ALEKSANDAR RODIĆ ZA NEWSWEEK: Čovek koji je Vučiću rekao NE

Aleksandar Rodić je na čelu vodeće medijske grupacije na zapadnom Balkanu.

Njegova „Adrija medija grupa“, koja zapošljava 720 ljudi, ima 57 štampanih i 26 digitalnih izdanja. Drži 40 odsto tržišta magazina, 22 odsto tržišta dnevnih listova i dopire do 64 odsto korisnika interneta u Srbiji. Partner je najuglednijih izdavačkih kuća u svetu, a plod te saradnje su izdanja Njuzvik, Nešenel džiografik, Kosmopoliten, El, Mens helt, Sensa, Stori, Lisa za naše područje...

OTKAD SU SRBI naučili da štampaju novine, otad ih koriste i da bi ocrnili političke protivnike. Jedan od pionira novinarstva na ovim prostorima Pera Todorović tako je bio proglašen homoseksualcem, a priređeno mu je bilo i suđenje zbog toga. Krsta Cicvarić, koji takođe zauzima istaknuto mesto u istoriji srpske štampe, vodio je rat protiv Stojana Protića, nazivajući ovog naučnika i političara „najbezobraznijim Srbinom“, a njegovu ženu bludnicom „čije je svako dete imalo po četiri-pet otaca“...

Ništa manje žestoko nije udarano po neistomišljenicima ni u komunizmu. Kad se usudio da se u jednoj priči 1951. godine podsmehne novoj vlasti koja grabi privilegije, Moša Pijade je u dva dana na po dve strane Borbe -njen format bio je duplo veći od današnjih novina -na pisca sipao drvlje i kamenje. Đilas je bio kraći, on je samo saopštio da Branka Ćopića treba uhapsiti. Samo tri godine kasnije, i Đilas će biti napadnut u toj istoj Borbi... Istini za volju, to je bilo dosadno za čitanje, pa su Miloševićevi novinari, kad je na njih došao red, u napade u štampi uneli kreativnost. RTS je tako otkrio da Vuk Drašković, u to vreme vodeći opozicionar, ima vilu na Ženevskom jezeru... Sve je, međutim, nadmašila Politika paskvilom o Gojku Nikolišu, španskom borcu, narodnom heroju, general-pukovniku, ambasadoru, proglašavajući ga za špijuna i, pride, „ženskaroša“.

Posle 5. oktobra, Onaj-zalizani-što tuži-kad-ga-pomeneš, a distribuira porno-filmove s psima i kompanija nastavili su utabanim stazama. Samo što su imali i Pink, pa je borac protiv korupcije Čeda Čupić postao „vrabac u prašini“, Vuk Obradović seksualni manijak, Koštunica šta sve ne... Da čitaoca ne zamaramo ovom istorijom beščašća, dodajmo samo da se činilo da je „kreativni tim“ Borisa Tadića dosegao vrhunce sve dok sadašnja vlast nije pokazala šta ume.

Mrtvo more ISTINI ZA VOLJU, potencijali SNS u ovoj oblasti mogli su se lako naslutiti: napred opisanoj baštini oni su dodali originalni doprinos svog duhovnog oca Vojislava Šešelja javnoj reči, kako na spoljnoj (naslovi knjiga: Smežurano kengurovo mudo Kevin Parker, Narogušeno škotsko govno Jan Bonomi) tako i domaćoj sceni (Haški denuncijant Tomislav Nikolić, Srpski baron Minhauzen Aleksandar Vučić, Sanaderova mačkica Aleksandar Vučić...) Pa smo tako imali serije tekstova o Tadiću, Pajtiću, pojedinim socijalistima i Saši Jankoviću, o vladikama za koje se upravo saznalo da su pederi i o Srbima sa Kosova kao stranim špijunima i Haradinajevim plaćenicima... a sve kao pokaznu vežbu udaranja po ušima svakog onog ko se usudi da podigne glavu i pogleda oko sebe da bi se uverio je l’ Beograd gde je nekad bio ili se, kako premijer kaže, preselio u Švajcarsku. Zanimljiv je detalj da su u Vučićevim kampanjama učestvovali svi odreda -i tabloidi Kurir, Blic i Alo i ozbiljne novine -Politika je objavila najsramniji tekst o ombudsmanu Jankoviću... dobro, uz Informer i Pink, ali oni su posebna priča. Skloni moralisanju u prvi plan ističu da su ove kampanje bile „veoma prljave“, dok praktičniji duhovi, dakle vlast i oni koji oko nje obleću, kao njihovo osnovno obeležje ističu efikasnost. Sećate se Spilbergovog filma „Ajkula“? U početku je sve lepo i krasno dok neko ne zatalasa površinu. Tada dođe bela neman i odvuče ga na dno, uz poneki vrisak i muziku koja traje dok se površina vode ne smiri. Posle je opet sve lepo i krasno, i to traje jer niko više i ne sme da se kupa, a ako i zagazi, kad mu se naredi -duboko udahne i udavi se sam... I tu dolazimo, uz prethodne reminiscencije, do pitanja sa početka teksta: ko je Aleksandar Rodić. Aleksandar Rodić je čovek koji je odbio da se udavi na vođin mig nego je nastavio da pliva.

