7 priča o samoubicama

1. Anica Savić Rebac - Gubitak najdražeg bića

Čuvena intelektualka prvi put je pokušala da se ubije iste noći kad joj je umro suprug Hasan. Ubila se 7. oktobra 1953. iz četvrtog pokušaja, kad je sebi ispalila metak u srce Anica Savić Rebac, uz Isidoru Sekulić i Kseniju Atanasijević, smatra se najučenijom srpskom ženom. Rođena je 1892. u Novom Sadu kao jedino dete Milana Savića, književnika, i Julijane Savić, rođene Davidovac, domaćice. Još kao gimnazijalka čitala je u originalu antičke i moderne pisce, prevodila, sa 13 godina objavila je prve pesme u Brankovom kolu, a sa 17 napisala prvi esej. Ceo Novi Sad govorio je o njenom daru i o tome da čita na nemačkom, engleskom, francuskom, latinskom, grčkom... Velika ljubav Nakon što je diplomirala na studijama klasične filologije, kretala se u beogradskim književnim krugovima u društvu Isidore Sekulić, Desanke Maksimović, Ive Andrića, Stanislava Vinavera, a Miloš Crnjanski joj se neuspešno udvarao. Sa 29 godina udala se za Hasana Repca, službenika Ministarstva vera Kraljevine SHS. On je bio Srbin muslimanske veroispovesti iz Mostara. Diplomirao je orijentalne jezike na Sorboni. Pre toga je bio komita, dobrovoljac u balkanskim ratovima, sa srpskom vojskom prešao je Albaniju. Iako su na prvi pogled bili sušta suprotnost, njihova ljubav je bila toliko velika da je ništa nije moglo ugroziti. Ljiljana Vuletić, autorka zapažene knjige o ovoj našoj intelektualki, navodi ocene njihovih prijatelja koji su govorili da su se Hasan i Anica i nakon više decenija zajedničkog života ponašali kao ljudi između kojih je upravo planula ljubav. “Razmenjivali su samo ljubav za ljubav”, seća se jedan od njih. U kući je Anica bila obična žena svoga muža, obavljala je sve uobičajene kućne poslove, kuvala, spremala. I uporedo gradila karijeru. Njegoševu zahtevnu knjigu “Luča mikrokozma” prevela je na nemački i engleski, s latinskog na srpski prevela je Lukrecijeve stihove, a s nemačkog dela Tomasa Mana (“Smrt u Veneciji”, “Tristan”...), s kojim je ostvarila zanimljivu prepisku. Doktorsku disertaciju “Pretplatonska erotologija” odbranila je 1933, a oktobra 1946. godine postaje vanredni profesor Beogradskog univerziteta. Kolege muškarci, iako su vrlo dobro znali koliko kao naučnik vredi, dočekuju je neprijateljski, “kao nekog ko je ušao na mala vrata”. Početkom pedesetih Hasan Rebac je teško oboleo. One noći 4. avgusta 1953. godine kad je umro, Anica je sebi prerezala vene. No, morfijum koji je pre toga sama sebi ubrizgala da bi ublažila bolove pri sečenju vena usporio je krvarenje te su je teškom mukom spasli. Nakon Hasanove sahrane, komšinica i kućna prijateljica predala joj je pismo koje je Hasan ostavio. “Kad bih se još jednom rodio, samo bih tebe voleo”, čitala je i plačući rekla komšinici: “Metnućeš mi ga u kovčeg.” Novi pokušaji Od namere o samoubistvu nije odustajala. Usledila su još dva neuspešna pokušaja, a uveče 7. oktobra Anica Savić Rebac sela je na kanabe, prebacila jorgan preko glave i ispalila sebi metak u srce. Pre toga je obavila sve formalnosti u vezi s grobom, sahranom, zajedničkim spomenikom. Sastavila je testament, podelila prijateljima drage predmete, knjige, slike, nakit, stari porcelan, srebro, nameštaj... U oproštajnom pismu navela je da se na samoubistvo odlučila “u punoj lucidnosti intelekta i volje” u uverenju da život nije vredan življenja ako izgubimo najdraže biće: “To ne znači da nisam volela život, da ga ne volim čak i u ovom času, ali baš zato ne želim da živim bedno. Život mi je darovao mnoge prednosti, pa i ovu poslednju da mogu umreti svesno i autonomno.” 