SUDBINA: Srb(đ)in u Japanu

Iskreno, da mi je neko prošle godine u ovo vreme rekao da ću sedeti na terasi stambene zgrade u četvrti Niši opštine Nagoja u Aiči prefekturi, pijuckati instant kafu „UCC blend 117“ i „gabunomi“ sok sa ukusom dinje i sladoleda od vanile, rekao bih mu da se okane ćorava posla. Međutim, eto, postade mi to jutarnji ritual ovde u Zemlji izlazećeg sunca - Japanu.

Sve je počelo šalom, kako to i obično biva kad se donose važne životne odluke. Nisam bio zadovoljan poslom koji sam radio, niti životom koji sam vodio, i nekako mi se odomaćio izraz: „E, ima samo jednog dana da se spakujem i odem u... Japan!“ Nije mi nijedna dalja zemlja padala na pamet. Taman se u to vreme pogodilo da mi je uleteo jedan veliki i dobro plaćen posao, i rešim da stvarno odem jedno dve nedelje i vidim taj čuveni Tokio. Al‘ skupo... Ništa, aj‘ da vidim nešto da rezervišem preko neta, pa ću kartu posebno. Poštedeću vas sitnih detalja, ali bilo je dža-bu, jedan sajt, drugi sajt, završim ja u oglasima za posao. I stanem. „Čekaj“, rekoh sam sebi, „što ne bi ti probao da odeš tamo da radiš, šta bi ti falilo?“ Posle tačno četiri meseca, četiri intervjua preko Skajpa, 75 strana upitnika i gomile birokratije, sleteo sam na aerodrom Čubu sentral Japan u predgrađu Nagoje s radnom vizom na tri godine kao novi nastavnik engleskog.

Inače, japanska reč za nacionalnost je đin (zemlja), te postadoh, dakle, Serubija-đin. Sve je drugačije od Balkana

Japan je zemlja koju nije nimalo lako opisati ukratko. Sve ovde je različito nego na Balkanu: ljudi, vreme, hrana, odeća, navike, stavovi, cene... Često se osećate kao da je vreme stalo negde polovinom XX veka, a onda vas u hotelu pozdravi hologram i uđete u WC gde se šolja sama otvara, greje, opere vam zadnjicu i pritom je osuši! Ručak da poneseš Ishrana je ovde vrlo fokusirana na zaposlene. Na svakom koraku može da se kupi bento, odnosno lanč-paket. Pirinač ili špagete su neizostavni deo obroka, hleb se veoma retko jede, a mesa obično ima „da zamiriše“. Vrlo je popularna miso supa (pasta od fermentisane soje razmućena u vreloj vodi - znam da zvuči odvratno, ali verujte mi, mnogo je ukusna) i obično se paketić dobije džabe uz bento, mada ima i skupljih varijanti. Takođe, popularne su morske alge kao salata, plodovi mora i razni rezanci. O dimljenom mesu tipa šunkica-slaninica nema ni govora, a ako ga kojim slučajem i nađete, verovatno je uvezeno iz Italije ili Španije i košta između 5.000 i 30.000 dinara kilo. Ista situacija je i sa sirom - ima japanskog, ali je maltene bezukusan, a pravi sir je basnoslovno skup.

Poslovna frizura

Inače, ima o Japanu i Japancima da se piše i piše... Ali za danas samo jedna kratka scena: prvi put kad sam bio kod frizera, tražio sam „klasičnu poslovnu frizuru“, a on me pitao u koju ću boju da se farbam i da li ću da se farbam pre ili posle čupanja obrva. Ja ga pogledao kao da mi je opsovao mater, on ustuknuo, ja reko: „Ne pada mi to na pamet, treba mi samo frizura za POSAO“. „Pa da“, kaže on, sav zaprepašćen, „ovde se poslovni muškarci farbaju dok potpuno ne osede da bi se videlo da vode računa o sebi.“ Nekako smo, ipak, došli do toga da će samo da me ošiša, sve uz asistentkinju koja je, onako u čudu, da proveri da se nisam ipak predomislio, obigravala oko mene s vremena na vreme s pincetom za obrve na gotovs. Nagoja Miroslav Šolti Specijalni izveštač

Hiruška maska je nezaobilazna MODA ILI ZDRAVLJE? Pažnja prema drugima prožima svaki aspekt života u Japanu. Banalan primer: hirurške maske. One nisu modni izraz nego ljudi masovno pate od alergije na polen. Kad krene mart-april, samo vidiš kako zaposleni iznose ispred apoteke (na ulicu, jer je ovde nezamislivo da neko nešto ukrade) police s maskama i raznim antialergijskim kapima. A onda, kad prođe sezona alergija, maske se nose iz pristojnosti. Čim neko oseti da mu preti kijavica, cap masku, pa međ ljude, da slučajno ne bi drugog zarazio. Maski ima raznih - na cvetiće, s blesavim facama, s Diznijevim junacima.