Rajin sin „Ja bih da počnemo od poslova mog oca, pa ćemo da dođemo i do mene“, predlaže Aleksandar Rodić da odustanem od normalnog, hronološkog toka priče. „Priča o meni je deo priče o ovoj firmi...“ Njegov otac je Radisav Rodić, poznatiji u javnosti po nadimku Raja, čija je poslovna biografija neizostavno poglavlje u istoriji tranzicije u Srbiji.

Rođen u Ripnju kod Beograda 1947. godine, Raja je sa 22 godine uplovio u preduzetničke vode. Registrovao je zanatsku radnju - i propao. Počeo je iz početka, ali je deset godina kasnije, u maju 1979. godine, uhapšen. Komunisti su sudili efikasno, a presuda je glasila: „Osuđuje se Radisav Rodić na tri godine i tri meseca zatvora što se bavio menadžerstvom u većem obimu jer je na taj način stekao protivpravnu imovinsku korist, neadekvatnu uloženom radu i školskoj spremi po mišljenju javnog tužioca Božidara Babića u Smederevu.“ U to vreme Draža Marković je u Srbiji sprovodio Titove smernice o suzbijanju tehnomenadžerstva, pa je Raji Rodiću konfiskovana sva imovina.

Posle 93 dana provedena u istražnom zatvoru u Smederevu, odlazi u inostranstvo, prvo u Italiju, pa iz Italije u Ameriku. Za njim i porodica: supruga Zorica, komercijalista, koja mu je celog života bila najbliži saradnik, i sinovi Aleksandar, rođen 1974, i Vukadin, godinu dana mlađi. U SAD će im se 1984. roditi ćerka Natalija, a najmlađi sin Marko 1992. Tada su već bile prošle četiri godine od povratka u Srbiju. „Brat i ja smo u Nju Džersiju išli u osnovnu školu. Otac je 1989. godine rešio da se svi vratimo, kad je Ante Marković pozvao dijasporu da ulaže u Jugoslaviju... Njegovi poslovni prijatelji i on uložili su 30 miliona dolara u poslove ovde: imali su štampariju etiketa i ambalaže u Opovu, napravili su prvu privatnu robnu kuću u SFRJ, na uglu Cvijićeve i Đure Đakovića, pa transportno preduzeće sa 200 kamiona i 4.000 zaposlenih... Kupuju štampariju „Glas“ u Vlajkovićevoj i to je prva privatizacija u staroj Jugoslaviji. Zakon o privatizaciji pisan je na osnovu tog slučaja... Moj otac je učestvovao u osnivanju Komercijalne banke i prve lizing kompanije u Jugoslaviji...“ Uvođenje u posao Rajini sinovi su od malih nogu vreme provodili u fabričkim pogonima i na stovarištima. „Bilo vam je zanimljivo ili vas je otac terao?“ „Terao nas otac!“ Prvi samostalni posao, koji je u okviru očevog poslovnog carstva Aleksandar Rodić obavio, bila je reorganizacija pomenute robne kuće. I završila se -propašću! Vreme je rata i sankcija, 1994. godina, devet od deset građana nešto švercuje i prodaje na crno, a poreznici i inspekcija kontrolišu prijavljene radnje -najkraće: smrt za regularno poslovanje. Robna kuća svakog meseca pravi 50.000 maraka gubitka. Aleksandar Rodić je tek diplomirao na Višoj poslovnoj školi i upisao studije mašinstva, ali mu otac dozvoljava da „pokuša nešto da uradi s robnom kućom“, računajući da gore ne može da bude. „Rešim da je pretvorim u tržni centar, rastrčim se po gradu da ubedim male privrednike da dođu i praktično izdam sve lokale. Mesečno treba da imam 30.000 maraka dobitka... I onda se umeša moj otac. Neko mu je rekao da bi bilo bolje da raspiše licitaciju