7 događaja koji su zabavili srpsku javnost

Bufalo Bil među Srbima Slavni junak sa Divljeg zapada od 1883. imao cirkus, s kojim je obilazio Evropu, a 1906. gostovao u Kikindi, Bečkereku, Vršcu i Pančevu Junak petparačkih romana, stripova i kaubojskih filmova Bufalo Bil zaista je postojao. I ne samo to - posetio je i naše krajeve! Legenda iz novina Rođen je 1846. u porodici graničara kao Vilijam Bil Kodi. Već sa 14 godina radio je kao kurir na konju u „Poni ekspresu“, tragao za zlatom, a onda se borio u građanskom ratu u Americi kao izviđač konjice, ratovao protiv Indijanaca... Nadimak Bufalo duguje karijeri lovca na američke bizone (bufale). Kažu da je za godinu i po dana ubio 4.282 primerka tih životinja. Imao je samo 23 godine kad je novinar Ned Bantlajn, u dogovoru sa samim Bilom, za novine počeo da ispreda legende o njemu. To mu je donelo veliku popularnost, pa je 1883. osnovao cirkus i s revijom „Divlji zapad Bufalo Bila“ od naredne godine pa sve do 1907. obilazio je Evropu. Bufalo Bil je tada postao jedan od najpopularnijih ljudi na svetu, a u njegovom cirkusu nastupali su i legendarni poglavica Bik koji Sedi, Kalamiti Džejn. Posebnu atrakciju predstavljala je Eni Oukli, jedan od najboljih strelaca Divljeg zapada. Ona je demonstrirala svoje umeće tako što je iz „vinčesterke“ pucala u kartu za igranje bačenu u vazduh. Na kraju svog nastupa skidala je pepeo sa cigare koju je njen muž držao u zubima. Uoči jednog nastupa u Nemačkoj imala je visoku temperaturu i Bufalo Bil joj je zabranio da to izvodi jer su joj se ruke tresle, ali na nagovor muža je pucala, i sve je bilo u redu... Kad se frenetični aplauz publike stišao, Bufalo Bil je, po navici, zaboravivši da je En bolesna, pitao da li neko iz publike želi da stavi cigaru u usta i stane na mesto njenog muža. Javio se jedan gledalac - tek krunisani car Nemačke Vilhelm Drugi! En Oukli i njemu je metkom presekla tompus u zubima... Zbog carinskih propisa i komplikovane procedure prevoženja životinja preko granice, cirkus Bufalo Bila nije iz Austrougarske ulazio u Srbiju, koja se tada protezala do Save i Dunava. Predstave su 1906. davane u Kikindi, Bečkereku (Zrenjaninu), Vršcu i Pančevu, gde su Beograđani činili većinu publike. Celodnevni spektakl Prema nekim novinskim tekstovima iz onog doba, spektakl je počinjao još na železničkoj stanici, prilikom istovara opreme i životinja. Narod se skupljao da vidi kako se konji disciplinovano postrojavaju za defile kroz grad. Novinar zrenjaninskog dnevnog lista na mađarskom jeziku Torontal 7. jula 1906. piše da je „šator u kojem se odigravala predstava bukvalno bio okupiran masom i da se tamo uputilo toliko ljudi da je sve ličilo na veliku seobu“. Pod šatrom su, u raznim cirkuskim tačkama, nastupali živopisno obučeni kauboji, polunagi Indijanci išarani ratničkim bojama, bilo je tu i Engleza, Kozaka, Kineza, Japanaca, da bi se na kraju pojavljivao lično Bufalo Bil i izazvao ovacije. Jedan pančevački hroničar beleži da je publiku najviše zadivila prava bitka Indijanca i kauboja, u kojoj se pucalo iz pištolja i odapinjane se srele, „ali nijedna nije pala na publiku“! Cirkus je imao generator i svoju električnu struju, što je za Pančevce bila dodatna senzacija, jer njihov grad u ono vreme još nije imao električno osvetljenje, nego su ulice osvetljavali ulični fenjeri. Ulaznice su prodavane za dve krune, što je u ono doba bilo skupo - za te pare moglo je da se kupi 14 hlebova ili jedna muška košulja... Ipak, publika je hrlila pod šatru. Predstava je počinjala u 19, a