7 priča o neobičnim srpskim manastirima

1 Hilandar Najčuveniju srpsku bogomolju i jedinu na Svetoj gori sagradili su Stefan Nemanja i njegov sin Sava 1198. godine, a konačni izgled dali su joj nešto kasnije kralj Milutin i knez Lazar Osnivač vladarske loze Nemanja i najmlađi njegov sin Rastko zamonašili su se uzevši imena Simeon i Sava. Otac i sin zatražili su od cara Vizantije - i dobili - dozvolu da na Svetoj gori, na Halkidikiju, sagrade sebi manastir. Izabrali su mesto gde je neki Grk Hilandarijus, zahvalan što je preživeo brodolom, podigao crkvu, koju su gusari potom opljačkali i srušili. Milutinov podvig Bogomolje koju su 1198. godine podigli Sveti Sava i Sveti Simeon više nema. Na njenim temeljima - ostaci zidova nisu bačeni, sahranjeni su kao preminuli ljudi - kralj Milutin je hiljadu trista i neke od crvene opeke i šarenog kamena sazidao je hram koji i danas postoji. Pripratu, ulazni deo, dodao joj je knez Lazar. Šta god čovek da vidi u tom dvorištu, drevni je i neprocenjivo vredan spomenik... Tako je nastao Hilandar. “Hilandar”, pisao je Aleksandar Deroko, “ima više srpskih istorijskih dokumenata nego cela Srbija ukupno. On je postao zajedno sa srednjovekovnom srpskom državom. Svi koji su vodili Srbiju, vodili su i njega, dolazili, brinuli se... Samo, dok je države nestalo u 15. veku, on ju je nadživeo za još šest vekova, kao neprekidno svedočanstvo do danas.” Autonomija Svete gore U srednjem veku, u gotovo svim manastirima na Svetoj gori - a ima ih dvadeset - monasi su bili Srbi. Danas, u Pantelejmonu Rusikonu govori se ruski, u Zografu bugarski, u Hilandaru srpski, u ostalima - grčki. Ali i ovi napred navedeni - formalno su grčki manastiri, jer je Sveta gora teritorija Grčke, a u crkvenom smislu, svi su monasi sa Svete gore podređeni Vaseljenskoj patrijaršiji u Carigradu. Ali Svetogorci uživaju autonomiju u odnosu na državu: zna se linija, označena je i zidom i grčkom zastavom, odakle počinje monaška država. Grčka policija stara se o sprovođenju zabrane ženama da kroče na poluostrvo, kao što kontroliše i da li muškarci koji dolaze na pokloništvo imaju uredne dozvole monaške administracije. Ceo život hilandarskih monaha u vezi je s molitvom. Kad nije zajednička na svakoj od pet dnevnih službi, monah se moli sam: “Gospode Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj me grešnog!” U dane praznika i svečane dane, koji se slave celonoćnim bdenjem, po petnaest sati u jednom danu posvećuje se neprekidnoj molitvi. Godišnje bude i po pedeset bdenja. A kad se ne mole, monasi rade u manastiru, jer manastir zavisi koliko od njihovih molitvi toliko i od monaškog rada. Požar i obnova U riznicama manastira čuvaju se krstovi s dijamantima, zlatni pehari i crkvene sasude. Neprocenjiva su dva krsta načinjena od ostataka onog na kojem je bio raspet Hrist, pa delovi trnovog venca sa njegove glave i kap krvi zatvorena u krstu od kristala... U riznici su rukopisne povelje srednjovekovnih vladara i stare knjige, od kojih je svakako najvredniji Karejski tipik, koji je lično ispisao Sveti Sava! Tu su i ikone: najstarija iz 1200. godine Bogorodica Odigitrija; čudotvorna Bogordica Trojeručica, pa vezena zavesa za ikonostas despotice Jelene, u monaštvu Jefimije, ratni barjak cara Dušana... Veliki požar 2004. godine zahvatio je manastir i zapretio da sve ovo uništi. Radovi na obnovi počeli su 2006. godine, posle dve godine raščišćavanja zgarišta i izrade projekta. U pripremne radove i rekonstrukciju slavnog manastira uloženo je više od 12,5 miliona evra - osam miliona je dala Vlada Srbije, dva miliona SPC, a ostalo su donacije građana Srbije, Rusije i Grčke i dijaspore.

