kad svi dobijaju platu, moraju i svirati”. Deveta simfonija A sedam godina pre toga, u maju 1824, Betoven je u Beču lično dirigovao prvim izvođenjem svoje “Devete simfonije”. Ovo delo u Beogradu imaće premijeru tek 1910. godine. Inicijativa je potekla od novopostavljenog direktora Narodnog pozorišta Milana Grola, a realizacije se prihvatio dirigent pozorišnog orkestra Stanislav Binički. Članovima Pevačke družine “Stanković” poverio je solo i horske numere, a instrumentalni deo profesionalnim sviračima Muzike kraljeve garde i pozorišnog orkestra. Ali pevača i svirača nije bilo dovoljno. „Gde god se znalo i čulo da u Beogradu postoje domovi u kojima se neguje muzička umetnost, zakucalo se na vrata i molilo se za prijateljsko sudelovanje”, pisala je Politika. Premijera je održana u ponedeljak 5. aprila 1910. godine. “Ono što se mislilo da Beograd neće doživeti - doživesmo; ono što se smatralo za nedostižno - postignuto je. ‘Deveta simfonija’ je odsvirana”, pisao je uzbuđeni kritičar Politike. 2. Prvi lekari Grk Konstantin Aleksandridi prvi je doktor koji je radio u Srbiji i dužnost mu je bila da leči kneza Miloša i njegovu porodicu O prvom školovanom lekaru koji je živeo i radio u Srbiji nema mnogo podataka. Grk Konstantin Aleksandridi došao je 1819. godine u Kragujevac iz Smirne da bude lični lekar kneza Miloša Obrenovića. Izdržao je uz vladara teške naravi dve godine, a onda je zbog sukoba s knezom, prema zapisima Vuka Karadžića, otišao u Vlašku. Jedini pisani trag koji je ostavio jeste njegovo ime na spisku pretplatnika za Zabavnik Dimitrija Davidovića. Napuljac Romita Posle njega, u Srbiju 1823. godine dolazi Vito Romita iz Napulja. U Beograd je došao sa ženom, dve ćerke i pomoćnikom i zaposlio se kod beogradskog vezira, a u službi kod kneza Miloša bio je od januara 1824. godine. Osim što mu je bio lični lekar, radio je i kao vaspitač kneževe ćerke Jelisavete. Za Romitom je iz Carigrada, gde je bio na službi, došao i njegov zet dr Silvester Bartolomeo Kunibert. S mesta ličnog kneževog lekara postavljen je za varoškog lekara u Beogradu. Na njegov zahtev će 1834. godine knez Miloš odobriti prvu hemijsku analizu mineralnih voda u Srbiji koja će se obaviti u Beču. Godinu dana kasnije Kunibert organizuje ovu analizu u Srbiji, na samim izvorima. On se okumio s Milošem, koji mu je krštavao decu, a zahvaljujući merama koje je Kunibert preduzeo, 1831. sprečen je dolazak kolere iz susednog Zemuna. Inače, ovaj lekar je i autor znamenitog istorijskog dela “Srpski ustanak i prva vladavina Miloša Obrenovića”. Knez Miloš je 1828. godine uvideo potrebu da u Srbiju dovede strane lekare, pa radeći u tom pravcu, odlučio je da izdržava “nekoliko pitomaca po struci medicinskoj koje bi po završetku školovanja upotrebio kao državne službenike”. Među prvim pitomcima koje je 1832. godine uputio u Beč bili su: Antonije Nedeljković, Jakov Užarević i Aleksandar Budimirović. Ali Srbija nije imala sreće s njima - nijedan se nije vratio u Beograd. Nedeljković i Budimirović umrli su od tuberkuloze još u toku studija, a Užareviću se ubrzo po odlasku izgubio svaki trag. Stanija vidala rane Do sredine 19. veka nije bilo lekara poreklom iz Srbije. Lekarski kadar je popunjavan Srbima iz Austrije i pripadnicima drugih naroda. Od stranaca Čeha je bilo najviše, dok su po brojnosti odmah iza njih bili Poljaci. Zabeleženo je da je krajem prve polovine 19. veka u Srbiji bilo 14 fizikusa, odnosno lekara. Po tadašnjem zakonu, inače, okružni fizikusi nisu smeli da budu politički angažovani “jer su dovoljno imali svog posla”. Prvi Srbin školovani lekar koji je došao na rad u Srbiju bio je dr Jovan Stejić, rođen u rumunskom Banatu. On je zaslužan za organizovanje građanske zdravstvene službe u Srbiji. A prvi lekar rođen u Srbiji bio je Beograđanin dr Stevan Milosavljević, koji je medicinu završio u Parizu 1855. godine. Te godine rođena je i prva žena lekar u Srbiji i četvrta žena u Evropi koja je stekla univerzitetsku diplomu doktora medicine - Šapčanka Draga Ljočić. Uporedo sa školovanim lekarima, Srbe su lečili i oni narodni. U drugoj polovini 19. veka preminula su dva poslednja beogradska vidara. Oni su “rezali kilu”, vadili kamen iz bešike, nameštali zglavke, kosti i vidali ustrele od tanadi i ubode od jatagana. To su bili Aleksa, žandarm zadužen za Dorćol, i neka baba Stanija, čija je kuća bila na kraju smederevskog puta.