2. Branko Miljković - Vešanje o mlado drvo Poznati srpski pesnik 12. februara 1961. godine pronađen je obešen u parku na periferiji Zagreba. Njegovi prijatelji su mislili da je ubijen Branko Miljković je bio jedan od najpoznatijih srpskih i jugoslovenskih pesnika druge polovine dvadesetog veka. Rođen u Nišu 1934. godine, u Beograd je došao na studije filozofije i na Filozofskom fakultetu diplomirao 1957. Brzo se sprijateljio s pesnicima Vaskom Popom i Ivanom Lalićem. Značajna priznanja Dve godine po dolasku u Beograd, 1955. Oskar Davičo mu je objavio prve pesme u časopisu “Delo”, a ubrzo je objavio i prvu zbirka pesama “Uzalud je budim”, kojom je postigao veliki uspeh kod čitalaca i kritičara. Za njom slede i druge zbirke, pa književna kritika Branka Miljkovića, bez obzira na njegovu mladost, svrstava u sam vrh srpske poezije. Dobija i jednu od najprestižnijih nagrada koju dodeljuje država - Oktobarsku. Ostalo je nejasno da li je zbog ličnih nesporazuma s nekim beogradskim pesnicima i prijateljima koje je optuživao da ga uhode za račun Komunističke partije ili zbog nesrećne ljubavi Miljković u jesen 1960. godine prešao u Zagreb. Zaposlio se kao urednik literarne redakcije zagrebačkog radija i odao alkoholu. Tako se desilo da ga je u januaru 1961. godine hapsila policija. Prema svedočenjima Vladimira Bogdanovića, u najpoznatijem stecištu kulturnih radnika, zagrebačkoj “Kazališnoj kavani”, desilo se ovo: “U jednom trenutku Branko je ustao, stao uz nisku ogradu i oslonjen rukama, malo nagnut, gledao dole. Pomislih namah da tamo nekoga traži ili očekuje, ali se i uplaših da bi onako nagnut, a visok i već dobro podnapit mogao da izgubi ravnotežu i padne. U jednom trenutku Branko je uzviknuo: ‘Zašto ubijaju pesnika u socijalizmu?’ Pokušah da ga povučem, ali on podiže ruke i nanovo viknu još jače. Sala je na tren utihnula. Svi gledaju gore u nas. Neko je pozvao miliciju. Uspeh nekako da ga vratim do stola. Seo je i u jednom gutljaju ispraznio čašu. Ubrzo se na galeriju popeše dva milicionera. Uzeše nam legitimacije i gurajući nas niz spiralne stepenice, nimalo nežno, izvedoše do kola koja su bila parkirana do samog ulaza.” U noći između 11. i 12. februara 1961. viđen je kako pije u društvu nekoliko devojaka. Prema iskazu svedoka, bio je veseo, čuli su ga kako je govorio da je završio s uobraženim urednicima, političkim ulizicama i Komunističkom partijom, i da sprema za štampu novu zbirku pesama. Ubrzo nakon ponoći napustio je prijatelje za stolom rekavši da mora da se sastane s nekim. Ujutro je pronađen obešen o drvo u parku na periferiji Zagreba. Imao je 27 godina. Prikrivanje zločina Do danas nisu otklonjene sumnje da je reč o zločinu. Pesnikov prijatelj Tanasije Mladenović je smatrao, i nije bio jedini, da Branko Miljković nije izvršio samoubistvo. Maleno drvo, o koje se Miljković, navodno, obesio, naprosto nije moglo da izdrži krupno telo srpskog pesnika. U razgovoru za Politiku, Mladenović je 1995. godine doslovce rekao: “Na licu mesta, posle nekoliko dana po Miljkovićevoj sahrani, vrativši se tada s puta po inostranstvu, utvrdio sam čitav niz činjenica koje jasno govore da je tadašnjim vlastodršcima, i u Zagrebu i u Beogradu, bilo veoma stalo da se čitav ‘slučaj’ prekrije velom zaborava. Kvarilo bi to, zaboga, naše idilično i za večna vremena projektovano - bratstvo i jedinstvo.”