2 Dečani

Izgradnju manastira započeo je kralj Stefan Dečanski 1327, a završio je njegov sin Dušan 1335. Glavni majstor bio je fra Vita iz Kotora Anonimni putopisac iz 15. veka ostavio je zapis da crkva manastira Dečani “svaku misao prevazilazi lepotom, mramorjem i veličinom, za šta nije dovoljna godina da se ispriča, a izgled crkve vid i oči koje gledaju umara...” Najveći spomenik Izgradnja ovog hrama, posvećenog Hristu Svedržitelju, počela je 1327. godine na mestu koje je lično izabrao kralj Stefan Dečanski i gde je svojeručno položio ugaoni kamen. Glavni majstor bio je fra Vita iz Kotora, inače katolički monah, a radove je nadgledao arhiepiskop Danilo Drugi, skupivši “veliko mnoštvo umetničkih i veštih majstora”. Posle smrti kralja Stefana zidanje je nastavio njegov sin Dušan, koji je gradnju Dečana okončao 1335. godine. Zbog proporcija crkve, potpuno neuobičajenih za ono vreme - dug je 36, a visok 30 metara - manastir je nazvan Visoki Dečani. Skladni i plemenito jednostavni, Dečani predstavljaju najveći srpski srednjovekovni spomenik. Manastirski kompleks nastao je tako što je kružni prostor oko crkve u centru opasan ogradnim zidom, na koji su nalegle ostale zgrade: ulazna kula, trpezarija, vinarija i konak - monaške kelije “bile su priljubljene uz zid kao gnezda ptica...” Iako su do današnjeg dana, osim crkve, sačuvani samo trpezarija i deo kule nad ulazom, prvobitni izgled prostora je sačuvan kroz vekove - nije narušen novim građevinama, što predstavlja veliku retkost. Slikanje dečanskog hrama trajalo je od završetka gradnje 1335. pa sve do 1350. godine i na tome je radilo nekoliko grupa najboljih slikara Dušanovog carstva. Dečanski živopis najveća je očuvana galerija srpskog srednjovekovnog slikarstva. Sastoji se od više hiljada likova grupisanih u preko hiljadu kompozicija. Običaji onog doba, naime, nalagali su da živopis jedne crkve bude “celokupna Biblija u slikama”... U časopisu Sputnjik, listu ruske emigracije u Francuskoj 1967. godine, objavljen je tekst o fresci Raspeća Hristovog iz Dečana iz 1350. godine i prvi put je lansirana neobična teorija. U samom vrhu freske, naime, nalaze se dva čudna objekta u kojima su ljudske figure. Mnogi su u njima videli predstave svemirskih brodova sa kosmonautima, koji su, navodno, posetili Zemlju. S vremena na vreme, ta se teorija aktuelizuje, iako su stručnjaci jasni da je reč o tadašnjem uobičajenom predstavljanju Sunca i Meseca. Unesko je manastir Dečane proglasio za mesto svetske kulturne baštine 2004, navodeći da su njegove freske jedno od najvrednijih primera u vizantijskom slikarstvu i dragocen zapis o životu u 14. veku. U crkvi je sačuvan stari ikonostas iz sredine 14. veka. Među ikonama su umetnički najvrednije Presveta Bogomajka i Sveti Jovan. U crkvi se nalazi i kameni presto cara Dušana. Najžešći napadi Albanaca Svakog četvrtka uveče monasi služe molebni kanon Svetom Stefanu Dečanskom i tada se redovno otvara kivot sa moštima. Tada dolaze i Srbi sa celog Kosova i stranci koji rade u međunarodnim organizacijama na Kosovu. Inače, mošti Svetog Stefana presvučene su poslednji put 1964. godine u prisustvu tadašnjeg episkopa potonjeg patrijarha Pavla koji je lično sašio odeću u kojoj se i danas nalaze. Srbi na Kosovu kažu: “Dok zvoni u Dečanima, mi smo svoji na svome!” Valjda zato, Dečani su od svih svetinja na Kosovu izloženi najžešćim napadima albanskih nacionalista.