za lokale. Neki lokali na toj licitaciji zaista postignu veću cenu, ali dve trećine lokala izvan centralnog dela niko nije hteo da uzme. I tako stvar propadne“, smeje se. Priča o očevom uticaju provlači se kroz celu poslovnu biografiju Aleksandra Rodića i imaće finale kad on i brat Vukadin odluče da preuzmu vođenje svih poslova. Ali do toga je trebalo da prođe dosta vremena... Aleksandar ostavlja robnu kuću i Mašinski fakultet i odlazi da radi u štampariji, gde će se baviti mašinama i procesom proizvodnje. „Glas“ u to vreme može da se meri sa štamparijama Politike i Borbe i devedesetih godina u njemu se štampaju opozicioni listovi Demokratija, Naša borba, Vreme, 24 časa, bilten Promene tadašnjeg Saveza za promene, ali i Vukova Srpska reč, radikalska Velika Srbija i glasilo kragujevačkih socijalista LID. Vlast, naravno, ne gleda blagonaklono na ovo. Nakon usvajanja drakonskog Zakona o informisanju iz 1998. godine, odnosno „Vučićevog zakona“, do 5. oktobra 2000. Raja Rodić platio je više od 50 kazni, u nekoliko navrata plenjena je imovina firme i prećeno iseljavanjem iz zgrade, a 19. januara 1999. u redakciji Glasa javnosti pojavio se naoružani Marko Milošević sa telohraniteljima, besan zbog pisanja lista o proširenju njegove porodice... „Zakon o informisanju u vreme kad je ministar informisanja bio Vučić donet je zbog nas, da bi se sprečilo štampanje opozicionih glasila. Danas se istorija ponavlja“, kaže Aleksandar Rodić. „I tada i sada zloupotrebljavaju se institucije države zbog interesa jedne grupe ili partije.“ On objašnjava da je njegov otac tada bio prinuđen da prenosi poslovanje s jedne na drugu firmu da bi izbegao zatvaranje štamparije i gašenje opozicionih listova u Srbiji: „Kad moćnici pokušavaju da vas zatvore, morate da se branite.“

Zašto smo se borili ZBOG MLAĐANA DINKIĆA, kaže, ta praksa je nastavljena i sa jedne i sa druge strane, državne i Rajine, i pod novim vlastima. „Mi smo izdavali ozbiljne novine Glas javnosti od 1998. A 2003. godine otac je pozvao Đoku Kesića, znali su se dvadeset godina, i predložio mu da napravi tabloid. Kesić je onda uzeo iz redakcije ugašenog Nacionala Svetu Marjanovića i Dragana J. Vučićevića. Rekao je da su dobri. Tako je napravljen Kurir.“

Kurir je brzo postigao veliki tiraž, u prvom redu zahvaljujući pisanju o aferama vlade Zorana Živkovića. Najveći deo insajderskih podataka Kesić i kompanija dobijali su, prema njihovim rečima, od samog Dinkića. Ali tikva među njima je pukla kad je pokojni Dragan Vlahović, odličan novinar i urednik i obrazovan i uporan istraživač, napisao knjigu o potrazi za Miloševićevim parama na Kipru. Te je pare, tvrdio je Vlahović, Dinkić pronašao, ali nikada nisu vraćene u Srbiju. „Počeli smo da objavljujemo feljton u Glasu i Dinkić je na svaki način nastojao to da zaustavi. Gotovo svakodnevno nas je kontrolisala poreska inspekcija, donošena su fingirana rešenja... Dinkić je zloupotrebljavao sve poluge vlasti koje su mu kao ministru stajale na raspolaganju“, kaže Aleksandar Rodić, pozivajući se na očevo kazivanje. On sam od 2001. do 2005. godine bavio se proizvodnjom i izvozom štamparskih mašina.