završavala se oko 23 časa. Kako je koja grupa artista završavala program, pakovala je svoju opremu, tovarila konje i punila prikolice, pa je cirkus odmah po završetku predstave kretao dalje, što je za publiku predstavljalo čudo od organizacije... Bufalo Bil umro je od starosti u SAD 1917. godine. Prvi Kinez u Srbiji Uan-Šan-Zen u Rusiji se priključio srpskim dobrovoljcima, a po završetku rata poželeo da nastavi da živi u novoj domovini U jesen 1920. godine u Srbiji se naselio prvi Kinez i otvorio molersko-farbarsku radnju. Njegova pojava izazivala je veliku pažnju stanovnika prestonice. Prepisujemo iz ondašnjih novina kako je do toga došlo. Srpski ratnik „Pre nekoliko dana došao je u Ministarstvo unutrašnjih dela jedan čovek obučen u srpsku vojničku uniformu, koji tek ako je znao nekoliko srpskih reči... „, počinje tekst u Politici pod naslovom „Srpski vojnik Uan-Šan-Zen“. „Služitelji su ga sa čuđenjem posmatrali od glave do pete, pitajući se kako je moguće biti srpski vojnik a ne znati naš jezik. Pokazujući svoju propisno overenu vojničku objavu, on je najzad rukama objasnio da želi da govori s načelnikom, a kad je ušao unutra, i sam se načelnik zbunio videći pred sobom čoveka s kojim se nijednim jezikom kojim govori ne može da razume. Posle izvesnog vremena načelnik je uvideo da će se rukama najbolje objasniti sa svojim posetiocem. Na taj način se saznalo da se nepoznati zove Uan-Šan-Zen i da je rodom iz Či Fua blizu Pekinga. Jednim čudnim slučajem on je stupio u našu vojsku. Kad su se u Rusiji počeli skupljati dobrovoljci za našu armiju, koja je svojim podvizima zadivila sve, Šan-Zen nije mogao da odoli srcu a da i sam ne stupi u redove naših nepobedivih vojnika. Posle sloma carske Rusije, kad su se naše jedinice počele evakuisati na Solunski front, Šan-Zen je, iako Kinez, pošao na ovaj dalek put sa našim vojnicima. Učestvujući u svim borbama za oslobođenje Srbije, on je toliko zavoleo našeg vojnika da je po mobilizaciji, kako je rekao, suznim očima gledao kako jedan po jedan od njegovih najboljih drugova odlazi kući. Odjednom, on se osetio potpuno sam, i dugo, dugo bio je tužan. Zatim je i na njega došao red da se pusti iz vojske. Ali kuda? I ako je imao objavu za besplatan put u svoju otadžbinu, ipak je rešio da nikad ne ode iz zemlje koju je toliko zavoleo. Saznavši odnekud da svi stranci moraju da imaju odobrenje za bavljenje u zemlji, on je zato i bio otišao u Ministarstvo. Kada ga je načelnik uzeo pitati kako će živeti ovde kad sigurno nema sredstava, Šan-Zen je, ne sačekavši svršetak pitanja, odgovorio da je on farbar i da će svojim zanatom moći lako da obezbedi sebi život. Na njegovu molbu izdato mu je odobrenje da može živeti u našoj sredini. Sav radostan izašao je napolje, hvaleći se svima kako mu je ukazana jedna velika čast.“ Titov prijatelj O daljoj sudbini Uan-Šen-Zena nema nikakvih podataka, ali vrlo je verovatno da je upoznao Čo Čeng Poa, koji se na beogradski Dorćol doselio osam godina kasnije i otvorio radnju s veoma vrednim porcelanom. On se oženio Jevrejkom i za sobom ostavio potomke od kojih neki i danas žive u Pančevu. Ne zna se zbog čega, Čo Čeng Po pre Drugog svetskog rata bio je u zatvoru u Lepoglavi i tu upoznao Josipa Broza Tita. Kad se Titu nekoliko godina posle rata, kad je postao predsednik države, Čeng Po javio, Maršal mu je poklonio stan u prestonici! Docnije se preselio u Pančevo i na pijaci prodavao kineske rukotvorine. Kad je umro, na zidu njegove kuće ostalo je napisano na kineskom „Ovo je mala bašta velikog Kineza“.