3 Bođani Manastir u Bačkoj jedan je od retkih čiji ktitor nije bio krunisana glava, već putnik namernik koji je na tom mestu izgubio vid Za razliku od većine crkava i manastira čiji su ktitori bile krunisane glave, manastir Bođani u Bačkoj podigao je - putnik namernik. U manastirskoj biblioteci čuvan je zapis o nastanku manastira 1478. godine. Priča kazuje ovako: neki Bogdan, trgovac iz Dalmacije, prolazio je ovim krajevima mađarskog carstva svojim trgovačkim poslom. Na jednom mestu u Bačkoj, tamo u uglu gde danas Dunav kod Vukovara skreće ka istoku, između sela Vajske i Bođana, razboli se i izgubi vid. Bogdan se tu, na jednom izvoru, zavetuje Bogorodici da će, ako se isceli tom vodom, o svom trošku na izvoru podići crkvu u čast Bogorodice. Pošto je ozdravio, poduhvatio se ispunjenja zaveta... Turci rušili hram Isposlovao je dozvolu od ugarskog kralja Matije Korvina i na izvoru sagradio hram u čast Vavedenja Presvete Bogorodice. Za monahe je sazidao četiri kelije, a da bi imali od čega da žive, kupio im je i dobar komad plodne zemlje. Po ktitoru Bogdanu manastir je nazvan Bođani. U nekoliko navrata, dok su nadirali ka Beču, Turci su razarali Bođane. I poplave su mu nanosile štetu, pa su kaluđeri po nekoliko godina izbivali iz njega, a kad je došlo vreme, rušili su ga i mađarski vojnici... Kroz vekove bođanski monasi održavali su tesne veze s Mileševom i Manasijom. Iz ovih manastira dolazili su im iskušenici i monasi i donošene su im crkvene knjige. Današnji izgled manastir duguje građaninu Mihailu Temišvarliji, stanovniku Segedina. On je 1722. godine o svom trošku podigao od pečene gline crkvu i platio njeno oslikavanje, koje je okončano petnaest godina kasnije. Taj je posao poverio čuvenom Hristoforu Žefaroviću, koji je u vizantijski stil srećno uveo dosta elemenata iz evropskog slikarstva, pa stručnjaci kažu da je “crkva u Bođanima jedno od mesta gde se rodilo naše moderno slikarstvo...” Žefarović je rođen u srpskoj porodici, u blizini Dojranskog jezera u Makedoniji. Poučavao je slikarstvu đake u Beogradu, ali iz tog doba njegovog života i stvaralaštva nema očuvanih radova, pa su ikone i freske koje je načinio u manastiru Bođani njegovo najznačajnije sačuvano delo. Umro je u Moskvi 1753. godine. On se pri izvođenju živopisa u Bođanima odlučio za rad uljanim bojama na osušenom zidu, umesto da slika na vlažnom malteru, kako su rađene freske u srpskim manastirima. U manastirskom kompleksu je i kapela posvećena Svetoj Petki, sagrađena iznad samog izvora. Živopis u njoj obnovljen je sredinom 19. veka. Lekovitost izvora U narodu vlada uverenje u lekovitost ovog izvora. Veruje se, takođe, i u čudotvorne moći ikone Bogorodice Bođanske, koja je u manastir doneta iz Rusije u 16. ili 17. veku. Postavljena je na tron 1780. i na njemu se i danas nalazi. Uvek je okićena zavetnim darovima vernika. Za starešinu manastira postavljen je 1964. godine monah Lukijan. U Bođanima je tada je vladala “merzost i zapustjenije”, ali ga je novi starešina vaskrsao. Između ostalog, Lukijan je, dok 1991. nije izabran za episkopa osječko-baranjskog i poljskog, u manastirskom dvorištu uredio botaničku baštu. Zasadio je više od 150 različitih biljaka, pa manastir Bođani može da se pohvali i egipatskim kedrovima, stablima ginka donetim sa Dalekog istoka, ali i zanimljivim sortama jela, koje su poreklom sa Pirinejskog poluostrva. Od izgradnje u 15. veku, pa sve do 1991. godine Bođani su bili muški manastir. Kraće vreme držale su ga monahinje, a sad je u njemu opet monaško bratstvo.