SRBI S DIPLOMOM Prvi Srbin školovani lekar koji je došao na rad u Srbiju bio je dr Jovan Stejić, rođen u rumunskom Banatu. On je zaslužan za organizovanje građanske zdravstvene službe u Srbiji. A prvi lekar rođen u Srbiji bio je Beograđanin dr Stevan Milosavljević, koji je medicinu završio u Parizu 1855.

3. Prva sijalica Za dolazak električnog osvetljenja u Srbiju 1884. zaslužan je Toša Selesković, direktor kragujevačke fabrike oružja Priča o upotrebi sijalice u Srbiji počinje neproverenom vešću. Prema jednom novinskom članku iz 1939. godine, Petar Jovanović Šapčanin, vlasnik kafane “Hamburg” na uglu Kneza Miloša i Masarikove, u proleće 1881. godine kupio je parnu mašinu s generatorom i postavio je u dvorište zgrade preko puta, u kojoj se u to vreme nalazila Narodna skupština. Odatle je razvukao žicu do svog lokala i na njenom kraju postavio lučnu lampu. Gosti su, navodno, u ovu svetiljku gledali kroz nagaravljeno staklo bojeći se da ne oslepe. Ovo bi, dakle, predstavljalo prvo električno osvetljenje u Srbiji. Problem je, međutim, što nema ozbiljnih dokaza da se to zaista dogodilo te godine. Patriotizam Zato se osnovano u Kragujevcu 9. oktobar svečano obeležava kao dan kad je 1884. “Toša Selesković upalio prvu sijalicu u Srbiji”. Selesković, rođen 1856. u Beogradu, završio je studije mašinstva i stekao zvanje inženjera u Nemačkoj. Tu je počeo i da radi, u fabrici municije u Karlsrueu, ali se odazvao patriotskom apelu otadžine da se njeni sinovi vrate iz inostranstva i pomognu izgradnju države, koja je tek stekla nezavisnost. Njega lično nije mnogo toga vezivalo za Srbiju, ali je 1881. rekao: “Moj ujak je na mene trošio srpski novac i ja hoću samo Srbiji da služim.” Postao je direktor kragujevačke fabrike oružja i 1884. godine je u pogonu zvanom Čaurnica instalirao centralu s dinamo-mašinom jačine pet konjskih snaga i kapaciteta 30 sijalica od po 16 vati i dve lučne lampe od po 1.200 vati. Paljenju prve sijalice 9. oktobra te godine prisustvovali su kralj Milan Obrenović i kraljica Natalija s dvorskom svitom i predstavnicima vlade. Godinu dana kasnije, sa još dve dinamo-mašine koje su napajale osam lučnih lampi i sto sijalica osvetljena je cela fabrika, što je omogućilo i rad noću. Stvari su jednostavnije kad je o uličnoj rasveti reč: prvi je Beograd. Glavni grad Srbije javnu rasvetu na gas dobio je još 1865. godine, kada su nabavljena dva takva fenjera i postavljena ispred opštinske zgrade na Terazijama. Već 1884. bilo ih je nekoliko stotina. Odbor opštine varoši beogradske formirao je te godine “naročitu komisiju sa zadatkom da podnese mišljenje kakvo osvetljenje u prestonici zavesti”: električno - za koje se zalagao fizičar Đorđe Stanojević, veliki Teslin poštovalac i prijatelj, ili gasno - koje je zagovarao hemičar Marko Leko. Doneta je odluka o električnom osvetljavanju grada. Prva centrala Na osnovu nje 6. oktobra 1893. godine na uglu Kolarčeve i Makedonske ulice zasijala je prva ulična električna svetiljka. Istog dana proradila je i mala termocentrala jednosmernog napona na Dorćolu, na kraju Dobračine i Zmaj Jovine ulice. A što se Kragujevca tiče, sve do 1928. godine neki gradski objekti struju su dobijali iz fabrike oružja. Svoje prvo osvetljenje sam grad će dobiti tek 1928. godine. Po popisu iz 1931. godine, Kragujevac je imao 27.208 stanovnika, a pretplatnika je bilo 2.870. Kafane i radnje su plaćale između sedam i devet dinara za jedan kilovat, domaćinstva od dva i po do tri dinara, s tim da je, za razliku od ovog našeg vremena, cena bila niža ako potrošiš više. Najskuplja struja bila je za bioskope, koji su kilovat plaćali 10 dinara.