3. Branko Ćopić - Skok na beton Pisac je patio od depresije i bio je u strahu od hapšenja, pa se 26. marta 1984. ubio skokom s mosta pod kojim je proveo prvu noć u Beogradu Ako je u ovoj zemlji neko i samo jednu knjigu pročitao, onda je to verovatno knjiga Branka Ćopića. Rođen je pod Grmečom krajem 1914. godine, ali je u crkvene knjige upisan prvog dana 1915. godine i to se uzima za datum njegovog rođenja. U partizane je otišao 1941. godine. Posle rata, sa suprugom, lekarkom Bogdankom Ilić Cicom, proputovao je svet; obišao je više od 30 zemalja, ali u Nemačku nikad nije hteo da ode. Napao ga i Tito Zbog priče objavljene 1950. u kojoj je osudio privilegije komunističkih rukovodilaca na njega se sručila oluja: Milovan Đilas tražio je da se pisac uhapsi, a dva dana zaredom na dve trećine strane Borbe (formata duplo većeg od današnjih novina) izlazio je napad na Ćopića koji su pisali ovaj najbliži Titov saradnik i Moša Pijade. Istovremeno, angažovani su drugi pisci da napadnu Branka Ćopića - prvi se obrušio Skender Kulenović, Ćopićev vrlo blizak drug. Robija mu je bila pisana, ali je u poslednjem trenutku lično Tito rekao da Ćopić “čitavo društvo” prikazuje “kao negativno” i da takvu satiru “nećemo dozvoliti”, ali je naglasio: “Ne treba se bojati da ćemo ga mi zbog toga što je pokušao hapsiti. Ne, njemu treba javno odgovoriti...” Od tada, pa do kraja života, čitave tri i po decenije, Branko Ćopić bio je pod prismotrom Udbe. Prema iskazima savremenika, teško je podnosio porast nacionalizma i propadanje Jugoslavije. U uvodnom tekstu iz zbirke priča “Bašta sljezove boje”, koji ima oblik pisma Ziji Dizdareviću, piščevom drugu ubijenom u Jasenovcu 1942. godine, Ćopić govori o “mrkim ubicama s ljudskim likom”: “Osjećam samo kako se umnožavaju i rote u ovome stiješnjenom svijetu, slutim ih po hladnoj jezi, koja im je prethodnica, i još malo, čini se, pa će zakucati na vrata.” Poslednje godine života proveo je mučen depresijom i bolesnim strahom da će biti uhapšen i streljan. Život je okončao u predvečerje 26. marta 1984. godine skokom s Brankovog mosta, pod kojim je proveo svoju prvu noć u Beogradu kad je došao na studije. Glumac Tomo Kuruzović, piščev blizak prijatelj i tumač mnogih njegovih književnih junaka, pričao je da je Ćopić svojevremeno, sedeći s prijateljima u kafani, komentarisao vest iz novina da su nekog samoubicu koji je skočio s mosta izvadili iz vode: “E, mene, vala, nećete tako zajebati!” Pisac je skočio na beton. Prolaznik koji se u tom trenutku zatekao na mostu povikao je: “Nemojte”, ali je pisac samo odmahnuo rukom i zakoračio u ambis. Oproštajno pismo Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. Nekoliko meseci kasnije, u metalnoj kutiji “pelikan”, nađenoj u njegovom radnom stolu, pronađeno je njegovo oproštajno pismo: “Sam je kriv za svoju smrt. Vadili su ga iz govana mnogi dobri drugovi, pa nije pomoglo. Bio je to Hektor, ambasador Meksika, sada je u Turskoj, i Selim Numić, i Ratko Novaković, i Cica, bog je ubio dabogda! I njegovi brojni čitaoci, ali ništa nije pomoglo. Pomozite joj da preživi ovu moju bruku i sramotu ako je ikako moguće. Zbogom, lijepi i strašni živote! Mart mjesec, 1984. Branko Ćopić.”

