7 priča o gradovima Srbije

1. Dimitrovgrad: Ljubav na glumački način U kanjonu Jerme sniman je 1928. godine film “Rudareva sreća”, koji je obeležila ljubavna avantura geometra Čede Penčića i Anite Mir Dimitrovgrad se nalazi u jugozapadnoj Srbiji, na samoj granici sa Bugarskom - granični prelaz Gradina udaljen je samo dva kilometra. Kroz grad prolaze međunarodni put i pruga Beograd-Niš-Sofija. Prema popisu iz 2011, imao je 6. 278 stanovnika. Opština Dimitrovgrad i Opština Bosilegrad jedine su dve opštine u kojoj Bugari čine većinu u Srbiji. Promena imena Od srednjeg veka do 1951. godine Dimitrovgrad se zvao Caribrod. Sadašnji naziv dat mu je dekretom tadašnje vlade FNRJ, u čast Georgija Dimitrova, bugarskog predsednika. Odbornici Skupštine opštine Dimitrovgrad su 2008. izglasali odluku o vraćanju starog imena, ali ona nikad nije sprovedena. U kanjonu reke Jerme, dimitrovgradske znamenitosti, snimana je 1928. godine “Rudareva sreća”, jedan od prvih jugoslovenskih igranih filmova. Vlasnici rudnika uglja “Jerma”, direktor Eskontne banke iz Beograda Lazar Bugarčić, poslanik Dragiša Metejić i guverner Narodne banke Ignjat Bajloni, angažovali su zagrebačkog reditelja Josipa Novaka da im snimi propagandni film. Novak, inače autor filmske reklame za “kaladont” dve godine ranije, ovog puta nije hteo da snimi samo propagandni film, nego mu je dodao radnju: mladi rudar zaljubljuje se u ćerku vlasnika rudnika, ali im sreću kvare i njen otac i glavni negativac, nemoralni prodavac alkohola, koji hoće da obeščasti devojku i uništi rudnik. Novak, takođe autor i scenarija, snimio je nekoliko scena ljubljenja svojih junaka, što je u ono vreme, kada je i zagrljaj na filmskom platnu bio tabu - skandalizovalo javnost. Glavnu žensku ulogu, lepu vlasnikovu ćerku, tumačila je zvezda iz prestonice Ljubica Veljković, poznata pod umetničkim imenom Anita Mir, a i negativca je igrao Beograđanin, poznati glumac i reditelj Milutin Bata Nikolić. Mladog rudara, glavni muški lik, igrao je pirotski geometar Čedomir Penčić. Prolazeći kroz Pirot, reditelj Novak ga je zapazio ispred hotela “Nacional” i odmah angažovao jer je neodoljivo podsećao na tadašnjeg američkog glumca Romana Volarea... Mangupske prozivke U filmu će Čeda Penčić imati dramatičan okršaj noževima sa Batom Nikolićem na steni iznad prekrasnog kanjona Jerme i, naravno - pobediti. A u životu je bilo podjednako zanimljivo i samo malo manje zanimljivo! Između lepog Čede i lepe Anite planula je odistinska ljubav, što se Bati Nikoliću, koji je bio u emotivnoj vezi sa svojom sugrađankom, nikako nije dopalo, pa je zapretio da će da ih pobije! Ljubavni par je zato napustio snimanje filma i pobegao. Skrivali su se nekoliko dana od ljubomornog beogradskog glumca, a kad su se strasti malo stišale, Čeda je otišao da od majke i tetke, jer oca nije imao, traži dozvolu da se ženi. Do pre dvadesetak godina bilo je živih svedoka koji su se sećali kako je nesrećnog mladog geometra majka držala zaključanog u kući dok nije odustao od braka sa glumicom. A kad se najzad pojavio na sokaku, mangupi su pevali: “Don Žuan si, Čedo, posto, i za ljubav dade sve. Ne bilo ti, Čedo, prosto, zašto sada varaš dve.” Srpski Roman Volare, naime, imao je, pre avanture s Anitom Mir, devojku Hildu, koja ga je, naravno, zbog skandala ostavila. Da se skloni od zajedljivih komšija, ali i podrugljivih napisa u ondašnjoj bulevarskoj štampi, Čeda odlazi u Makedoniju. Tamo se oženio Makedonkom i u tom braku dobio ćerku i sina. I Hilda, inače čuvena pirotska lepotica, udala se i rodila jednog od najvećih srpskih glumaca - Stoleta Aranđelovića. Josip Novak je nekako uz pomoć fotografija završio film. “Rudareva sreća” imala je premijeru u beogradskom bioskopu “Koloseum”, ali je film prikazivan i širom Evrope.