ULIČNA SVETILJKA Na uglu Kolarčeve i Makedonske ulice 6. oktobra 1893. godine zasijala je prva ulična električna svetiljka. Istog dana proradila je i mala termocentrala jednosmernog napona na Dorćolu, na kraju Dobračine i Zmaj Jovine ulice

4. Prvi telefon

Razgovor preko žice prvi su u Srbiji obavili kapetan Kosta Radisavljević i ministar vojni Teša Nikolić 14. marta 1883. Pantalejmon Mihajlović, od milja zvani Panta, rođen je u Bogatiću 1854. godine. U Beču je završio kurs elektrotehnike i zaposlio se u berlinskoj firmi “Simens-Halske”. “Simens” je bio zadovoljan njegovim radom, pa ga 1873. postavlja za šefa svoje filijale u Njujorku. Povratak u Srbiju Uoči srpsko-turskog rata 1876. vraća se u Srbiju i tokom rata održava telegraf glavnog štaba srpske vojske, a kad je naredne godine sklopljen mir, vraća se u Njujork. Tada upoznaje Mihajla Pupina i s njim raspravlja o telefonu, koji je prethodne, 1876. godine patentirao Bel. Iako mu u novom svetu nije loše išlo, Panta se opet seli i dolazi u Novi Sad. Tu se 1880. ženi i od miraza uzima novac da uplati 2.500 ondašnjih dinara kaucije uz zahtev da mu se dodeli koncesija za uvođenje telefona u Srbiju. Dok čeka odobrenje koncesije, putuje u Peštu, da u telefonskoj centrali braće Puškaš vidi kako treba organizovati posao. Ferenc Puškaš mu tu predstavlja jednog svog radnika Srbina koji se zove Nikola Tesla. Brzo postaju prijatelji, a svojim pričama o životu u Americi Panta je znatno doprineo da se Tesla odluči na put u SAD. Dana 27. novembra 1882. godine kralj Milan potpisuje koncesiju, a Panta odmah u beogradskim novinama daje oglase za uvođenje telefona. Za četiri meseca baš niko mu se nije javio. Da bi praktično dokazao vrednost telefona i privukao pretplatnike, Panta je uz pomoć prijatelja iz rata, kapetana Koste Radisavljevića, 14. marta 1883. godine o svom trošku uspostavio prvu telefonsku vezu u Beogradu između Geografskog odeljenja Ministarstva vojnog, smeštenog u kafani “Tri lista duvana”, na ćošku Kneza Miloša i Bulevara kralja Aleksandra, i Inženjerijske kasarne udaljene 300 metara. Prvi telefonski razgovor u Srbiji obavili su kapetan Kosta i ministar vojni Teša Nikolić. Oduševljen, ministar Nikolić je iz istih stopa odjurio da kralju pohvali telefon. Milan je docnije i sam telefonirao, a onda naložio Skupštini da u budžetu planira i uvođenje telefona. Skupština je taj predlog, međutim, s velikom većinom odbila. Dve linije Panta Mihajlović je zato sproveo još samo dve linije: od Narodne skupštine do Ministarstva unutrašnjih dela i od Kapetan Mišinog zdanja, na čijem je krovu bila vatrogasna osmatračnica, do Požarne čete. To su bile državne veze, a od pojedinaca samo je industrijalac Đorđe Vajfert naručio pet telefonskih priključaka. Razočaran, a i da bi od nečeg živeo, Panta Mihajlović se 1885. zapošljava na železnici, gde će dogurati do šefa telegrafsko-telefonskog odseka. Umro je 1932. godine i sahranjen na Novom groblju u Beogradu. Telefoni u Beogradu počinju da se koriste tek 1898. godine, kad je u Kolarčevoj zadužbini instalirana prva centrala od 50 brojeva. I pored isticanja potreba i lepih želja, na poziv za pretplatu prijavio se mali broj građana. Prvi je “povukao nogu” novinar i urednik Ljuba Bojović i njegov telefon dobio je broj 1. Kad se došlo do broja 13, stalo se, jer ga niko nije hteo, a jedan poznati beogradski advokat poručio je po svom pisaru da neće broj 13, niti dve ili tri cifre čiji zbir iznosi 13. Na kraju je telefon broj 13 dobio Ljuba Srećković za beogradsku klanicu. Početkom septembra te 1899. godine glavna telefonska stanica u Beogradu imala je samo 28 pretplatnika. Šest godina kasnije u Beogradu su postojala 1.203 telefonska broja.