Telegram za Marsovce Vlasnik antikvarnice i knjižare „Narodni guslar“ Vlajko Ignjačević 27. decembra 1928. napravio šalu o kojoj je pisala i jugoslovenska i svetska štampa Na uglu kod današnjeg Pravnog fakulteta u Beogradu, preko puta „Madere“, držao je antikvarnicu i knjižaru „Narodni guslar“ Vlajko Ignjačević. Ovaj Banaćanin, rodom iz Novog Kneževca, celog života nosio je lalinski šešir sa uskim obodom i trgovao svim i svačim. U njegovoj pretrpanoj radnjici mogle su se naći jedinstvene knjige, ali i punjena zmija dugačka pet metara, s natpisom „Uhvaćena na Zvezdari“. Za vreme okupacije, kaže jedan hroničar, beogradski tašneri nudili su Vlajku velike pare za nju kako bi za Nemce pravili tašne od zmijske kože, ali Vlajko nije hteo da je proda: malo iz inata, a malo zato što je dobro znao koliko je važna dobra reklama. Jer, upravo on izveo je je marketinšku akciju na kojoj bi mu pozavideli i najveći današnji stručnjaci! Šok na šalteru On je, naime, 27. decembra 1928. mirno stao u red pred šalterom za telegrame u beogradskoj Pošti, i kad je došao na red, službenici koja ništa nije slutila predao obrazac sa sledećim tekstom: „Stanovnicima Marsa, Vasiona. Javite imate li antičkih stvari. Antikvarnica ‚Guslar‘, Vlajka Ignjačevića, Beograd, Kralja Aleksandra 60, SHS, Evropa, Zemlja“. Po svemu sudeći, bio je inspirisan akcijom lista Mančester gardijan, koji je u junu te godine raspisao nagradni konkurs za najbolje stilizovane telegrame koji bi bili poslati na Mars, ako se uspostavi veza s tom planetom... Prvu nagradu je dobio učesnik koji je smislio da se - budući da je Mars bog rata - pošalje: „Mir na Zemlji - dobra volja na Marsu“, a drugu: „Recite nam kako vi gore zovete Zemlju“... Cena 2.001 dinar Službenica beogradske pošte nije znala šta da radi, jer nije bilo zakona koji bi je sprečio da telegram primi. Došao je direktor, onda još jedan činovnik. Pitali su i glavnog direktora Pošte i telegrafa, ali i on je bio zbunjen. Tek je ministar lično presekao stvar i naredio da se telegram primi, naplati i taksira. U pošti su se raspitali za rastojanje do Marsa, i izračunali da Vlajko Ignjačević treba da plati 2.001 dinar, što i nije bila neka velika suma... Ali korist je bila mnogostruka: uskoro je cela Evropa pisala o beogradskom knjižaru koji je poslao telegram na Mars. Cedulja sa tekstom telegrama i potvrda o plaćanju bili su izloženi na prozoru Pošte, a narod se okupljao i vrteo glavom ili smejao. Na zapitkivanja radoznalaca: šta on misli kako će telegram primiti Marsovci, knjižar je odgovarao: „To je svejedno. Ja sam se proslavio i ceo naš rod. A nauka i buduća pokolenja reći će da li je ‚ludi Vlajko‘ imao pravo ili ne!“ Konfiskacija Vlajko Ignjačević nimalo nije bio lud. Posle Drugog svetskog rata komunističke vlasti konfiskovale su mu antikvarnicu. Međutim, njega to nije potreslo: on je već na sigurno bio sklonio vrećicu dragog kamenja i veoma vrednu zbirku poštanskih maraka. Zarastao u belu bradu, bez stalnog stana, sa ruksakom na leđima, iz kojeg je razumno krčmio poštanske marke i od toga živeo, šetao je beogradskim ulicama ili u kafani hotela „Moskva“ pio kafu sa izraelskim ambasadorom, inače strastvenim filatelistom. Umro je pedesetih godina prošlog veka i sahranjen na Novom groblju, ali grob mu je kasnije prekopan, jer niko nije plaćao održavanje.

