icon-commentsicon-galleryicon-reacticon-totopicon_react

Intervju

PEŠIĆ EKSKLUZIVNO ZA KURIR OBJASNIO: Ovako smo pre 14 godina srušili Amerikance i pokorili svet

Osmog septembra 2002. godine košarkaška reprezentacija Jugoslavije, osvojila je petu zlatnu medalju na Svetskom prvenstvu u Indijanapolisu, odigrala poslednji meč pod tim imenom i označila kraj jedne epohe "igre pod obručima".

Objavljeno: 08.09.2016. 00:43h

 

Danas, 14 godina kasnije selektor tog tima Svetislav Pešić ekskluzivno za Kurir priča o dešavanjima na Svetskom prvenstvu, ali i onome što se zbivalo pre i posle trijumfa u Indijanapolisu.    

 


Kad se setim preseljenja u Beograd reći ću i da sam zapamtio dva pitanja vaših kolega. Prvo, je bila konstatatcija jednog od njih da sve smrdi na Nemačku (ja došao iz te zemlje, kao i glavni sponzor Saveza), a drugo kolika mi je plata? Mislim da su me dočekali sa nepoverenjem."

 

Godinu dana kasnije u Turskoj smo dominantno osvojili titulu šampiona Evrope. Ubedljivo i bez poraza, baš kao recimo, u Zagrebu 1989 i Rimu 1991, koliko Vas je to opteretilo pred Mundobasket na koji smo išli kao šampioni Evrope i sveta?

 

"Išao sam kod Saše Đorđevića u Madrid i on mi je rekao da više ne može da igra, da je red da dođu mlađi Jarić, Rakočević... Zatim sam pozvao grupu igrača koja je bila u Atini, a u kojoj je bio i Bodiroga. On mi je rekao, ako dolaziš, hoću da te vidim, a ako je razlog puta moje igranje za reprezentaciju, nema potrebe. Igraću, ma šta bilo! Tada sam odlučio da će on biti kapiten i to mu saopštio. 

Samo prvenstvo u Turskoj pokazalo je dobru košarku, kvalitet i zajedništvo koje smo pretočili u superiornu titulu. Posle toga je porastao pritisak, ali mi smo imali kvalitet, iskustvo i rešenost da odbranimo titulu prvaka sveta. Verovao sam da to možemo. Na kraju, tako smo i trenirali, za nas su u Indijanapolisu najveći rivali bili: Španija, Argentina i Amerika."

 

 


Nije dobro počelo, poraženi smo od Španije, posle loše prve četvrtine, a zatim i od Portorika, pa smo protiv Turske, igrali meč za plasman u četvrtfinale. Taj meč smo ubedljivo dobili i utisak je da nas je probudio?

 

"Pre nego se setimo tih utakmica nešto ću vam ispričati. Mi smo imali ogromnu želju da baš u Americi, kolevci košarke budemo najbolji. Bilo je tokom priprema povreda i mislim da je važan detalj bila odluka da se dve nedelje pre takmičenja maknemo iz Beograda i odemo u Čikago. Kao što sam rekao, imali smo iskustvo i momci su znali kada treba da daju maksimum i drže se zajedno.

 

Što se tiče utakmica za nas unutar tima, očekivano je bilo da na početku igramo lošije, jer je sistem takmičenja sa 16 ekipa dozvoljavao da kalkulišeš. Drugo igrali smo sa svih 12 igrača, što se ukupno gledano pokazalo dobro." 

Imali ste i blagi pritisak javnosti, neko od kolega Vas je pred četvrtfinale sa Amerikancima pitao znate li šta će biti ako izgubimo?

 

"Da kod nas se svi uvek pitaju šta će biti ako izgubimo? Zašto se ne pitamo, šta ako pobedimo?! Nas  apsolutno nije zanimalo ime rivala, verovao sam da možemo da pobedimo, da imamo kvalitet i iskustvo da to ostvarimo. Veče pred meč, sa Varajićem i tadašnjim predsednikom Cerovićem sam otišao da gledam duel Argentina - SAD i posle dve četvrtine rekao: "Sve sam video, ajmo u hotel da spremamo Amerikance, Argentina će dobiti."  