4 Bukovo

Niko ne zna kad je sagrađen manastir kod Negotina. Jedni tvrde da je to delo kralja Milutina, drugi da je ktitor Sveti Nikodim Tismanski, a treći da je sve izveo nepoznati darodavac Pisani podaci o ktitoru manastira Bukovo kod Negotina ne postoje, ali se procenjuje da je podignut između 13. i 15. veka. U narodu su se očuvala tri predanja: prema prvom, manastir je krajem 13. veka podigao kralj Milutin u znak zahvalnosti za pobedu nad bugarskim carem Šišmanom; prema drugom, Bukovo je podigao Sveti Nikodim Tismanski, a prema trećem, manastir je noviji - danas nepoznati ktitor sagradio ga je u 15. veku. Glavna manastirska crkva, sazidana od tesanog kamena, posvećena je Svetom Nikoli. Dva puta je živopisana. Starije freske rađene su 1682, kad je iguman manastira Bukovo kod Negotina bio Mihailo iz Dečana, a platio ih je neki knez Simeun, iz sela Trnjana. Noviji živopis je 1902. radio Milisav Marković iz sela Mali Izvor po nacrtima beogradskog slikara Steve Todorovića. Ikonostas u pozlaćenlom duborezu urađen je u Austriji krajem 19. veka. Lekoviti izvor Uz manastir se nalazi izvor u čiju lekovitost veruju ljudi u celoj Srbiji. Monasi su na manastirskom imanju 1887. osnovali jednu od prvih vinogradarskih škola u Srbiji. Vrlo brzo škola pri manastiru postaje i prva državna poljoprivredna škola za vinogradarstvo i voćarstvo. Posle Drugog svetskog rata Bukovu je oduzeto 366 hektara zemlje, pa je počeo da propada. Njegova obnova počela je 1992. godine, kad je umesto monahinja, ovde došlo monaško bratstvo. Na manastirskoj zemlji zatekli su samo jedan čokot vinove loze, a danas je Bukovo ponosni vlasnik velikih vinograda koje su monasi sami zasadili. Specijalna sorta grožđa po kojoj je manastir danas poznat je “crna tamjanika”. Ona spada u specifične muskatne sorte i veoma je retka u svetu - uzgaja se još samo u Italiji i Portugalu. “Crna tamjanika” se koristi za spravljanje poluslatkih vina. Ali manastir Bukovo izdvaja se od ostalih manastira u Srbiji po specifičnom “poslušanju” nekih svojih monaha, odnosno po poslovima koje oni obavljaju. Krojačka radionica Ova svetinja ima svoju krojačku radionicu u kojoj se rade svešteničke mantije, svešteničke i vladičanske odežde, epitrahilji, mitre, predmeti za crkvu: barjaci, plaštanice, prekrivači za sveti presto... Radionica je počela sa radom 1997. godine, kad je u monaško bratstvo pristigao monah koji je ranije bio zaposlen u modelarnici tekstilne fabrike u Knjaževcu. Radionica, u kojoj rade dva monaha, ima mašinu za vezenje: skica ornamenta načinjena rukom kompjuterski se prebacuje u program ove mašine, i ona dalje radi potpuno sama. Ali na kraju svakog dela je konac provučen kroz iglu i monaška ruka... Monasi ustaju u četiri sata ujutru, jutarnja služba počinje u pet i traje od 60 do 90 minuta, a onda svaki monah odlazi svojim poslom, “poslušanjem”, koje se prekida samo u 10 sati, kada je ručak, i u tri po podne za užinu. Večernja služba je u pola šest, a večera u devet. Do odlaska na počinka u 23 sata završavaju se preostali poslovi, uči ili odmara... Pa sutra opet isto. Neki monasi su pčelari, drugi rade u savremenoj vinariji, a neki u stolarsko-duborezačkoj radionici. Oni sami napravili su sav nameštaj za konak koji je obnovljen pre nekoliko godina, i pevnice od kestenovog drveta za manastirsku crkvu. Doskorašnji iguman manastira, arhimandrit Ilarion, u slobodno vreme bavio se umetničkom fotografijom, pa su trpezarija manastira i soba za prijem gostiju bile ukrašene njegovim radovima. U maju 2014. godine izabran je za episkopa Timočke eparhije.