„Prvo smo pravili delove, pa sve veće i veće sklopove, dok nismo počeli da pravimo cele mašine. Nešto u ‘Prvoj petoletki’ u Trsteniku, nešto u ‘Loli’, pa u ‘21. maju’. Pravili smo odlične mašine, prodavale su se čak i u Japanu“, smeje se. Problemi s Dinkićem trajali su sve dok je ovaj bio na vlasti, a da se sredstva nisu birala, ni vrsta ni kalibar -svedoči i podatak da je Zakon o medijima, koji je Srbija dobila 2009. godine i koji je mnoge podsetio na onaj Vučićev, nastao da bi se doakalo Raji Rodiću. Đoko Kesić, Sveta Marjanović i Dragan J. Vučićević tada već četiri godine nisu bili u Kuriru. Krajem 2005. godine, parama Miroslava Miškovića i Dragana Đilasa, osnovali su Press namerom da u novi list prevedu celu redakciju Kurira i tako sahrane ove novine. Jer u igru su ušli Nemci. Poslednjih nedelja toliko pominjani „Vac“.

Tri puta Vac OVAJ NEMAČKI izdavački koncern, na čijem čelu je tada bio Robert Šuman, odmah posle petooktobarskih promena pokazao je želju da uđe na srpsko tržište. Njihov prvi izbor je bio Glas javnosti.

„Pregovaralo se i dogovaralo i na kraju je sve utanačeno. Nemci su došli da potpišemo ugovor, ovde gde sada sedimo tada je još bila svečana sala, ali moj otac neće da izađe iz svoje kancelarije! Četiri sata! Slavoljub Kačarević je tada bio direktor. Ide, moli, ljuti se, šeta oko zgrade, Nemci čekaju... a Raja sedi u svojoj kancelariji! Neće da potpiše ugovor s Nemcima i Nemci odu...“ Tri godine kasnije Vac opet želi partnerstvo s Glasom javnosti, uz koji ovog puta ide i Kurir.

„Vraćamo se s pregovora koji su bili u Zagrebu i u kolima pričamo zašto Đoko Kesić, tatin višedecenijski prijatelj, nije bio na slavi... Sutradan saznamo da nameravaju da odu. Opet propadne to s Nemcima... Pres je u to vreme bio državni projekt! Uključeni su bili Mišković i Beko, koji su nagovorili Vac da kupi Novosti, pa sudstvo, policija... Otac je bio pozvan na saslušanje s namerom da ga pritvore na 48 sati baš tog dana kad je trebalo da se izvede puč u Kuriru!“, priča Aleksandar Rodić. Tada su on i Vukadin, koji je vodio marketing u Kuriru, zaključili da je najbolje da od Raje preuzmu upravljanje firmom. Milan Beko je u međuvremenu u ime Vaca kupio Novosti.

Odbrana i kraj DS

RADISAV RODIĆ je 2009. uhapšen pod optužbom da je navodnim finansijskim malverzacijama oštetio državu. Zamenik predsednika Srpske napredne stranke Aleksandar Vučić oceniće da hapšenje „nema nikakve veze s njegovim prekršajima, privrednim prestupima ili krivičnim delima“, nego da je reč o pokušaju vlasti da zabrani svako drugačije mišljenje.

Bio je blizu istini. Ali pravi cilj je bio preuzimanje firme.

„Prvo me Damir Dragić, direktor ‘Kolinga’, i Dragan J. Vučićević pozovu na Dedinje, u ‘Koling’, i kao prijateljski me upozore da sam u nemilosti, da će mi firma propasti i da bi bilo najbolje da se spojim sa Presom. Onda me u februaru 2010. godine pozove Branko Miljuš, direktor Presa. Sedimo u restoranu u Ulici Strahinjića bana, sa nama advokat Srđan Kovačević, kad mi Miljuš kaže da mi prenosi ponudu od najmoćnijih ljudi u Srbiji da uzmem 500.000 evra za kompaniju i da će oni da reše sve moje probleme s državom! Kažem da ću da razmislim i odem. Odmah zovem Miškovića, dugogodišnjeg očevog poznanika, i on mi kaže da s tim nema nikakve veze, da to radi Đilas... Zovem Đilasa, a on počne da kuka kako mu opet nameštaju Miki Rakić, Boris Tadić i Srđan Šaper. Pozovem onda Miljuša i kažem mu da pristajem: dajem kompaniju, ali za 14 miliona evra, a sa državom ću sam sve da raščistim. Damir Dragić mi tada kaže da sam lud, da ne znam šta radim, jer su oni ‘vojnici DS’. Baš tako je rekao... Bilo je gadno: Kurir objavi tekst o Miroslavu Iliću, a Šutanovac, njegov zet i ministar odbrane, naredi da oca izbace sa VMA“, seća se Aleksandar Rodić. Otac mu je tada bio u bolnici i na njega je takođe vršen pritisak. Dogovor je nuđen i Vukadinu. Aleksandar Rodić o tome ne želi da govori, ali izgleda da je upravo iz te situacije, zahvaljujući sposobnosti da ne popusti pod pritiscima sve dok DS nije propao na izborima, izašao kao neprikosnoveni lider firme. I kao takvog, Vac ga je pozvao da uđe u pregovore o kupovini Politike. Ali o tome je u dnevnim medijima već sve rečeno...