NIKO NIJE HTEO BROJ 13 Kad se prilikom dodele brojeva došlo do broja 13, stalo se jer ga niko nije hteo, a jedan poznati beogradski advokat poručio je po svom pisaru da neće broj 13, niti dve ili tri cifre čiji zbir iznosi 13. Na kraju je telefon broj 13 dobio Ljuba Srećković za beogradsku klanicu

5. Prvi automobil

Čudo tehnike prvi u Srbiji kupio je 1903. Boža Radulović, a prvi obučeni vozač bio je Sreten Kostić Solidna kuća na sprat u boljem delu Beograda koštala je 1903. godine 12.000 ondašnjih zlatnih kruna. Verovatno zato što je kuće već imao, Boža Radulović, sin uglednog trgovca, za te pare kupio je tada poslednje čudo tehnike - automobil! Stigao vozom Pedantni hroničari zabeležili su da je prvi automobil u Beograd stigao na železničku stanicu kombinovanim vozom broj 21 u pola sedam ujutro 3. aprila 1903. godine. Dopremljen je iz pogona češke fabrike “Tatra”, a bio je marke “neseldorf”. U automobilskoj industriji onog doba koja je tek činila prve korake bio je običaj da se uz vozilo isporuči i vozač, istina privremeno, dok ne obuči vlasnika. Boža Radulović, međutim, nije imao nameru, a ni hrabrost da se lično time bavi. Angažovao je fotografa Sretena Kostića za vozača, pa su tako u rano aprilsko jutro njih dvojica sa još nekoliko prijatelja čija su imena istoriji ostala nepoznata prisustvovala istovaru auta iz vagona. Vozač je odmah tu, pred zgradom železničke stanice, zavrteo kurblu i uz jak prasak pokrenuo motor, pa se “neseldorf”, natovaren čitavim grozdom putnika, uputio uz Nemanjinu do raskrsnice s Knez Miloševom, gde je skrenuo desno, i nastavio do Topčidera. Kostić je kasnije zabeležio da je prva vožnja prošla dobro, ali da su prolazili drumom izazivajući strah i nevericu kod prolaznika: “Poneko je razrogačio oči, poneko se prekrstio sluteći da se sreo s nečastivim.” Sreten Kostić je potom prošao obuku od 45 dana i postao prvi šofer u Srbiji. I on i njegov poslodavac Boža Radulović muku su mučili - s benzinom. Pumpi, razumljivo je, još nije bilo, pa su gorivo kupovali u apotekama, gde se prodavao u malim flašicama. Samo nekoliko godina kasnije situacija se iz korena promenila: bilo je i pumpi i vozila, pa je gradska uprava postavila i prvi saobraćajni znak. Nalazio se na Avalskom drumu i na njemu je pisalo “Drži desno”. I kad već govorimo o počecima automobilizma, navedimo i ime prve žene vozača: kraljica Marija Karađorđević. Ćerka rumunskog kralja, rođena 1900, udala se za Aleksandra Karađorđevića u 22. godini. Otresita i avanturističkog duha - moglo joj se! - brzo se zaljubila u automobile. Često je vozila i muža, a bila je poznata po maratonskim vožnjama od Beograda do Bukurešta, a nekoliko puta je iz jugoslovenske prestonice autom odlazila u Pariz. Nepokretna imovina Ali da priču zaokružimo s Božom Radulovićem i njegovim “neseldorfom”: on je samo tri godine - ne zbog auta! - bankrotirao. A “neseldorf” je srpska vlada, kao i sve ostale privatne automobile, na početku Prvog balkanskog rata konfiskovala. Kad je rat prošao, menjao je vlasnike, a trag mu se gubi u Skoplju. Ostala je, međutim, do danas sledeća anegdota: Boža se, kažu, zaglavio na uzbrdici ispred raskrsnice ulica Kneza Miloša i Kralja Milana, kod kafane “London”. Dok je Boža molećivim pogledom tražio nekog od gostiju da ga pogura, pisac Stevan Sremac, koji se tu našao, dobacio je: “Pomozite nesrećnom Boži da pomeri svoju jedinu nepokretnu imovinu!”