2. Vršac: Goli ljudi na bregu

Krajem 19. veka po okolini grada šetale su pristalice Arnolda Riklija, nadrilekara koji je učio da je izlaganje nagog tela suncu i vazduhu lekovito Vršac je jedan od najstarijih banatskih gradova. Ima oko 35.000 stanovnika. Smešten je na obodu Panonske nizije, uz granicu sa Rumunijom, a ispod Vršačkog brega. Švajcarski industrijalac Još krajem 19. veka, kad su žene nosile haljine do zemlje, po Vršačkom bregu su se šetali goli ljudi! Reč je o članovima Društva za čuvanje zdravlja i prirodno lečenje, koje je okupljalo pristalice učenja Arnolda Riklija, jednog od zagovornika alternativne medicine, koja lečenje zasniva na isceljujućoj moći sunca, vazduha i vode. Arnold Rikli (1823-1906) bio je švajcarski industrijalac i nikakvo medicinsko obrazovanje nije imao. Bio je, dakle, nadrilekar, ali mu to nije smetalo da se pročuje u svojoj zemlji, a onda se 1855. godine preselio u Sloveniju, na Bled, gde je osnovao Institut za prirodno zdravlje, postavši tako začetnik tamošnjeg banjskog turizma. Na Bledu je proveo pune 52 godine, pa je vrlo moguće da se neki Vrščanin baš tamo upoznao sa njegovim učenjem, ali o načinu na koji su Riklijeve ideje došle do Vršca pouzdanih podataka nema. Društvo vršačkih riklijanera osnovano je 1885, najverovatnije na inicijativu lokalnog industrijalca Najkoma, a deset godina kasnije su na Vršačkom bregu sagradili belu zgradu sa dva tornja i kupatilom, u kojoj im je bilo sedište.

Okupacija planine

Pre svitanja bi dolazili do sedišta svog društva, tu su se presvlačili i u kupaćim gaćama išli do obližnjih stena da bi se nadisali svežeg vazduha. Pošto bi nahvatali i prve sunčeve zrake - za koje je Rikli tvrdio da su najlekovitiji - sasvim bi se svukli i tako šetali po posebno napravljenim stazama na bregu, koje su bile obeležene na srpskom, nemačkom i mađarskom jeziku. Ritual se završavao kupanjem u zgradi društva, odakle su se vraćali svakodnevnim obavezama. Nisu, međutim, svi delili njihovu strast. Pod naslovom “Gde je moral?” gradski list Budućnost 1895. godine pisao je: “’Riklijaneri’ su okupirali Vršački breg i napravili puteve, obeleživši ih na tri jezika, da bi mogli goli da primenjuju svoja vazdušna kupanja. Nemamo ništa protiv njihovog ličnog izbora, ali se gnušamo zbog postupaka nekih ‘riklijanera’, koji ne idu obeleženim putevima, već putem kroz šumu, kojim šeta roditelj sa ćerkom. Među članovima ima ozbiljne gospode, ali oni treba da pripaze na druge svoje članove kako ne bi sablažnjavali one koji se ne klanjaju Riklijevu umstvovanju!” Vršačko Društvo za čuvanje zdravlja i prirodno lečenje imalo je nekoliko stotina članova, među kojima je bilo i uglednih trgovaca i zanatlija, pa im nije bio problem da skupe novac i 1912. godine sagrade i prvi sanatorijum u tom gradu “Sanitas”. Kupalište u sanatorijumu bilo je podeljeno na dva dela - jedan za dame i jedan za gospodu, što je protivnicima “riklijanera” dalo povod da šire glasine o njihovom razvratu. Hidroterapija i elektroterapija Osnovna metoda lečenja u “Sanitasu” bila je hidroterapija, a kasnije je uvedena i elektroterapija. Međutim, u periodu između dva svetska rata društvo se postepeno ugasilo, a prostorije njihovog sanatorijuma 1947. ustupljene su bolnici. U novije vreme tu je smešteno odeljenje za fizikalnu medicinu i rehabilitaciju.

