MALI SIRIJAC SAM DOŠAO DO SRBIJE: Mama, ne brini, ovde sam siguran

BEOGRAD - Sirijac Munir ima samo 13 godina, a o njegovom životu već sada bi mogla da se ispiše knjiga. Ovaj hrabri dečak sedam dana je pešačio iz Turske do Srbije potpuno sam i sada u Banji Koviljači, gde živi i pohađa školu, čeka dan kada će roditelji doći po njega i odvesti ga u Nemačku. Munir izgleda kao i svaki drugi đak sedmak, ali kad počne da govori, iz njega progovara ozbiljan i zreo čovek. Ipak, onoga ko zna njegovu sudbinu, takva ozbiljnost uopšte ne začuđuje. Stekao drugare - Pronašli smo ga u parku kod autobuske stanice u Beogradu. Primetili smo da je sam i uplašen, i tako smo mu prišli. Ispostavilo se da je potpuno sam pobegao iz nekakvog internata u Turskoj, gde su ga roditelji ostavili jer su smatrali da izbeglička ruta do Nemačke nije bezbedna. Rekli su mu da će doći po njega čim se snađu u Nemačkoj, ali on nije mogao da čeka. Rešio je da sam krene put zapadne Evrope i pronađe mamu i tatu - priča Gordana Vukašin, pedagog Centra za pomoć tražiocima azila, koja radi s dečakom.

Munir im je otkrio da je do Srbije pešačio sedam dana. Došao je gladan, žedan i umoran. Volonteri Centra za pomoć tražiocima azila odmah su obavestili Munirovu porodicu da je on u Srbiji i da je bezbedan. Čak su ga upisali u Osnovnu školu „Vera Blagojević“ u Banji Koviljači, smešten je u Centar za azilante, a o njemu brine i staratelj Centra za socijalni rad u Loznici. - Deca su bila oduševljena kad su ga videla. Bio im je zanimljiv, odmah su počeli da se sporazumevaju rukama i crtežima, a Munira je sva ta pažnja oraspoložila. Rekao je da želi da ima drugare i ovde ih je stekao. On je jedan iznenađujuće veseo i miran dečak kad se ima u vidu šta je sve preživeo i da bez roditelja živi u stranoj zemlji - kaže Slavica Urošević, pedagog škole. O ratu ni reči Munir se s majkom čuje telefonom gotovo svakog dana. - Kažem joj da ne brine, jer sam ovde, u Srbiji, bezbedan. Ipak, jedva čekam da je vidim. - Najviše volim da pričam o sportu. Sa tatom sam često igrao košarku i to mi nedostaje. Volim i fudbal. Danijela Ignjatović iz Centra za azilante u Banji Koviljači kaže da je, s jedne strane, on još uvek dete, ali da s druge strane razmišlja kao odrastao čovek. - O ratu nam ne govori - priča Danijela.