Gola crna igračica Džozefina Bejker bila je prava zvezda u Francuskoj, a kad je 1. aprila 1929. došla u Beograd, videlo se da i ovde ima masu obožavalaca Plesačica Džozefina Bejker (1906-1975) zbog crne boje kože u SAD, gde je rođena, nije bila toliko priznata, ali u Francuskoj, gde se nastanila, bila je obožavana. Francuzi su je zvali „Crna Venera“, „Crni biser“ i „Kreolska boginja“. Njen krug obožavalaca činili su Ernest Hemingvej, Kristijan Dior, Pablo Pikaso i mnogi drugi. Plesna tačka Godine 1925. njena plesna tačka predstavljala je revoluciju. Nastupala je gola, opasana samo ružičastim perjem flaminga ili u suknjici od banana, koja je postala njen zaštitni znak. U Beograd je doputovala 1. aprila 1929. godine. Dnevni list Politika dva dana zaredom posvećivao joj je celu stranu. Prvog dana novinar beleži: „Već u četiri časa po podne počeo je da dolazi svet na stanicu da sačeka onu koja je svojom igrom i svojim bučnim skandalima uzbudila prvo Pariz, a zatim gotovo celu Evropu... A kad je voz ušao u stanicu, svi su potrčali. Mnogi su uskočili u vagone. Svako je hteo da je prvi vidi, da se prvi upozna s njom...“ Zvezda se jedva probila kroz masu obožavalaca, mladića i šiparica koje su cičale od oduševljenja. Odsela je u hotelu „Ekscelzior“, na početku Knez Miloševe, i tu, u velikom apartmanu, davala intervjue. Politika objavljuje: „Nije crna kakvu smo je zamišljali. Koža joj je kao stari prozirni ćilibar, boje zrele breskve... Ima vrlo neobičan glas. Govori, prosto, kao iz nekog burenceta. Krupno, debelo, rapavo...“ Uzbuđeni reporter, koji je pun utisaka, zatim opisuje da Džozefina ne završava rečenice, da „cvrkuće i grokće, ciči i smeje se“, i da povremeno ubacuje toliko nepristojne reči da bi i pariski mangupi pocrveneli! Tu, u „Ekscelzioru“, došlo je do malog skandala. Džozefina Bejker je izjavila da je iz voza videla „puno malih jaganjaca i prasadi“, a jedan od uglednijih Beograđana, u želji da joj se dodvori, rekao je: „Mi ćemo poslati jedno malo prase, pečeno...“ „Jaoj! Ne. Neću. Kakav užas! Pečeno! Hoću živo.. Majko moja, pečeno!“, preneo je reporter njenu reakciju. Ambasador Unicefa Isti novinar opisao je njenu tačku: „Pojavila se u jako reduciranom kostimu, koji se uglavnom sastoji iz jednog pojasa žutih prekrasnih banana i jednog jelečića od bisera. Pokazala je svoje mrko telo, vitke duge noge, tanke oble ruke i kukove, i bedra, i puno raznih drugih stvari. Pokazala je crnu kratku kosu sa prelivima ugljena, i glavu neverovatnu, lepu, glavu kakva čoveku samo u snu može da se sni. U prijatnom snu, razume se... Treba naglasiti da je u publici bilo puno sedih glava, uglednih lica, najuglednijih građana: I ma šta gledali, pljeskali su da je uživanje bilo slušati!“ Posle plesne tačke zapevala je, klečeći na pirotskom ćilimu, a na kraju priredbe, koju je publika nagradila frenetičnim aplauzom, umesto da se povuče iza zavese, Džozefina je sišla među publiku. Mazila je po glavi ćelave, a posebnu pažnju privukao joj je Svetislav B. Cvijanović, ugledni knjižar i izdavač. Ozbiljnog, s naočarima i bradicom, namrgođenog, poljubila je u obraz dok se publika kikotala! Džozefina Bejker još dva puta je dolazila u Jugoslaviju, poslednji put 1971, kao ambasadorka Unicefa. Tada ju je primio i Tito.