3. Sombor: Najveća umetnička slika

Zgradu Skupštine opštine u ovom gradu i danas krasi monumentalno delo Ferenca Ajzenhuta “Bitka kod Sente” Sombor se nalazi na severozapadu Srbije. Sa istoka je omeđen Telečkom visijom, zapadne strane mu zapljuskuju vode Dunava, deleći ga od Hrvatske, na severu se graniči sa Mađarskom, a na jugu je otvoren prema unutrašnjosti Srbije. Mađarska proslava U zgradi Skupštine opštine, nekadašnjem sedištu Bačko-bodroške županije, koja je zahvatala celu današnju Bačku, deo Mađarske (grad Baju) i Novi Sad, nalazi se najveća umetnička slika rađena uljem na platnu ne samo u Srbiji već i na prostoru bivše Jugoslavije. Računajući i pozlaćeni ram, koji je takođe umetničko delo, ova slika, dimenzija sedam puta četiri metara, zauzima površinu od 40 kvadrata! Reč je o delu “Bitka kod Sente”, koje je naslikao mađarski umetnik nemačkog porekla Ferenc Ajzenhut. U čast hiljadu godina od dolaska Mađara u Panonsku niziju, 1896. u Budimpešti je organizovana Milenijumska izložba. Od poznatih slikara tog doba naručeni su radovi sa istorijskom tematikom, uz zahtev da slike, i po kvalitetu i po dimenzijama, budu monumentalne. Ajzenhut je za ovu izložbu uradio “Bitku kod Sente”, Mihalj Jancik “Proglašenje slobodnog kraljevskog grada” (danas u Subotici), Pal Vago naslikao je “Defile banatskih spahija pred carem Franjom Josifom I” (izložena u Zrenjaninu) - a Paja Jovanović “Seobu Srba”! Bitka kod Sente odigrala se 11. septembra 1697. Prema austrijskim podacima, u bici, koja je okončana za dva sata, poginulo je 30.000 turskih i oko 2.000 austrijskih vojnika. Turci su kod ovog grada pretrpeli katastrofalan poraz od austrijske vojske i konačno proterani iz srednje Evrope. Poseban ram Za sliku je urađen poseban ram, koji i sam predstavlja umetničko delo: izrađen je u Minhenu od drveta i bogato pozlaćen. Na njemu su u reljefu predstavljene zastave dve vojske i oružja koja su korišćena u bici. U vrhu rama je zastava Bačko-bodroške županije i lik Svetog Pavla, zaštitnika županije, a nešto niže, sa leve strane, nalazi se glava zmije, kojom je simbolički prikazano da je bitkom poražena turska sila. Slika je 1898. iz Nemačke brodom niz Dunav prevezena na 25 kilometara od Sombora, a onda kolima. Međutim, tako velika slika nije mogla da prođe kroz vrata Županije, pa je zid bio prosečen celom visinom, do tavanice. Ferenc Ajzenhut rođen je 1857. u Bačkoj Palanci, umro je 1903. u Minhenu. Za izradu “Bitke kod Sente” isplaćeno mu je 12.000 forinti, što je suma za koju je onda moglo da se kupi oko 40 hektara najplodnije bačke oranice. 