5 Moravska Sveta gora

Na obali Velike Morave ili u njenoj blizini nalazi se sedam srednjovekovnih manastira, i to na potezu od 18 kilometara Sedam srednjovekovnih srpskih manastira nalazi se na potezu od 18 kilometara od Svilajnca do Jagodine, a ovaj prostor naziva se Moravska Sveta gora. Dolazak čamcem Sve pravoslavne svetinje nalaze se na samoj obali Velike Morave ili u njenoj neposrednoj blizini. Zbog brda u zaleđu,do nekih je najlakše doći - s reke, iz čamca. Veruje se da ih je u davno doba bilo više, da je svakom Hristovom apostolu bio posvećen po jedan. Ovome u prilog idu i nazivi dva sačuvana - Tomić i Jaković, posvećeni apostolima Tomi i Jakovu. Prvi u nizu uz tok Morave je Miljkov manastir, koji se pominje u spisima iz 1374. godine, a ktitori su mu despot Stefan i karavlaški knez Đorđe Radulbegović. Ranije je bio poznat pod imenom Bukovica, a današnje ime je dobio po svojim obnavljačima - trgovcu iz sela Gložane Miljku Tomiću i popu Miljku Ristiću. Manastirska crkva je posvećena Vavedenju Presvete Bogorodice, a monahinje obrađuju i veliko imanje. Velika svetinja i ponos manastira je ruska čudotvorna ikona Presvete Bogorodice - Ahtirska iz 1739, koju su doneli ruski monasi. Na nekoliko kilometara nizvodno od njega je manastir Dobreš, čija je crkva posvećena Svetom Nikolaju Čudotvorcu, a sledeći uz reku je Zlatenac. Manastirska crkva u Zlatencu podignuta podignuta 1427. i smatra se da je to poslednja zadužbina despota Stefana. Takođe, veruje se da su u manastiru boravili prepisivači za koje u Manasiji nije bilo mesta. Predanje kaže da se bolesna ćerka nekog vlastelina oporavila ovde, a on manastir darovao zlatom, pa mu otuda ime. I danas se pored crkve nalazi kapela sa, kako se veruje, isceljujućom vodom, pa u manastiru uvek ima ljudi došlih sa strane. Na reci ispod Zlatenca je jedna od poslednjih plovećih moravskih vodenica. Monahinje su je obnovile i napravile žičaru za podizanje brašna do manastira, ali su “divlji” kopači šljunka skrenuli rečnu maticu, pa je vodenica sad na tihoj vodi, nepokretna. Na brdu Hum u ataru sela Gložane nalazi se manastir Duhne, ali u njemu sad nema monaha. Obnova Manastir Radošin nalazi se nedaleko od kuća istoimenog sela. Crkva posvećena Bogorodici podignuta je za vreme vladavine despota Stefana, a opustošili su je Turci. Obnovljena je 1942. godine, u vreme Drugog svetskog rata, jer je seoski kmet seljanima rekao da je bolje popraviti crkvu nego ratovati. Šest kilometara dalje uzvodno je Tomić. Manastirski kompleks nalazi se u uzanom useku iznad Morave, a crkva je, kao i prethodne, iz doba Lazarevića. Pre nekoliko godina obnova je privedena kraju, pa sada zgrade i dvorište predstavljaju pravi arhitektonski dragulj okružen šikarom koju naseljava neuobičajeno mnogo zmija. Monahinje ih preskaču obavljajući svoje poslove, i iznose iz konaka kad ih tamo nađu... Jaković je poslednji manastir u ovom nizu. Crkva posvećena apostolu Jakovu nalazi se na seoskom groblju, a predanje kaže da ju je podigao knez Lazar. Do ovih manastira može se stići iz Jagodine i iz Svilajnca, a putevi su, što je za naše prilike neuobičajeno, označeni putokazima. 