Formula 1 u Beogradu U čast rođendana mladog kralja Petra II, u Beogradu organizovane trke automobila i motocikala, a najatraktivniji bio Gran-pri U čast rođendana (6. septembar) mladog kralja Petra II Karađorđevića, Automobilski klub Kraljevine Jugoslavije i list Politika organizovali su 3. septembra 1939. u Beogradu Međunarodne automobilske i motociklističke trke. Od devet trka, najatraktivnija je bila trka Gran-pri automobila, preteča današnje Formule 1, u kojoj su učestvovali najveći šampioni tog vremena. Bio je to najveći sportski događaj u Jugoslaviji između dva rata i najposećenija priredba na Balkanu tog doba: Beograd je imao 360.000 stanovnika, a trke je gledalo 80.000 ljudi! Za specijalne vozove, koji su organizovani iz većih gradova od Ljubljane, preko Zagreba i Splita do Skoplja, odobravan je popust od čak 66 odsto! Voženo 50 krugova Staza je vodila oko Kalemegdana, a voženo je 50 krugova. Start i cilj nalazili su se na ulazu u park, kod današnje Gradske biblioteke; vozilo se niz Tadeuša Košćuška do „Beka“, pa pored kule Nebojše, ispod tvrđave do Pariske ulice, pa uzbrdo. Ovaj deo je bio najatraktivniji, jer su zbog talasastog terena automobili tu leteli kroz vazduh i po desetak metara! Jureći bolidi su proizvodili ogromnu buku, pa su se životinje u obližnjem zoološkom vrtu veoma uznemirile. Zato su lavovi, tigrovi i slonovi prebačeni u lagume ispod Tašmajdanskog parka. Takmičari su pristizali već krajem avgusta, a tokom drugog treninga, održanog 1. septembra, stigla je vest da je Hitler napao Poljsku. Sutradan su u rat ušle Francuska i Velika Britanija... Zbog toga su neki odustali, ali su nemačke ekipe - „Mercedes Benc“ sa evropskim prvakom Hermanom Langom i Manfredom fon Brauhičem i „Autounion“ s Taciom Nuvolarijem i Hermanom Milerom - ostale. Jedan naš takmičar, Lazar Radić, u dugom krugu prvog treninga izleteo je sa staze i presekao jedan bagrem, a zatim udario u zid, potpuno slupavši auto, ali Kraljevinu Jugoslaviju predstavljao je Boško Milenković, bogati naslednik koji je svirao violinu i živeo od izdavanja stanova. Prvi je do cilja na beogradskom Gran-priju stigao italijanski vozač Tacio Nuvolari. Dočekan je ovacijama publike, koja je, tvrde novinari, posebno bila zadovoljna što je Nemac Fon Brauhič ostao bez pobede - bio je drugi. Trećeplasirani Miler, s prosečnom brzinom od 136 kilometara na čas, provezao je najbrži krug. Evropski prvak Lang je odustao nakon što mu je kamen, izbačen točkovima Fon Brauhičevog „mercedesa“, razbio naočare... Milenković je ostao bez nagrade, bio je četvrti. Od bogataša do vozača GSP Završna svečanost i dodela pehara kralja Petra II pobedniku održana je u Auto-klubu, današnjem Udruženju književnika u Francuskoj 7. Vozači su, zajedno s domaćinima, iako se nad Evropu nadvijao oblak Drugog svetskog rata, do kasno u noć slavlje nastavili u Skadarliji, uz ćevapčiće i crno vino... Pobednik beogradskog Gran-prija Tacio Nuvolari takmičio se i posle Drugog svetskog rata, ali već je bio star i bolestan od tuberkuloze. Na trci u Milanu, u jesen 1946. godine, vozio je jednom rukom, dok je u drugoj držao maramicu preko usta. Umro je 1952. od moždanog udara. Na pogrebu su njegov sanduk, položen na šasiju automobila, gurali Alberto Askari, Luiđi Volrezi i Huan Manuel Fanđo. Boško Milenković za manje od dve godine izgubiće i sve ostalo - u nemačkom bombardovanju Beograda 6. aprila 1941. srušeno je nekoliko stambenih zgrada u Knez Mihailovoj. Posle rata je radio kao vozač trolejbusa u GSP Beograd, a 1955. se ubio.