4. Valjevo: Postojbina jermenskog heroja U gradu na Kolubari rođen je i odrastao Sogomon Tehlirijan, koji je u Berlinu ubio Talat-pašu Gradsko jezgro Valjeva smešteno je u kotlini kroz koju protiče reka Kolubara. Ovaj grad nalazi se u zapadnoj Srbiji, ali je upisano i u istoriju Jermena. Istrebljenje Jermena Pre nešto više od jednog veka, 27. maja 1915, Talat-paša, ministar unutrašnjih poslova Turske, potpisao je zakon o preseljenju stanovništva, koji se odnosio na Jermene u svim delovima carstva. Preseljenje je, međutim, značilo isto što i smrt. Nemački ambasador u Turskoj poslao je telegram u Berlin: “Okolnosti i način deportacija pokazuju da je cilj turske vlade uništenje jermenske rase u turskom carstvu.” Osmansko carstvo, naime, i sultan, želeli su etnički čistu Malu Aziju, gde je do tada živelo dva miliona Jermena. U genocidu 1915. ubijeno je ili umrlo od gladi milion i po Jermena. Četiri godine kasnije nacionalni aktivisti, okupljeni u Jermenskoj revolucionarnoj federaciji, napravili su spisak od 200 krivaca za genocid i odlučili da ih likvidiraju. Zadatak da ubije Talat-pašu dobio je Sogomon Tehlirijan, koji je u masakru izgubio 85 članova porodice. Rođen 1896. ili tri godine kasnije, Sogomon je kao dete živeo sa ocem Hačadurom u Valjevu. U zgradi koja i danas stoji u centru Valjeva Hačadur je u valjevskoj čaršiji otvorio radnju za preradu kafe. Kad je izbio Prvi svetski rat, Sogomon Tehlirijan vratio se u Jermeniju da se priključi borcima protiv Turaka, a njegov stariji brat Misak ostao je u Valjevu. Misakovi potomci još žive u gradu na Kolubari... U jermenskom kolektivnom sećanju ubistvo Talat-paše ima značaj kakvo kod Srba ima Sarajevski atentat. Najkraći opis izgledao bi ovako: Sogomon je pronašao Talat-pašu u jednoj vili u berlinskom predgrađu, gde je živeo pod lažnim imenom. Pre podne 15. marta 1921. prišao mu je i na turskom mu se obratio sa: “Dobro jutro, Talat-pašo!” Paša se, kažu, trgao, i Sogomon mu je tada ispalio dva metka u glavu i dva u leđa. Cilj je bio da se suđenje iskoristi za saopštavanje istine o genocidu, pa je Sogomon sačekao da ga policija uhapsi. Zatekli su ga sa nogom na mrtvom Talat-paši. Suđenje je održano u junu, a jeremenskog atentatora, koji nije poricao ubistvo, branili su ugledni nemački pravnici. Porota je većala samo sat vremena i Sogomona, osvetnika 85 svojih mrtvih rođaka - oslobodila. Sa novim identitetom i dokumentima na ime Saro Melikijan otputovao je u SAD... Dolazak u Beograd Potom se, zbog ljubavi, vratio u Evropu, oženio se Jermenkom i nastanio se u Beogradu pod imenom Saro Melikijan. Živeo je u Knez Danilovoj, a u Kolarčevoj 7 otvorio je pržionicu i prodavnicu kafe. Kad je tridesetih godina prošlog veka jedna turska politička delegacija dolazila u Beograd, jugoslovenske vlasti su Sogomonu odredile posebne čuvare da mu se nešto ne desi. Jedan Sogomonov sin je ostao u Beogradu, a Sogomon je sa suprugom i drugim sinom napustio Jugoslaviju. Jermeni u SAD dočekali su ubicu Talat-paše i slavili ga kao nacionalnog heroja, a kad je 1960. godine umro, u Freznu mu je podignut veličanstven spomenik.