Koliko Vam je pred taj meč pomoglo iskustvo Vlada Divca i Peđe Stojakovića. Divac je u izjavi pre nego što se znalo ime rivala čak istakao da bi više želeo Ameriku nego Argentinu?

"Divac je odigrao utakmicu života! Ali i Amerikanci su, što nama nije odgovaralo, doživeli šok i poraz od Argentine. To im je smanjilo prepotenciju i nateralo ih da se uozbilje. Ne zaboravite, to su igrači, koji su imali po nekoliko Ol star mečeva.

 

Ja sam ipak, svestan snage, motiva i želje verovao da možemo do pobede, iako nije dobro počelo. U prvim minutima,  kada su nas nakon 9:0 stigli, javila se velika razlika u atletici, brzini i pomislio sam, da li stvarno mogu ovako? Ipak, znali smo da je ako utakmicu uvedemo u igru "5 na 5" samo pitanje trenutka kada ćemo prelomiti. Jer oni na tu, kako ja kažem, kontrolisanu košarku nisu navikli. Uz to odbrana je bila vrlo čvrsta".

 

 

 


Duel sa Novim Zelandom bio je težak iz mnogo razloga, došao je posle velike pobede, bili smo favoriti, a ta reprezentacija je igrala apsolutno atipično. Vi ste pre meča pričali da se igra na centre, ali nam je zona te reprezentacije pravila mnogo problema?

"Trenerski, to je bila najteža utakmica. Sa jedne strane ekipa, koja je igrala jako dobro, na drugoj mi koji smo prvi put od 1992. i nastupa NBA igrača pobedili SAD! Da ne pričam o tome, da su posle pobede nad Drim timom do nas stizali telegrami sa porukom: "Kad smo ove pobedili i vratili im za bombardovanje, ništa više nije važno!" Čuj nije važno, a mi otišli da budemo prvaci sveta i tom pobedom očistili put".  

Taj meč je ostao upamćen i po kulminaciji sukoba sa Vladimirom Radmanovićem, koji je na poluvremenu odstranjen iz tima, pa je umesto njega zlatnu medalju na postolju primio Aleksandar Smiljanić. Možete li sada da ispričate šta se zaista dogodilo i da li ste kasnije pričali sa Radmanovićem?

 

"To se dogodilo, ali ne bih da ispadne sada da svi pričamo o Radmanoviću. On je bio deo tog tima, ali nije u tom času imao ulogu nosioca kao recimo Divac, Bodiroga, Gurović, Stojaković. Kao čovek, razumem njegovu mladost i iskreno, najbitnije je da je ekipa odreagovala kako treba svesna da je bitno da se uozbiljimo i završimo posao."

 

Finale je bilo teško. Tri minuta pre kraja svi osim Dejana Bodiroge i našeg tima su mislili da je Argentina novi prvak sveta. Šta ste tada pomislili?

 

"Reći ću vam, samo da vas podsetim da je i tada, pa i danas, Argentina bila ekipa na čiji odnos prema reprezentaciji i zajedništvo su mnogi ljubomorni. Tada su odigrali jako dobro.

 

U momentu koji pominjete bio je tajm-aut.  Svi su bili kao drogirani. Pritisak u glavama, puls i sve ostalo, u tom trenutku nikoga od nas nije činio sasvim normalnim. U sastavu smo srećom imali mnogo meč - vinera i Bodiroga je rekao: "Daj momci da stisnemo, imamo ih, još malo samo!" On je kao i mnogo puta i pre i kasnije preuzeo odgovornost i izvukli smo se!" 

Pet sekundi pre kraja Divac je pri nerešenom rezultatu imao dva bacanja, ali je oba promašio. Na drugoj strani Skonokini je krenuo u prodor, utisak je da je fauliran, ali se sudije nisu oglasile. Sretali ste kasnije tadašnjeg selektora Argentine Rubena Manjana i u Beogradu, jeste li pričali o tom detalju?