Kit na turneji po SFRJ Kad je ogromni morski sisar zalutao do ostrva Pag, meštani su ga ubili i preparirali, a onda organizovali putovanje širom Jugoslavije Na ostrvu Pag u Jadranskom moru, sada u sastavu Hrvatske, 20. januara 1953. desila se nesvakidašnja stvar - u gradsku luku zalutao je kit! Kit urlikao od bolova Dok je čistila ribu, jedna starija meštanka ugledala je u vodi čudovište koje „puše poput nilskog konja“. Pomislila je da je u pitanju veliki morski pas, pa je uplašena, vičući, potrčala ka gradu. Ubrzo se na obali iskupilo celo mesto, na čelu s dežurnim milicionerom. Svetioničar Duje Bilić odmah je u grdosiji prepoznao plavog kita i umirio masu, objasnivši da se taj džin hrani planktonom. Zaključivši da će nasukani kit brzo uginuti ako se nešto ne preduzme, Bilić je milicioneru objasnio gde da puca u životinju kako bi je naterali da se okrene ka pučini. Međutim, zbunjeni kit nasukao se još više. Koža je počela da mu se suši i svedoci kažu da je urlikao od bolova. Da bi kitu skratili muke, Pažani su zamolili milicionera da ga usmrti... Tada je iskrsao drugi problem: šta uraditi s truplom grdosije dugačke 12 metara i teške 7,5 tona? Predloga je bilo raznih: da ga zakopaju, da ga razdele prisutnima za uspomenu ili za jelo... Tek u sumrak, Duje Bilić predložio je da ga prepariraju i prikazuju svetu, a da novac ulože u izgradnju mesta. U paškoj luci tad je bio usidren teretni parobrod s dizalicom. Pažani su zamolili kapetana da im pomogne, i posle dosta muka, telo plavog kita smešteno je na kamion. A kad je prepariran, krenuo je u obilazak socijalističke Jugoslavije. Nakon Rijeke, boravio je u Ljubljani, Banjaluci, Sarajevu, Beogradu, Skoplju, Titogradu (današnjoj Podgorici) i u svim većim gradovima, da bi putovanje završio u Zagrebu, gde se i danas u Prirodnjačkom muzeju čuva njegov skelet. Interesovanje je u svim mestima bilo ogromno: uprkos skupim ulaznicama, čekalo se u redovima da se vidi ovo „jedinstveno čudo prirode“, kako je najavljivano. Ondašnje novine su, tako, pod naslovom „Ogroman kit na ulicama Beograda“, pomalo preterujući, pisale: „S kitom putuju ribari i pomorci sa Paga koji su učestvovali u njegovom hvatanju i ubijanju. Publici će sve objašnjavati pomorac Dujo Bilić, koji je prilikom hvatanja kita, izlažući svoj život opasnosti, hrabro prišao životinji i konopcima mu obmotao rep.“ Pažani su, zapravo, kontrolisali naplatu ulaznica i novac koji je „zarađivao“ kit. Na kraju ga je bilo toliko da su izgradili kanalizaciju u svom gradu i obnovili pristanište! Preko veze do čeljusti Čeljust preparirane životinje bila je razjapljena i poduprta motkama, pa je posebnu atrakciju predstavljalo fotografisanje u kitovim ustima. Naravno, samo „preko veze“ i poznanstva s Pažanima. U proleće 2013. godine Umetničko-produkcijska grupa Noć muzeja pozvala je sve koji se sećaju izloženog kita da im se jave kako bi rekonstruisali sećanje na ovaj događaj. Odziv je bio veliki, a neki su slali i svoje fotografije. Putešestvije prepariranog kita poslužilo je kao inspiracija beogradskom piscu Erihu Košu za satirični roman o propadanju i raspadu staljinizma, jer je upravo 1953. godine umro Staljin, a telo mu je mumificirano. Koš je pisao da je ceo kraj u kojem je bio izložen kit užasno zaudarao na pokvarenu ribu, ali u svedočenjima onih koji su videli kita sa Paga