5. Lazarevac: Besmrtna varoš

Kada je 26. juna 1922. ova varoš nabavila pogrebna kola, najmanje dva meseca niko nije umro, pa su tom fenomenu i mediji posvetili veliku pažnju Nekad šumadijska varošica, Lazarevac je danas gradsko naselje u sastavu Beograda. Prema popisu iz 2002, u njemu živi 23.600 stanovnika. Tokom Kolubarske bitke, Lazarevac se našao u središtu borbi. Odmah posle rata, 1921. godine, osnovan je Odbor za podizanje spomen-crkve i kosturnice u Lazarevcu, u koju bi bili pohranjeni posmrtni ostaci oko 20.000 poginulih vojnika. Dalje od toga u ostvarenju ove ideje nije se otišlo, pa je odbor 1937. ugašen. Crkva je građena od 1938. do 1941, a kripta za kosti adaptirana je tek sredinom šezdesetih. Telegrafista Lazarevčani su, međutim, imali problem i sa sahranjivanjem civila. Odmah posle Prvog svetskog rata, Prva zanatska zadruga za međusobno pomaganje u bolesti, povredama u radu i smrti u ovom gradu pokrenula je akciju za nabavku pogrebnih kola. Od dobrovoljnih priloga i ulaznica za koncerte i zabave ovo prevozno sredstvo nabavljeno je 26. juna 1922. A onda se desilo nešto neverovatno! Toliko neverovatno da je Politika objavila tekst na cela dva stupca iz pera svog stalnog saradnika Dimitrija C. Đorđevića, čiji život nije bio manje neobičan. Elem, rođen 1861, Dimitrije je, kao dete telegrafiste, za kaznu morao da za dve nedelje nauči Morzeovu azbuku. To mu je kasnije postalo zanimanje, pa je kao telegrafista učestvovao u Srpsko-bugarskom i balkanskim ratovima, kao i u Prvom svetskom ratu. Umeo je i da istovremeno radi na dva telegrafa: da jednom rukom prima, a drugom šalje depeše, pa su ga prikazivali kao čudo na Svetskoj izložbi u Parizu 1900. Bio je pevač i sportista, prijatelj Branislava Nušića i drugih istaknutih ličnosti. Politika je njegovo pismo iz Lazarevca objavila 30. avgusta 1922. pod naslovom “Besmrtna varoš” i odmah u nastavku sitnijim slovima: “U Lazarevcu već dva meseca niko ne umire. Nova mrtvačka kola uzalud čekaju svoju prvu žrtvu još od 26. juna.” Svečan dolazak Dimitrije C. Đorđević pisao je: “Kad su mrtvačka kola svečano ulazila u Lazarevac i dostojanstveno i lagano išla da ih svaki lepo vidi, da se svako obraduje što u njima gleda napredak svoga mesta, svet je ispred njih bežao bezobzirce. I onaj koji ih je lepo video, pravio se kao da ih nije video jer ovde, kod prostoga sveta, postoji verovanje da će prvi umreti onaj koji ih je prvi ugledao. A niko neće da prizna da ih je video. Zbog toga valjda niko i ne umire... Popa Hariton više ne silazi iz Šopića u Lazarevac, a pop Čeda se vrlo retko viđa po ulicama. Neće svet ni da mirucka! Zapeklo ovo pusto umiranje kao ovogodišnja suša! Pa i oni malarični komarci i svi ostali opasni insekti koji su istaknuti po javnim mestima kao reklame ministarstva zdravlja pokunjili su noseve i dremuckaju, čekajući za sebe bolje dane.” Nažalost, nema podataka dokle je vladala besmrtnost u Lazarevcu i ko se prvi provezao novim mrtvačkim kolima, “prvim posle Kosova”, kako se u ono vreme govorilo za nešto što se dešava prvi put u istoriji.