 

"Šta ti je srpski mentalitet. Mi uvek i svemu tražimo i nađemo ono, "ali", iako u startu želimo pobedu?! Posle kreće: "Pobedili smo, ali, šta da je sviran faul?" A šta je Diki pogodio bacanja? Što ne gledamo tako?"

 

 

Doček i čitava atmosfera u zemlji bila je slavljenička, šta je Vama bilo posebno upečatljivo?

"Sve što se taj i tih dana dešavalo u Srbiji i Crnoj Gori, produžilo mi je karijeru, nekoliko godina. Iskrena emocija, sreća, kod ljudi koje sam sretao, doprineli su da se osećam sasvim ispunjeno i motivisano da nastavim dalje, iako sam još u maju potpisao za Barselonu."

 

 

 



Posle tog takmičenja Vi ste napustili mesto selektora, jer španska ACB liga u kojoj ste tada počeli da radite, nije dozvoljavala da istovremeno sedite na klupi reprezentacije i Barselone.

"Želeo sam da ostanem razgovarali smo o tome! Čak su i ljudi iz Barselone čelnicima Saveza rekli da ne žure sa odlukama, da vidimo kako će se stvari odvijati. Mislim, da bi sa obzirom na to, da smo sa Barsom prve sezone superiorno osvojili sve njihova uprava našla model da me pusti da vodim reprezentaciju, ako ne na Evrobasketu u Švedskoj, onda sigurno na Olimpijskim igrama u Atini. Nekome, ne znam kome, se međutim žurilo i do nastavka jedne lepe i uspešne priče nije došlo."

 

Danas smo opet u svetskom vrhu, na tri takmičenja imamo dva srebra, svetsko 2014. i olimpijsko 2016, šta nam nedostaje da opet stanemo na tron, jesmo li zaista blizu kao što se misli?

 

"Teško je to porediti. Titulom u Indijanapolisu završena je jedna, rekao bih, zlatna epoha jugoslovenske košarke. Danas je prostor na kojem tražimo igrače, samo Srbija i zato ću još jednom reći da mislim da motor razvoja košarke treba da bude reprezentacija. Verujem u Sašu, iako ću možda staromodno podvući da mislim da se najbolji rezultati postižu kada je selektor profesionalac i kada je u zemlji i nema obaveze u klubu. Mi ne možemo da, kao neki dođemo na takmičenje, pobedimo ili ne i odemo kući", zaključio je Svetislav Pešić.

 


Svetsko prvenstvo, Indijanapolis, 2002. godine

Jugoslavija  - Angola 113:63 (28:14, 24:9, 28:18, 33:22)

 

Jugoslavija  -  Španija69:71 (10:26, 19:18, 23:14, 17:13)

 

Jugoslavija - Kanada 87:71 (16:21, 26:20, 21:12, 24:18)

 

Jugoslavija - Portoriko83:85 (21:27, 22:15, 26:18, 14:25)

 

Jugoslavija - Brazil 90:69 (26:14, 20:14, 28:25, 16:16)

 

Jugoslavija - Turska 110:78 (21:15, 29:19, 30:21, 30:23)

 

Jugoslavija - SAD 81:78 (20:20, 20:16, 12:22, 29:20)

 

Jugoslavija - Novi Zeland 89 : 78 (19:30, 20:18, 27:10, 23:20)

 

Jugoslavija - Argentina 84:77 (24:19, 17:20, 11:18, 23:18, 9:2)


Jugoslavija: Dejan Bodiroga, Dejan Koturović, Žarko Čabarkapa, Igor Rakočević, Predrag Stojaković, Vladimir Radmanović, Marko Jarić, Predrag Drobnjak, Vlade Divac, Miloš Vujanić, Dejan Tomašević, Milan Gurović.

 

 

 

Stručni štab: selektor: Svetislav Pešić, treneri: Aco Petrović, Stevan Karadžić, kodicioni trener: Milivoje Karalejić, šef delegacije Žarko Zečević, sportski .direktor Žarko Varajić, predsednik Saveza: Željko Cerović, generalni sekretar: Predrag Bogosavljev, doktor: Dragan Radovanović.