SUSRET S NEČASTIVIM Sreten Kostić je zabeležio da je prva vožnja 3. aprila 1903. prošla dobro, ali da su prolazili drumom izazivajući strah i nevericu kod prolaznika: “Poneko je razrogačio oči, poneko se prekrstio sluteći da se sreo s nečastivim.”

6. Prvi domaći igrani film Ugostitelj Svetozar Botorić 1911. rešio je da snimi istorijsku dramu “Život i dela besmrtnog vožda Karađorđa” Svetozar Botorić, rođen 1857. godine u selu Opaljenik kod Ivanjice, počeo je kao kelner, a onda se okrenuo trgovini. Kupovao je i prodavao sve i svašta: ugalj, drva, placeve... Imao je trgovačku radnju, pa kafanu na Terazijama, a na početku 20. veka zakupio je hotel “Pariz”. Hotel se takođe nalazio na Terazijama, odmah do sadašnje “Kasine”, tamo gde je ulaz u Bezistan. Bio je omiljeno svratište radikala, lovaca i kartaroša, a Botorić je u njemu otvorio humorističko pozorište “Orfeum”. Od 1908. godine, tu je radio i bioskop “Grand”, u kojem su redovno održavane filmske predstave. Cena po dužini trake Za njega je radio neki Naftali Adler. Botorić ga je slao u Budimpeštu, gde se nalazila filijala pariske firme “Pate Frer”, i tamo je iznajmljivao filmove za prikazivanje. Na ime dnevnog zakupa plaćao je 35 kruna za kilometar trake. Ta cena važila je za film “s prirodnim pojavama”, odnosno dokumentarni, dok je igrani film vredeo dva, pa i tri puta više. Inače, dužina filmske trake bila je jedina mera plaćanja i cena filma određivana je razvlačenjem trake uz drveni metar. Kad je uspostavio čvrste poslovne veze s firmom “Pate Frer”, koja se bavila i prodajom projektora i opremanjem bioskopskih dvorana, Botorić je dobio ideju da napravi prvi domaći igrani film. Sa istančanim osećajem za tržište, za temu je izabrao život i borbu Karađorđa, računajući ispravno da će tako privući pažnju ne samo publike i kulturne javnosti u Srbiji već i dvora. Oko filma “Život i dela besmrtnog vožda Karađorđa” skupila se reprezentativna ekipa: scenario je, oslanjajući se na pesmu “Početak bune na dahije” i jedan pozorišni komad, napisao Botorićev poslovni ortak Ćira Manok, snimatelj je došao iz “Pate Frera”, režirao je legendarni Čiča Ilija Stanojević. Naslovnu ulogu je tumačio proslavljeni dramski glumac Milorad Petrović, a ostale uloge su tumačili tadašnji najpopularniji glumci, članovi Srpskog narodnog pozorišta. Bilo je angažovano više od 1.000 statista, vojska je dala konjicu. Jedan deo snimljen je u dvorištu hotela “Pariz”, zbor u Orašcu i boj na Mišaru snimani su na Banjici, a kao kostimi korišćeni su eksponati iz Narodnog muzeja. Istorijska drama Traka je razvijena i kopirana u laboratorijama “Pate Frera” u Parizu. Trajao je 90 minuta i oktobra 1911. prikazan je na posebnim projekcijama za novinare i na dvoru, a tek je od 16. do 20. novembra prikazivan u bioskopu “Pariz” za publiku. Plakat objavljen u listu Novo vreme (od 15. novembra 1911) najavljuje dve predstave dnevno (od tri po podne i devet uveče), a reklamira ga kao “istorijsku dramu snimljenu ovde u Beogradu, predstavljenu i aranžiranu naročito za kinematograf od naših najboljih umetnika i glumaca članova Kraljevskog srpskog narodnog pozorišta, a izrađenu u najčuvenijoj fabrici na svetu ‘Pate Frer’ u Parizu”. Posle toga je prikazivan 1912. u Smederevu, Nišu, Valjevu, 1915. u Skoplju, 1919. u Sarajevu, a 1925. još jednom u Beogradu i 1928. našim iseljenicima u Americi. Zatim je film nestao... Tek 2003. godine pronađen je u Austrijskoj kinoteci. Rekonstruisan je i prikazan ponovo 14. februara 2004. godine - na dvestotu godišnjicu Prvog srpskog ustanka. Svetozara Botorića je za vreme Prvog svetskog rata austrijska vojska uhapsila i deportovala u jedan mađarski logor, gde je 1916. umro.