6. Kladovo: Hrana za bogataše

Kavijar iz Ključa jedan je od skupljih na svetu, a veruje se da su ga jeli i putnici na čuvenom “Titaniku” Kladovo se nalazi u oblasti nazvanoj Ključ i poslednja je tačka na istoku prema Bugarskoj i Rumuniji. Na teritoriji današnjeg grada nalaze se ostaci naseobina iz rimskog i turskog doba. Ima oko 10.000 stanovnika. U neposrednoj blizini Kladova je hidroelektrana “Đerdap”. Ruski recept Veruje se, osnovano, da je gostima na “Titaniku”, sviklim na svaki luksuz, služen kavijar iz Kladova. Ovaj specijalitet od riblje ikre smatra se i hranom i lekom, a važi i za moćan afrodizijak. Postoje tri vrste kavijara različitog kvaliteta. Kavijar bisernosive boje, od ikre jesetre i morune, najskuplji je. Lošiji je od njega crvenkasti kavijar od lososa, dok je najmanje cenjen onaj koji se dobja od ikre drugih riba. Zbog toga što je redak, basnoslovno je skup, pa se služi samo u dvorcima i bogataškim hotelima. U Kladovu i okolini jela ga je i sirotinja, začinjenog seckanim lukom! Jer u Dunavu pored Kladova, sve dok nije izgrađena brana za “Đerdap”, jestere i morune bile su maltene domaće životinje. Ribari su jestre, među kojima su pojedini primerci bili stari i stotinu godina, dugački više od pet metara, lovili tako što su pravili svojevrsne “slepe hodnike” od stabala i dasaka u brzacima, između obale i spruda, gde su ribe ulazile da se mreste. Kada bi uplivale u takvu zamku, alasi su za njima spuštali pregradu, a onda silazili u vodu da ribu dokrajče sekirama i noževima. Kladovski kavijar pominje i austrijski putopisac Fridrih Taube, koji je 1777. plovio Dunavom. On beleži da ribari jedu jaja morune, pošto u nedostatku dobrog konzervansa tek male količine otpremaju brodovima za Beograd, a odatle dalje za Beč i Peštu. Situacija se iz osnova promenila tek početkom 20. veka, kada su u Srbiju, bežeći od Oktobarske revolucije, pristigli ruski emigranti. Oni su dunavskim ribarima otkrili recepte za konzerviranje ikre i na njih preneli svoje trgovačke veze. Sve do 1968. u Zemunu je živela izvesna Vera Deinega, potomak jedne ruske plemićke porodice, koja je godinama u svojoj kući pravila konzervans za kavijar i prodavala ga ribarskom gazdinstvu “Đerdap” po ceni od 100 maraka za kilogram. Neposredno pred smrt otkrila im je formulu. “Gotovo tri decenije, sve do izgradnje hidroelektrane, najbolji kupac kladovskog kavijara bio je Džerald Stejn, vlasnik firme ‘Kavijar haus’ iz Njujorka, koji je od ribarskog gazdinstva ‘Đerdap’ tražio da svu robu za prodaju prvo ponude njemu. Da bi pospešio prodaju, platio je da heroina nekad ultrapopularne TV serije ‘Dinastija’ Aleksis, u jednoj epizodi posle burne noći, pošalje ljubavnika da joj kupi kavijar i napomene - da obavezno bude kladovski!’” Za kilogram 6.000 evra Kladovski kavijar je sada dragocena krijumčarska roba. Danas se morune love na malom delu toka Dunava kod tromeđe Srbije, Rumunije i Bugarske. Iako je 2006. zvanično uveden moratorijum na izlov dunavske morune, kojoj je zapretio nestanak, međunarodna “kavijarska veza” nije odustala od profitabilnog posla. Ilegalni otkupljivači daju krivolovcima 200 do 300 evra za kilogram poluzrele morunine ikre. Taj kavijar se na kraju lanca prodaje kupcima u pakovanjima od 28 grama - unce, što je mera koja se koristi za zlato. U specijalizovanim “kavijarskim kućama” u Švajcarskoj i SAD ovaj specijalitet ima stabilnu cenu - oko 6.000 evra za kilogram. 