4. Goran Ivandić - Skok ili pad s prozora “Metropola”

Bubnjar „Bijelo dugme “ skončao je život 13. januara 1994. godine Goran Ivandić zvani Ipe, rođen 1955. godine, počeo je da se bavi muzikom još kao dečak. Imao je 15 godina kad je u muzičkoj sekciji Pionirskog centra “Boško Buha” u Sarajevu počeo da svira bubnjeve. Zbog muzike je ponavljao drugi razred gimnazije i školovanje nastavio vanredno, ali je postao jedan od najtraženijih bubnjara u gradu. Sa 18 godina prešao je u Bijelo dugme i u punoj meri iskusio slavu. Slava i pad Grupa početkom 1976. odlazi u SAD, a Ivandić tom prilikom snima singl sa sopstvenim kompozicijama, da bi u u jesen te godine otišao na odsluženje vojnog roka u JNA. Uvereni u uspeh i bez diktature Gorana Bregovića, dve godine kasnije on i klavijaturista Laza Ristovski napuštaju Dugme i počinju sopstveni projekt. Ali 19. septembra te 1978. Ipe Ivandić je uhapšen zbog posedovanja hašiša i osuđen na tri godine zatvora. Dok čeka pravosnažnost presude i odlazak na izdržavanje kazne, prodaje bubnjeve i započinje studije novinarstva u Sarajevu, ali se brzo vraća starom poslu - opet kupuje instrumente i sa Slađanom Milošević 1979. snima album “Gorim od želje da ubijem noć”. Zatvorsku kaznu izdržavao je od februara 1981. u Foči. Kao primeran zatvorenik koji se ističe zalaganjem u muzičkoj sekciji dva puta je dobio dozvolu da nastupa na priredbama s jednim fočanskim kulturno-umetničkim društvom. Zajedno sa stotinama drugih osuđenika, pomilovan je za Dan republike, 29. novembra 1982. godine, a već oko Nove godine prihvatio je poziv da ponovno zauzme svoje mesto u Bijelom dugmetu, u kom je ostao do raspada grupe 1989. O Ipetovim robijaškim danima poznati rok novinar Dušan Vesić kaže: “To je uticalo na njegovo psihičko stanje. Bio je u Zenici i Foči, tamo su odlazili junaci pjesama Zabranjenog pušenja. Svaka od tih nakaza po tim zatvorima voli da mu dođe takav kakav je bio Ipe. Šta su mu tamo radili, ne znam, on nikada nije htio pričati o tome. Ali kada se kasnije vratio u Dugme, za vrijeme turneja, po sobama je mjesečario i urlao u snu od straha i bola.” Albumi na kojima je uporedo samostalno radio doživeli su neuspeh i kod kritike i kod publike. Posle 1989. Ipe Ivandić nestaje iz vidokruga javnosti. Prema nekim izvorima, živeo je u Budvi, pa u Beogradu, dok pevač Željko Bebek, tvrdi da je Ivandić živeo u Beču. Trzavice i problemi U noći između 12. i 13. januara 1994. skočio je sa šestog sprata beogradskog hotela “Metropol”. Njegovi prijatelji su tvrdili da je teško podneo raspad benda, da kao Jugosloven nije mogao da otrpi ni propast otadžbine, a da su “smrt oca i porodične trzavice od njega načinile samotnjaka koji je lutanjem po svetu skrivao svoju čežnju za domom i utočištem”. Uz to, navodno je imao problema sa srcem i bubrezima. U trideset i devetoj godini odlučio je da više ne živi. U aprilu ove godine najboljim filmom devetog Festivala dokumentarnog rok filma - DORF proglašen je film “Izgubljeno dugme” u režiji Renata Tonkovića, koji govori o životu najkontroverznijeg bubnjara eks-Ju rok scene Ipeta Ivandića. Još tokom snimanja filma mediji su preneli izjavu neimenovanog srpskog menadžera koji se samo sat vremena nakon nesreće našao na mestu dešavanja: “Ipe se nije ubio. Samo je pogrešnim osobama u pogrešno vreme otvorio vrata hotelske sobe!”

