SSSR I KINA BILI NA NA IVICI UNIŠTENJA: Kako su komunističke sile umalo započele Treći svetski rat

Amerikanci se sećaju kubanske raketne krize, kao najopasnijeg trenutka Hladnog rata, ali je sukob Sovjetskog Saveza i Kine u maju 1969, kada su trupe Narodnooslobodilačke vojske Kine (PLA) napale sovjetsku graničnu kasarnu na ostrvu Ženbao, što je dovelo do smrti nekoliko desetina sovjetskih vojnika. Ovaj incident je SSSR i Kinu doveo na ivicu nuklearnog rata. Posle dve nedelje sukob je utihnuo, ali šta bi se desilo da nije?

Samo deset godina ranije, Peking i Moskva su stajali rame uz rame kao bedem komunističkog sveta. Međutim, sukobi oko ideologije, liderstva i resursa su doveli do naglog raskola između saveznika, koji su pogoršali teritorijalni sporovi koji su postojali od carskih vremena. Posle nekoliko manjih incidenata, napad na ostrvu Ženbao je usijao neprijateljstvo, a sovjetski kontranapad je Kinezima naneo ozbiljne žrtve.

Neposredno nakon sukoba, i SSSR i Kina su se spremali za rat. Crvena armija je vršila razmeštaje na Dalekom Istoku a kineska Narodnooslobodilačka armija je pokrenula potpunu mobilizaciju. Sovjeti su uživali neospornu tehnološku prednost, ali je Peking izgradio najbrojniju armiju na svetu. Crvena armija je bila skoncentrisala svoju glavninu u istočnoj Evropi, zbog NATO, i zato su Kinezi uz granicu bili vojno nadmoćni, ali kineska brojnost nije značila da su mogli da izdrže kontraofanzivu SSSR-a zbog tehnološke inferiornosti.

Najkritičnija tačka za Kinu bila je Mandžurija, gde je Crvena armija protiv Japana pokrenula razornu i munjevitu ofanzivu u poslednjim danima Drugog svetskog rata. Uprkos svojoj brojnosti, ni kineska vojska iz 1969. Ne bi mogla da zaustavi takvu ofanzivu, a gubitak Mandžurije bi bio težak udarac za Peking koji je tada bio u sred previranja Kulturne revolucije.

U slučaju sovjetskog kontranapada kineska vojska bi morala da se povuče u unutrašnjost. Kina je testirala svoju prvu nuklearnu bombu 1964. godine, što je teoretski dalo Pekingu sposobnost odvraćanja. Međutim, njihovi raketni sistemi su bili tada još daleko od efikasnih, niti su imali domet do vitalnih sovjetskih ciljeva. Takođe, kineska flota bombardera bi prošla veoma loše sa sofisticiranoom sovjetskom protivvazdušnom odbranom.

Sovjeti su sa druge strane, bili na ivici postizanja nuklearne jednakosti sa Sjedinjenim Američkim Državama, i njihov moderan, arsenal nuklearnog oružja je bio sposoban da lako uništi kineske nuklearne snage, njene vojne formacije i glavne gradove.

Da je došlo do nuklearnog sukoba, sovjetsko rukovodstvo je moglo da pokrene nuklearni napad punih razmera, ali bi razumniji bio ograničeni udar protiv kineskih nuklearnih postrojenja, kao i taktičke napade na raspoređene kineske vojne snage. Mnogo bi zavisilo od toga kako bi Kinezi reagovali na poraze na bojnom polju. Ako je kinesko rukovodstvo odlučilo da treba da "koristi ili izgubi" svoje nuklearne snage u očekivanju odlučujuće sovjetske pobede, mogli bi lako da dođe do preventivnog sovjetskog napada. S obzirom da je tada Moskva smatrala da je Peking poludeo , Moskva bi možda i odlučila da eliminiše kinesku nuklearnu silu pre nego što bi ona postala problem.

Sjedinjene Države su sa oprezom reagovale na sukob SSSR-a i Kine. Dok je granični sukob uverio Vašington da je kinesko-sovjetski konflikt i dalje jak, zvaničnici se nisu slagali oko verovatnoće i posledica šireg konflikta. Kroz razne službene i ne-zvanične kanale, Sovjeti su ispitivali stavove SAD prema Kini. Ali, Vašington nije želeo da vidi spaljenu Kinu, ali se verovatno ne bi uključio u bilo kakvu ozbiljnu zaštitu Pekinga od gneva Moskve.Oglasi Adblade

Deset godina ranije, Dvajt Ajzenhauer je objasni najveću prepreku Sovjeta u ratu sa Kinom: šta da se uradi nakon pobede. Sovjeti nisu imali ni kapacitet, ni interes da upravljaju tolikom zemljom, posebno što bi došlo do masovnog otpora, dok bi SAD favorizovale vladu na Tajvanu, koje bi zdušno podržali protiv sovjetske okupacije.

Najverovatniji ishod rata SSSR i Kine bi bio kratak kineski uspeh, a zatim oštar i destruktivan sovjetski odgovor. Tо bi doveло da Peking još jače padne u ruke SAD, što je verovatno bio jedan od razloga što su Sovjeti odlučili da ne rizikuju nukelarni rat.

(National interest- priredio M. Đorđević)