HRVATSKI KOLUMNISTA ZVONIMIR NIKOLIĆ: Devedesete i ratovi su prošli, kako vam ne dosadi da se mrzite

Kada bih pokušao da analiziram reč „mržnja“ u nekom davnom periodu svog života, mogao bih je možda vezati samo za nekoliko stvari. Iako ni tada to nije bila mržnja nego možda više revolt ili bes. Pa u tom nekom predratnom periodu verovatno najomraženiji lik u mom životu je bio onaj nesrećni bek Videotona Čuhai (interesantno da mu niko ne zna ime, ali prezime smo mu svi itekako dobro zapamtili), koji je utišao Grbavicu samo 120 sekundi pre kraja meča, i tako nam uskratio finale Kupa Uefa sa velikim Realom iz Madrida.

Pa sam siguran da sam u jednom trenutku mrzeo i onog sudiju koji je isključio Šabanadžovića u četvrfinalu Svetskog prvenstva 1990. godine na utakmici sa Argentinom i tako nas ostavio da punih 60 minuta igramo sa igračem manje. I dobrim delom zahvaljujući i njemu, tadašnja Jugoslavija nije ušla među četiri najbolje reprezentacije na svijetu.

A onda su 1990. godine održani prvi višestranački izbori. I polako je u rečnik počela da ulazi i reč mržnja. Čim su se ljudi ulogorili samo među jedne, odmah su nekako počeli da ne vole one druge. Ili treće. Pa se od te i takve mržnje dogodio i rat. U kom smo se svi mrzili. Nije ni čudo s obzirom na toliki broj ubijenih, ranjenih, osakaćenih i traumatizovanih od rata. Ali eto rat se završio a mi smo i dalje nastavili da se prebrojavamo i da mrzimo.

Posebno kako se pojaviše društvene mreže koje su nam dale mogućnost da mrzimo i pod tuđim imenom. Pa taj jedan mrziteljski komentar izazove buru reakcija i onih koji mrze i onih koji ne mrze ali žele da onom mrzitelju objasne da je možda došlo vreme da prestanemo sa mržnjom?

Ali nije. Iako je prošlo više od dve decenije od zla koje nas je zadesilo, dobar deo ljudi i dalje mrzi. Mrzi onog drugačijeg od sebe, drugačijeg imena, mrzi njegovog Boga i njegovu veru. Pa kako vidim mrzi se čitav narod, običaji tog naroda, neki idu dotle da čak i Hitlera prizivaju, a neki vade iz smetlišta istorije okorele zločince koje veličaju kao heroje. Samo iz razloga što su napakostili i napravili štetu onim drugim. Neki tuđe poraze doživljavaju kao svoje pobede. Ušlo je to odavno i u sport pa neki radije navijaju za protivnika čiju državu ne znaju ni da pronađu na karti, nego za nekog „njihovog“ sa kojim dele i 90% jezika, običaja, kuture i istorije.

Kada vidim ili pročitam te nekakve izlive mržnje, moram da se pitam: Pa ljudi moji kako se ne umorite više? Kako vam ne dosadi više da se prebrojavate? Kako vam ne dosadi da kopate po istoriji koja je ionako bila jako krvava na ovim prostorima. Kako možete da veličate nekog zlikovca a i sami znate da je nečovek? Odakle vam više snaga za mržnju?

Kad bi samo znali koliko je lakše i lepše živeti bez mržnje? Koliko je lepo pružiti ruku čoveku ne razmišljajući o njemu kao o još jednom pripadniku „njihovih“, nego o čoveku koji je ljudsko biće kao i mi. Kad bi se ikako moglo vratiti vreme pa da ljudi vide da se moglo živeti i bez mržnje. Vreme kada smo svi zajedno slavili svačije praznike i kada smo poštovali i svoje ali i tuđe. Vreme kada smo bili ljudi a ne vreme u koje nas sve svrstavaju u tabore četnika, ustaša i balija. Ili partizana jer je sad i to kod nekih postao greh.

Vreme kada su se cenile prave vrednosti čoveka, vreme kada je biran heroj godine a ne najlepši političar. Vreme kada su više medijskog prostora imali uspešni matematičari, fizičari i inovator, nego kriminalci i zlikovci. Vreme kada se poštovao red i zakon.

Siguran sam da sam u dobroj meri pre dve godine mrzeo i onog nesrećnog sudiju sa Novog Zelanda koji se zove Peter O’Leary, i koji nam je svirao nepostojeći ofsajd i tako nas drastično oštetio u utakmici koja nam je mogla obezbediti prolazak dalje na Svetskom prvenstvu. I onog Babatundea koji je ukrao sigurno dva minuta valjajući se po terenu.

Ali vreme je zalečilo i to. Umesto da mislim na tog sudiju radujem se predstojećim kvalifikacijama i nadi da ćemo igrati na sledećem Svetskom prvenstvu.

Čisto sumnjam da ću doživeti da ikada jedan naš klub ima uopšte priliku da zaigra sa Realom iz Madrida. Pa kada bih imao priliku da sretnem onog Čuhaija sa početka priče, odveo bih ga na pivo i pitao:

Što ga bolan dade onda jadan ne bio? Da samo znaš koliko sam te mrzeo onih dana? Ali eto, vreme je učinilo da ti halalim i onaj gol. Ko zna da li bi se o tom finalu opšte i pričalo ovoliko kao što se već decenijama priča o tom golu? Pa tako bi trebali i mi svi da se pitamo: Dokle ljudi više da se mrzimo?

Kako vam nije žao vlastite dece? Šta ćemo im ostaviti u amanet?

Zar pored kredita, siromaštva, bede, jada i beznađa, treba da im ostavimo i mržnju? Kao trajnu kategoriju.