podataka o tome nema... Beogradski Fantom Vladimir Vasiljević ukrao „porše 911“ i noćima ponižavao miliciju Beograda, koja u „fićama“ i „tristaćima“ nije mogla da ga stigne i uhvati U priči o Beogradskom Fantomu, koji je harao Beogradom 1979, sada, gotovo četiri decenije kasnije, teško je razdvojiti istinu od legende, iako ga je videlo nekoliko desetina hiljada ljudi! Najava vožnji Sa sigurnošću se zna samo ovo: jedne septembarske noći te 1979. beogradskoj miliciji prijavljena je krađa belog „poršea 911“. Vlasnik automobila, tada mnogo ređeg na našim ulicama nego danas, bio je teniser Ivko Plećević. On je bio uspešan igrač, u rangu Tipsarevića danas, i skupi auto dobio je kao nagradu na turniru u Berlinu dve godine ranije. Milicija je odmah shvatila s kakvim se problemom suočava, jer je u to vreme raspolagala „fićama“ i „tristaćima“, koji „poršeu“ nisu mogli ni da priđu... Tako se desilo da je ukradeni automobil kasno noću projurio kroz centar Beograda brzinom od 200 kilometara na sat, a da mu nisu mogli ništa. Retki svedoci tog prvog prolaska „poršea“ brzo su proširili priču o inferiornosti milicije, koja je postala predmet podsmeha. Čudnim kanalima pronela se vest da će naredne noći ponoviti svoju vožnju, pa se na ulicama već - kao slučajno! - našlo nekoliko stotina ljudi. „Porše“ je opet projurio, napravio krug oko Slavije pred zbunjenim milicionerima i nestao u pravcu Autokomande... Treće večeri javio se u program gradskog radija Studio B i precizno najavio iz kog će pravca naići. Hiljade ljudi zauzelo je mesta duž označenih ulica, a legenda o Fantomu počela je da kruži gradom. Pričalo se da je Fantom radnik na groblju, da je auto ukrao od Gorana Bregovića, da milicija ima odobrenje da ga ubije - a on je deset noći zaredom prolazio preko Slavije, kružio uz škripu guma i nestajao u noći. Poslednje večeri iznervirana milicija postavila je gradske autobuse kao prepreku na tom gradskom trgu. Vozač „poršea“ nije mogao da ih izbegne: naglo je prikočio i neposredno pred sudar otvorio vrata da se ne zablokiraju, pa je uspeo da istrči i pobegne kroz masu naroda koja se razmakla, a kad su milicioneri počeli da ga jure, sprečila ih da ga sustignu. Smrt na drumu Neko je, međutim, u vozaču prepoznao Vladimira Vasiljevića, „odranije poznatog miliciji“ zbog obijanja automobila pod imenom „Vlada Opel“ (zbog „omiljene marke“) i „Vlada ključ“. To je bio kraj „beogradskog fantoma“: uhapšen je nekoliko dana kasnije. Iz zatvora je, zbog primernog vladanja, izašao posle nepune dve godine, a ubrzo pošto se 1982. našao na slobodi, poginuo je u saobraćajnoj nesreći na auto-putu ka Nišu - u jednoj staroj „ladi“. Nema sasvim pouzdanih podataka, ali skoro sigurno je tačna priča da je jednog dana pobegao iz Centralnog zatvora u Beogradu, gde je čekao suđenje. Vratio se posle tri dana, uz objašnjenje da je „morao da obavi još jednu noćnu vožnju, da milicajci ne pomisle da su ga pobedili“. Vladi Vasiljeviću kasnije su pripisivani i politički motivi, navodno je „bio borac protiv komunističkog jednoumlja i stege“, ali za to nema osnova u stvarnosti, a mnogi i danas veruju da je njegova smrt posledica zavere milicije, „koja nije mogla drugačije da mu se osveti za naneto poniženje“. O „beogradskom fantomu“ snimljen je i istoimeni film. „Porše“, slupan na Slaviji, kupio je jedan kolekcionar iz Austrije.