5. Gordana Stošić - Venčanje s Dunavom

Pesnikinja, koja je osamdesetih godina skandalizovala srpsku javnost, 1994. godine skočila je ka Dunavu sa zemunske desetospratnice Gordana Stošić diplomirala je književnost i bila je profesor u jednoj gimnaziji. Osamdesetih godina prošlog veka u svetu su na vrhuncu popularnosti bili Erika Džong i Čarls Bukovski, svako na svoj način pripovedajući o svojim seksualnim iskustvima, a Gordana Stošić objavila je svoju prvu zbirku erotske poezije Medijska zvezda Vrlo brzo postala je medijska zvezda: novine su bile pune njenih intervjua, a na televiziji je bila redovna gošća ne samo u emisijama iz kulture. Srpska javnost se podelila na one koji su je podržavali i druge što su je osuđivali. Njeni stihovi citirani su uz kikotanje i podsmeh, ili uz divljenje. “Jebao si me danju/bežao od mene noću/zakonom odobrenoj ženi”, smatrali su neki, nije poezija, nego... ni sami nisu znali šta, valjda pornografija. Iako su njene knjige “Noćno seme”, “Žena čežnjive kože”, “Drhtulja”, “Stefan” i “Pribislav” književni kritičari laskavo ocenjivali, a neki tvrdili da je “Gordana Stošić svojim delima udarila temelje srpske erotske poezije”, neki roditelji smatrali su je nedostojnom da srpskom jeziku uči njihovu decu. Od direktora su tražili da joj naloži da se upristoji, da prestane da skandalizuje javnost... jednom rečju, da prestane da piše. Na direktorovu opomenu ona je odgovorila pesmom “Muda namazana džemom”: “Ja pripadam svima/Imaš li ti prava/da uzimaš/nudeći muda/namazana džemom!” Prepoznavši u svojoj profesorki bunt svojstven njihovoj generaciji, đaci su joj otvoreno iskazivali podršku. Možda je baš zato dobila otkaz. Ostala je bez prihoda, a zatim se okončala i njena dugogodišnja ljubavna veza. Nevična praktičnim stvarima, ostala je i bez stana, na ulici. Krajem osamdesetih u Beograd su s Kosova stizale uznemirujuće vesti o nasilju Albanaca nad Srbima. Želeći da im pomogne, ali i da zaradi nastavničku platu bilo gde, otišla je na Kosovo da obrazuje srpsku decu. Grupno silovanje Pouzdanih podataka o tome šta joj se tačno dogodilo u bivšoj srpskoj pokrajini nema, ali svi koji su je znali slažu se da je bila “razočarana i potresena”. Jedan prijatelj ovako opisuje njeno stanje nakon povratka: “Duboka, neispunjiva praznina, užas i bespomoćnost, rastrojstvo...” Prema nekim izvorima, doživela je grupno silovanje. Budući da su njeni erotski stihovi tumačeni kao dokaz pesnikinjinog “lakog morala”, ovo ne izgleda neverovatno. Tragedije su se nizale: početkom devedesetih, u razmaku od deset dana, umrli su joj roditelji i Gordana Stošić je poklekla - završila je u psihijatrijskoj bolnici. Po izlasku je često govorila prijateljima: “Ja nikom nisam potrebna!” Neočekivano je i na brzinu ušla u jedan brak i izgledalo je da se izlečila od trauma. Međutim, kada je ubrzo shvatila da se “ne uklapa ni u jedan sistem”, poslala je svojim prijateljima pozivnice da prisustvuju njenom ‘’venčanju s Dunavom’’. A onda je u cik zore u leto 1994. godine ka Dunavu skočila sa zemunske desetospratnice. Na beton. U smrt. Tek je bila ušla u četrdesetu godinu života. 