6 Novi Stjenik Monahinje iz Stjenika kod Čačka 2003. su se priključile zilotima, pa su izbačene odatle, a novi dom našle su u Kučajskim planinama, gde su podigle svoj manastir Manastir Novi Stjenik, smeštenu divljini Kučajskih planina tako da po trideset kilometara na svaku stranu nema žive duše, pripada monahinjama Srpske istinite pravoslavne crkve, odnosno zilotima. Raskol zbog pape Priča o zilotima počinje još pre stotinak godina, kad su neke pravoslavne države sa julijanskog prešle na gregorijanski kalendar, što je jedan deo monaštva video kao podleganje uticaju pape. A kad su se u januaru 1964. godine sreli papa Pavle VI i carigradski patrijarh Atenagora, što je bio prvi zvanični dodir vekovima suprotstvaljenih delova hrišćanstva, monasi na Svetoj Gori pobunili su se. U svih dvadeset manastira prestali su da pominju Atenagoru u svojim molitvama. Posle izvesnog vremena, u pobuni je ostao dosledan samo manastir Esfigmen, ostali su manje-više nevoljno prihvatili dijalog među katoličanstvom i pravoslavljem. U nekoliko navrata, pod pritiskom Grčke pravoslavne crkve, država je slala jake policijske snage da neposlušne monahe isteraju iz Esfigmena - jednom su ih specijalci čak konopcima kroz prozore spuštali u čamce - ali je ovaj manastir do danas ostao simbol nemirenja sa ekumenizmom, a natpis na crnoj zastavi istaknutoj na njegovoj kapiji “Pravoslavlje ili smrt” postao je simbol svih zilota u svetu. Oni su vremenom formirali svoje zajednice, pa je tako i kod nas osnovana Srpska istinita pravoslavna crkva (SIPC), na čijem je čelu episkop Akakije (Aleksić). Otpor saradnji s Katoličkom crkvom ispoljava se i u Srbiji, a najdalje su otišle monahinje manastira Stjenik kod Čačka. One su 2002. otpočele celogodišnji post na vodi kako bi ih Bog uputio kojim putem daje da krenu, a 2003. obavestile su pismom vladiku Hrizostoma da “prekidaju molitveno opštenje sa Žičkom eparhijom”. Odmazda je usledila vrlo brzo: parosi čačanski i Čačani pravoslavci, jedne noći su neposlušne monahinje izbacili iz manastira. Dve sledeće godine provele su u jednom dvosobnom stanu Čačku - u jednoj sobi su spavale, a u drugoj se molile - a 2005. došle su u Novi Stjenik, građen prilozima svojih pristalica godinu dana. Manastir je vodu dobio prošle godine, a struje nema i neće je skoro biti. Teški uslovi Uslovi života u divljini teški su, a zimi na granici izdržljivosti. Od novembra do aprila monahinje su odsečene od sveta, i prehranjuju se onim što pre snežne blokade dovuku iz Despotovca ili Bora, gradova najbližih njihovom manastiru. Zanimljivo je da im prilozima i dobrovoljnim radom na završetku manastira pomažu vernici “zvanične” SPC, iako ne dele njihove radikalne stavove. One ustaju u jedan sat ujutru, a od dva do pola šest traje služba. Odmaraju se do sedam sati, zatim stojeći pevaju himne zahvalnosti, a u osam se manastirsko sestrinstvo, uz čaj, dogovara o poslovima koje treba obaviti tog dana. Do ručka u tri popodne, radi se u kuhinji, štali, polju... uz molitve na svaka tri sata. U sedam popodne je večernja služba koja traje sat i po, a u devet uveče, povlače se na počinak. Monahinje u Novom Stjeniku jedu jednom dnevno, a u obrocima nema mesa. Ponedeljkom, sredom i petkom povrće se sprema na vodi, ostalim danima može i na ulju. Tokom ručka, jedna od njih čita žitije svetaca, dok ostale obeduju.