Da li je politika sudbina ALEKSANDAR RODIĆ našao se na meti besprimerne kampanje čiji su svedoci svi građani Srbije. „Vučićević je sluga svake vlasti, on nema osećaj za moral, a Željko Mitrović mi je poslao nekoliko poruka da to ne radi svojom voljom... Organizator kampanje je u samom vrhu vlasti!“

Prema Rodićevim rečima, razlozi za napade na njega i Kurir su bes Mila Đukanovića zbog izveštavanja o nedavnim građanskim protestima u Crnoj Gori i pisanje Njuzvika o aferama Siniše Malog. Na to je došao i poziv svim medijima da se usprotive cenzuri. „Posledice po mene, moju porodicu i moju firmu već sada su ogromne, a mogu da budu i fatalne jer u rukama vlasti je svilen gajtan kojim pridavljuju i dave nepoćudne.“ Negde 2005. godine, naime, vlast u Srbiji počela je da primenjuje „sofisticirani“ metod pritiskanja medija -preko agencija za prodaju oglasnog prostora. Jednostavno: ljudi bliski vlasti preuzeli su kontrolu nad novcem koji su kompanije odvojile za oglašavanje, pa su „poslušni“ mediji dobijali najveći deo kolača, a oni drugi -nisu. U vreme Demokratske stranke, ovim su se bavili Dragan Đilas i Srđan Šaper, a otkako je na vlasti SNS, to čini Goran Veselinović, jedan od kumova Aleksandra Vučića. Rodić nastavlja: „Ali to je moj problem. Ono što je bitno za društvo jeste da se zloupotrebom u partijske svrhe uništavaju institucije države. A posledice toga snosićemo svi mi i buduće generacije... Reč je o potpunom gubitku kompasa! Sadašnja vlast je došla u fazu u kojoj svaki iole kritički tekst doživljava kao pokušaj rušenja i zato je uvela cenzuru! To je poslednja faza apsolutizma, taj gubitak svesti da su za razvoj demokratskog društva neophodni kritički mediji!“

Ista sila

ALEKSANDAR RODIĆ je na čelu vodeće medijske grupacije na zapadnom Balkanu. Njegova „Adrija medija grupa“, koja zapošljava 720 ljudi, ima 57 štampanih i 26 digitalnih izdanja. Drži 40 odsto tržišta magazina, 22 odsto tržišta dnevnih listova i dopire do 64 odsto korisnika interneta u Srbiji. Partner je najuglednijih izdavačkih kuća u svetu, a plod te saradnje su izdanja Njuzvik, Nešenel džiografik, Kosmopoliten, El, Mens helt, Sensa, Stori, Lisa za naše područje...

Rodić je poslednjih dana demonstrirao odlučnost da se suprotstavi cenzuri i s obzirom na prirodu i obim posla kojim se bavi, to je elementarno ekonomsko pitanje.

Ali u Srbiji danas to je i političko pitanje par ekselans. On, međutim, odbacuje političke ambicije. Verovatno iz taktičkih razloga, a delimično i zbog naglašenog odsustva podrške u delu društva koje borbu za slobodu javne reči smatra isključivo svojim pravom. Ti „nezavisni mislioci“ i „nezavisni novinari“, ne krijući gadljivost, poručuju da nikako ne bi „vlasnika jednog tabloida“ u svojim redovima. Zaboravljaju, međutim, da je Ćuruvijin Dnevni telegraf bio Kurir svog doba, a da njegovom vlasniku nije smetalo da postane jedan od najistaknutijih boraca za demokratiju. Naravno, ovde bi svako dalje poređenje s Ćuruvijom moralo da prestane. Ali isti su ljudi i ista sila s druge strane...

MOMČILO PETROVIĆ