6. Nikola Koljević - Samoubistvo sa dva metka Potpredsednik Republike Srpske pucao je u sebe 16. januara 1997. Univerzitetski profesor Nikola Koljević, teoretičar moderne književnosti, političar i jedan od najviših funkcionera Republike Srpske, rođen je 1936. u Banjaluci. Važio je za jednog od najcenjenijih poznavalaca Šekspira. Velika tajna Na prvim višestranačkim izborima 1990. izabran je za srpskog člana Predsedništva SR Bosne i Hercegovine. U aprilu 1992. godine napustio je Predsedništvo SR BiH i za vreme rata bio potpredsednik Republike Srpske. Nosilac je najvišeg odlikovanja - Ordena RS s lentom. Obavljao je dužnost prorektora Univerziteta u Istočnom Sarajevu. Pucao je sebi u glavu 16. januara 1997. na Palama, a od posledica je preminuo u Beogradu devet dana kasnije. U to vreme predsednik Republike Srpske bila je Biljna Plavšić, koja je na tom mestu nasledila Radovana Karadžića. U svojim memoarima ona iznosi sumnju u zvaničnu verziju događaja: “Šta mogu da kažem o životnoj završnici Nikole Koljevića? U januaru 1997. objavljena je tužna vest da je preminuo Nikola Koljević. Ova reč ‘preminuo’, u slučaju Nikolinom, krije neku veliku tajnu koju je on sa sobom poneo na onaj svet i još mnogo pretpostavki nas koji smo posle njega ostali, koji smo sarađivali s njim i zajedno prošli kroz jedan pretežak put naše istorije. Zato često, kada govorimo o ovom slučaju, o ovom gubitku, o smrti ovog čoveka, često se kaže: tragično preminuo, misteriozna smrt... Ima ih koji su mnogo određeniji u tim kvalifikacijama, oni vele: ‘reč je o samoubistvu’ ili: ‘reč je o ubistvu’. Četiri godine posle ovog događaja rekla mi je Nikolina supruga da nikada nisu dobili službeni izveštaj uviđaja koji je tada učinjen. Poslednji put videla sam Nikolu kod našeg mitropolita na slavi Sveti Nikola, 19. decembra 1996. Bio je sa suprugom Milicom. Iako sam ranije čula da je oslabio, svejedno sam se začudila jer nije bilo ni traga od onog živahnog čoveka koji je uvek bio raspoložen za razgovor. Bio je potišten. Milica mi objašnjava da je sada dobro kakav je bio. Iz razgovora sam zaključila da je Milica neprestano s njim, što mi je bilo drago, a i to je bila garancija da će se brzo oporaviti. Vrlo dobro sam zapamtila kad mi je rekao, ali s nekim posebnim naglaskom: ‘Radovan me leči nekim tabletama.’ A najviše vremena je provodio na Palama. Od toga našeg susreta nije prošlo ni dve nedelje, javljaju mi da je Koljević pucao sebi u glavu, a posle nekoliko dana na VMA. Radovan i Momo (Krajišnik - prim. nov.) kažu: Ubio se. Potraga za dnevnikom Sve vreme bio je u besvesnom stanju. Otišla sam da ga obiđem, bio je u šok-sobi. Tom prilikom lekar mi reče: ‘Da znate, gospođo Plavšić, dva metka ne može čovek sam sebi da upuca u glavu.’ Pogledala sam Nikolu, bolje rečeno, samo zavoje i izašla... Kasnije su mi pričali kako je Nikola noću hodao i govorio: ‘Ubiće mi decu’ i to ponavljao više puta u poslednjih mesec dana pred smrt. Kad je obavljena sahrana i svet se već polako razilazio, prilikom prolaska Krajišnika, koji je prisustvovao sahrani, čuli su se za njim povici: ‘Ubico, ubico!’” Biljana Plavšić na drugom mestu u knjizi sećanja navodi da je Nikola Koljević tokom rata u Bosni vodio neku vrstu dnevnika, a da je posle njegove smrti “Krajišnik besomučno tražio taj rukopis među Koljevićevim stvarima”, bojeći se da u njemu nije opisano kako se ovaj najbliži saradnik Radovana Karadžića u ratu enormno obogatio.