7. Prvi televizor

Iako je ovaj aparat u Beogradu prvi put predstavljen na sajmu 1938. TV je zaživeo tek krajem pedesetih Reč “televizija” u Srbiji je prvi put pomenuta 27. januara 1911. godine u Politici. U članku pod naslovom “Televizija” opisan je “uređaj pomoću koga ćemo uskoro na telefonskom aparatu moći da vidimo lice s kojim razgovaramo... na sto kilometara... i to bez žice”. Ali prvu televizijsku emisiju u Srbiji trebalo je čekati više od četvrt veka. Premijera na sajmu Odmah levo kad se s Brankovog mosta siđe na novobeogradsku stranu nalazi se Staro sajmište, skup paviljona oko velike kule u centru. Ovo mesto, nažalost, najviše se pamti po logoru koji su Nemci tu napravili. A graditelji su mu bili namenili drugačiju sudbinu. Jedno akcionarsko društvo 1937. počelo je gradnju izložbenog prostora i organizaciju godišnjih sajmova i veoma posećenih tematskih izložbi, poput Salona automobila i Vazduhoplovne izložbe. Krajem leta 1938. novine su tako, najavljujući Jesenji sajam, pisale: “Glavna atrakcija sajma, nešto kao skakaonica za padobrance na Vazduhoplovnoj izložbi, biće svakako televizija... Iz Holandije jedna velika firma donosi gigantsku stanicu za televiziju. To je prvi put da aparati za televiziju budu prikazani u Jugoslaviji. Aparati su već stigli u Beograd. Za vreme trajanja sajma Beograđani će u nekoliko kabina moći da prate rad prijemnika i otpremnika... Program televizione emisije sačinjavaće uglavnom članovi beogradskog radija, ali i ovoga puta obučeni u narodnu nošnju”. Prvi televizijski program u Beogradu emitovan je 9. septembra 1938. godine. Neposredno pred otvaranje sajma za novinare je upriličena demonstracija ovog dostignuća tehnike. Emisija je počela pozdravnim govorom direktora sajma inženjera Milosava Vasiljevića, a posle su se ređale ostale tačke programa, pa su posmatrači mogli da vide nastupe glumaca, tačke članova Beogradskog pozorišta Blaženke Katalinić i Žarka Cvejića, film iz Beča... Jedan reporter zabeležio je razgovor svojih kolega: “Šta misliš kad se ova televizija toliko usavrši da treba samo da pritisneš jedno dugme, pa da vidiš koga god hoćeš, ma gde on bio?”, puštao je mašti na volju jedan od novinara. “Zamisli kad ovo čudo dostigne takav stepen usavršenosti! Zar to neće moći da prepolovi moći čovekove?! I nigde ne možeš da se sakriješ, nikoga da slažeš. Odmah te i čuje i vidi. Da, u budućnosti će ljudima zaista biti teško da lažu i da se skrivaju.” Inače, uprkos oduševljenju za “čudo tehnike”, novinari su 1938. godine naglašavali kako će “najveća atrakcija na sajmu biti jedna crnačka porodica s Jave koja će prodavati kavu”. Povratak u Beograd Inženjer Milosav Vasiljević stavio se u službu Milana Nedića i okupatora tokom Drugog svetskog rata, pa je posle oslobođenja morao da beži. Umro je u Argentini. Blaženka Katalinić i Žarko Cvejić nastavili su karijeru i u socijalizmu. --Televizija se na naše prostore vratila zbog Tesle - na stogodišnjicu njegovog rođenja, u julu 1956. godine, u Tehničkoj velikoj školi u Beogradu emitovan je televizijski program u okviru izložbe radio-amatera Jugoslavije. Mogao se pratiti u Beogradu i okolini na prijemnicima koji su bili postavljeni u izlozima radnji... Dve godine kasnije, od 23. avgusta do 2. septembra 1958. oglasiće se eksperimentalno Radio-televizija Beograd, a od 28. novembra te godine program će se emitovati stalno.