7 Gornjak

Manastir je sagrađen 1378, kad je knez Lazar zavladao istočnom Srbijom. Predat je na upravu Grigoriju Sinaitu Ćutljivom Nakon što je knez Lazar ovladao delovima istočne Srbije, podigao je 1378. godine na zaravni na levoj obali Mlave, ispod planine Ježevac manastir, kako bi pokazao svoju vlast i pravo na nove teritorije. Posvećen je Vavedenju Bogorodice, a u narodu je prvo bio poznat pod imenom Ždrelo, da bi se od 16. veka ustalilo ime Gornjak. Barjak cara Dušana Knez Lazar predao je manastir na upravu Grigoriju Sinaitu Ćutljivom, odnosno Mlčalniku, koji je u grupi monaha došao sa Sinaja. Iznad manastira i danas se nalazi njegova isposnica u pećini. Da bi osigurao opstanak manastira, i izdržavanje bratstva u njemu, knez je darivao Gornjaku čitava imanja u Braničevu. Mnogo kasnije, u 19. veku, i Ruska crkva ukazala je Gornjaku izuzetnu pažnju, poklonivši mu jedan mali manastir u Moskvi. Kroz istoriju manastir je nekoliko puta razaran. Prema zapisu Vuka Karadžića, Miloš Obrenović je u svoj dvor prebacio jednu od manastirskih dragocenosti - barjak, navodno, cara Dušana Silnog. Kasnije je barjak vratio manastiru, ali su ga jednom prilikom monasi poklonili njegovom sinu - knezu Mihailu Obrenoviću. U 19. veku Gornjak je, uz manastire Studenicu i Sveti Roman kod Đunisa, određen za sanatorijum u kojem su lečeni umobolni bolesnici, a povremeno je korišćen i kao zatvor. Tako je Narodni sud srpski u Kragujevcu doneo 26. februara 1831. godine presudu da se Milosav Radosavljević iz Žagubice zbog ubistva okuje u jednu nogu i pošalje u manastir Gornjak, gde će biti prikovan za zid u jednoj od monaških kelija. Kasnije su ovde zatvorske kazne izdržavala osuđena sveštena lica. U Drugom svetskom ratu starešina manastira odveden je u logor u Nemačkoj i tamo umro, a monaško bratstvo se rasulo. Godine 1942. nemačka okupatorska vojska uselila se u manastirske objekte i u njima ostala do kraja rata. Tih godina riznica je opljačkana, a vredne povelje uništene. Posle rata manastir je preuzela Jugoslovenska armija, da bi ga Crkvi vratila tek 1953. Šezdesetih godina prošlog veka u njega se uselilo sestrinstvo iz Makedonije, koje nije želelo da ostane u okviru nekanonski izdvojene Makedonske pravoslavne crkve. Tišina reke U narodu je rasprostranjeno verovanje da molitva nad moštima Grigorija Ćutljivog, koje se sad nalaze u manastirskoj crkvi, pomaže ženama da zatrudne. Osim toga veruje se da grožđe sa loze u manastiru - poput onog u Hilandaru i Ostrogu - leči neplodnost. Za ovaj manastir vezano je još jedno predanje: iz pukotine u steni iza manastira svake godine na Đurđevdan počinje da kaplje voda, slivajući se do jedne male uvale, odakle je ljudi kašikama skupljaju, a veruje se da leči očne tegobe. Veruje se da su to “suze isposnika Grigorija, koji i danas pomaže narodu”. A jedno mesto na reci Mlavi kod manastira Gornjak zove se Tišina. Legenda kaže da su se Grigorije Ćutljivi i knez Lazar prvi put sreli baš tu. Pošto je reka jako žuborila, pa nisu mogli, svaki sa svoje strane, da se čuju, Grigorije je molitvom Bogu utišao reku. U svetskoj istoriji umetnosti manastir Gornjak obezbedio je svoje mesto jedinstvenom freskom Isusa Hrista, koji kao dobar pastir oko vrata, umesto uobičajenog jagnjeta, nosi čoveka!