7. Vlajko Stojiljković - Dugo najavljivana smrt eksministra

Funkcioner SPS 11. aprila 2002. ispred zgrade Savezne skupštine izvadio je pištolj i pucao u sebe. Mnogim ljudima je podelio svoje oproštajno pismo Vlajko Stojiljković, rođen 1937. u porodici stolara i gvožđara u Maloj Krsni kod Požarevca, postao je ministar policije u vladi Miloševićevog premijera Mirka Marjanovića četiri dana nakon ubistva ministra policije Radovana Stojičića Badže 11. aprila 1997. godine. Skrajnut u SPS Prema iskazima upućenih, Jovica Stanišić, šef Državne bezbednosti, rekao je Miloševiću da “ne želi da sarađuje s tim likom”, pa se Vlajko Stojiljković kao ministar praktično “ni za šta nije pitao”. Navodno, niko ga nije ni informisao šta opozicija sprema 5. oktobra 2000. godine. Miloš Vasić, ekspert za poslove policije, u jednom prigodnom tekstu piše: “Posle oktobarskog prevrata 2000. u SPS dolazi do raznih trvenja i međusobnih optuživanja. Vlajko je meta opakih napada: te da nije mrdnuo da zaštiti državu kao ministar; te da nema pojma šta ih je snašlo... Na toj nekoj sednici Glavnog odbora SPS Vlajko sluša, hvata beleške i onda uzima reč: nije sve baš tako strašno, kaže, eto vidite kako smo dobro prošli u Braničevskom okrugu; “jebo te Braničevski okrug”, kaže šapatom (ali su mikrofoni ostali uključeni) Baki Anđelković. Posle je ispalo da ga se (Vlajka) i Braničevski okrug odrekao. Ulazi Vlajko u Saveznu skupštinu oktobra 2000. Stvari se onda usložnjavaju, kako bismo rekli...” Izložen bojkotu drugova iz SPS koji ga krive za uspešan prevrat opozicije 5. oktobra, s jedne strane, i suočen s mogućnošću da bude optužen u Hagu, Vlajko Stojiljković u leto 2001. godine donosi odluku o samoubistvu i saopštava je prijateljima. Naknadno će se ispostaviti da je mnogima davao razne verzije svog oproštajnog pisma, ali da niko nije ozbiljno shvatao njegovu nameru. Savezna skupština 11. aprila 2002. usvojila je Zakon o saradnji s Haškim tribunalom i donela odluku o amnestiji pobunjenih Albanaca na jugu Srbije. Iako je bio poslanik, Stojiljković nije prisustvovao sednici parlamenta, već se nešto pre 19 sati pojavio u zgradi Skupštine i sastao s poslanikom SRS Filipom Stojanovićem, kome je predao još jednu verziju svog oproštajnog pisma. Desetak minuta kasnije, u sumrak, izašao je na svečani ulaz i odmah zatim izvadio pištolj iz džepa i pucao u sebe pred gomilom policajaca, novinara i snimatelja koji se tu čekali kraj zasedanja. Čitanje pisma Stojiljković je još davao znake života kad je Aleksandar Vučić izašao pred zgradu parlamenta i pročitao delove pisma uručenog Stojanoviću: “Kao poslanik Veća republika Savezne skupštine izražavam protest protiv pripadnika marionetske aktuelne vlasti DOS i crnogorske koalicije Za Jugoslaviju zbog razbijanja Jugoslavije uz učešće najvećeg neprijatelja našeg naroda Havijera Solane, bezobzirno gaženje Ustava i zakona ove zemlje, vođenja politike izdaje i kapitulacije, gubljenja nacionalnog dostojanstva, uništavanja ekonomije i dovođenja miliona građana u socijalnu bedu. Za svoju smrt smatram odgovornim i direktno optužujem Zorana Đinđića, Vojislava Koštunicu, Dušana Mihajlovića, Vladana Batića, Miroljuba Labusa, Dragoljuba Mićunovića, Predraga Bulatovića, Srđu Božovića i Dragišu Pešića. Građani, rodoljubi ove zemlje, znaće kako da me osvete!” Umro je dva dana kasnije i sahranjen je u Požarevcu.