7. Beograd: Toreadori na Tašmajdanu U prestonici SFRJ 2. oktobra 1971. održana je korida, a događaj je obeležila publika koja je navijala za bikove Beograd je prestonica Srbije. Leži na ušću Save u Dunav, u centralnom delu zemlje, gde se Panonska nizija spaja sa Balkanskim poluostrvom. Prema popisu stanovništva iz 2011, u njemu živi 1.659.440 ljudi. Pre 45 godina, 2. oktobra 1971, u njemu je održana tradicionalna španska korida, prvi put u istoriji te zabave priređena izvan postojbine Španije. Ranjeni torero Zaslužni za ovaj događaj bili su ljudi iz trgovinskog preduzeća “Zadrugar”, a ko je direktorima ove socijalističke firme - ne mnogo uspešne u svom poslu - tu bubu stavio u uvo, više se i ne zna. Tek, u leto 1971. počela je reklamna kampanja - i odmah su se javili protivnici! Društvo za zaštitu životinja tražilo je da se zabrani “klanica bikova”, pa je ondašnji upravnik sportskog centra “Tašmajdan”, gde je korida trebalo da bude održana, preko novina poručivao da mu svi oni koji se bune protiv koride donesu uverenja da su vegetarijanci! Direktor je imao i veće probleme: izgradnja arene na tašmajdanskom stadionu koštala je dosta više nego što je planirano, ali je na kraju je sve dobro ispalo. Taš je ličio na pravo špansko borilište, a tamo gde je bila čuvena diskoteka “Cepelin” smešten je ograđen prostor za bikove. Zbog lošeg vremena, spektakl je odlagan više puta, da bi na kraju zašao u jesen. Zvezdu koride, slavnog Luisa Migela Domingina - prijatelja Hemingveja i Pikasa i ljubavnika Ave Gardner - na aerodromu su sačekali zvaničnici. Posle samo petnaestak minuta borbe sa prvim bikom, torero je povređen! Ipak, čim mu je lekar previo levu šaku, nastavio je borbu i efektno ubio životinju, specijalno dopremljenu iz Galicije. Tokom borbe sa drugim bikom, Domingin se u jednom trenutku okliznuo, pa ga je bik dohvatio rogovima i nekoliko puta pokušao da ga probode. Toreador, koji je tada u 45. godini bio na zalasku karijere, i ovog puta je pokazao zašto je najbolji. Izbavio se iz te situacije i okončao borbu elegantnim zabadanjem mača u vrat. Podrška slabijima Gosti iz Španije, međutim, nisu mogli da se načude što publika tokom nastupa pikadora, dobro zaštićenih konjanika sa dugim kopljima, kojima su probijali vrat bika kako bi ga “načeli” za toreadora, navija za bikove. Zvižducima je ispraćen i nastup rehoneadora Alfredoa Kondea, slavljenog u Španiji zbog majstorstva s kojim je bikove ubijao jašući konja. Srbima to, jednostavno, nije izgledalo fer. Uz Domingina i Kondea, nastupio je i osamnaestogodišnji Robert Piles. Prvu borbu okončao je briljantno, pokazavši da ga s pravom smatraju Dominginovim naslednikom. Ali s drugim bikom mu je krenulo loše: tri puta je zabadao mač u životinju, ali ona nije padala. Da bi popravio utisak pred publikom, spustio se na kolena pred životinju u trku i dobio aplauz. Iako je prvobitno planirano da se borbe održe i 3. oktobra, organizatori su odustali. Ispostavilo se da je cena ulaznice od ondašnjih sto dinara bila previsoka, pa je prvog dana u publici bilo svega četiri hiljade ljudi. A beogradski čelnici su uveče Špance, po običaju koji se nikako ne menja, odveli u Skadarliju. Tamo im je serviran bik kojeg je ubio Domingin...