Centralni bankari u zemlji i inostranstvu

Prošlu nedelju su obeležile centralne banke, koje su, jedna za drugom, objavljivale svoje odluke u vezi sa monetarnom politikom: Banka Japana u utorak, Federalne rezerve SAD u sredu, a Banka Engleske u četvrtak. Bolje rečeno, jedna za drugom stizale su vesti da odluke nisu donete: sve tri centralne banke su odbile da promene svoj dosadašnji stav. Vodeće centralne banke daleko su od postizanja zacrtane stope inflacije od dva odsto i taj cilj im zadaje muke već neko vreme. Ako se međusobno uporede njihovi rezultati, učinak Japana izgleda posebno loše. Posle naglih poskupljenja, do kojih je došlo nakon povećanja poreza na potrošnju, ukupni rast potrošačkih cena u ovoj zemlji zapao je u negativnu teritoriju, za razliku od drugih vodećih privreda. Nije nikakvo čudo što je guverner Banke Japana Haruhiko Kuroda snizio svoje ambicije i priznao da možda neće postići cilj pre isteka mandata 2018. godine. S druge strane, Banci Engleske će možda pomoći slabljenje funte koje je već doprinelo prošlomesečnom porastu stope inflacije od 0,4 odsto. Ipak, nijedna privreda ne želi „pomoć“ koja je čini siromašnijom, a u svakom slučaju, tu se može otići predaleko. Jedan nezavisni analitičar izneo je prognozu po kojoj bi potrošačke cene do kraja naredne godine mogle skočiti za četiri odsto. Za Banku Engleske, to bi bilo daleko iznad gornje granice ciljne stope inflacije. Centralni bankari mogu u izvesnoj meri svaliti krivicu na faktore koje su van njihove kontrole. Zbog međunarodne trgovine, potrošačke cene ne zavise samo od cenovnih odluka domaćih kompanija i radnika već i od cena u inostranstvu. Ima više smisla da centralni bankari snose odgovornost za održavanje stabilnosti procesa formiranja domaćih cena nego, na primer, za sprečavanje velikih oscilacija međunarodnih cena nafte. Prema tome, mnogo bolji način da se izmeri koliko su bili uspešni u izvršavanju svojih dužnosti na domaćem planu je odnos između nominalnog i realnog bruto domaćeg proizvoda, odnosno BDP deflator-indeks koji meri nivo cena svega što se proizvodi u zemlji, ne uzimajući u obzir cene uvoznih proizvoda. Ako stopa inflacije potrošačkih cena odstupa od zacrtanog cilja zbog valutnih promena (kao što je slučaj u Velikoj Britaniji) ili zbog globalnih cena energenata (kao u većini vodećih svetskih privreda, a posebno u Japanu, koji nije bogat prirodnim resursima), ali sa neznatnim uticajem na BDP deflator, to pokazuje sposobnost centralne banke da stabilizuje dinamiku formiranja domaćih cena uprkos spoljašnjim potresima - kao što je promena međunarodnih uslova trgovine u privredi jedne zemlje. A to je u izvesnoj meri ono što se zapravo desilo. Kako se vidi iz kretanja BDP deflatora, domaće cene i u Britaniji i u SAD kretale su se na zadovoljavajući način punih pet godina pre nego što su 2014. počele da daju povod za zabrinutost - što ukazuje da Federalne rezerve i Banka Engleske nisu bile u pravu kad su previše snažno „pritiskale kočnicu“ kao odgovor na kolaps cena nafte na svetskom tržištu. Podaci koji pokazuju kretanje BDP deflatora u Japanu trebalo bi da stave tačku na tvrdnje da je monetarna strela „abenomije“, trostruke ekonomske strategije premijera Abea, promašila cilj. Jasno je da je pokrenula uzlazni trend rasta domaćih cena i da je monetarni podsticaj ispunio zadatak. Činjenica da je japanski BDP deflator zabeležio pad, kao i u drugim vodećim ekonomijama, pokazuje da je Banka Japana postala plen iste pasivnosti koja je viđena i kod drugih centralnih banaka. Ali u svim tim slučajevim, greške se mogu ispraviti i obnovljeni napori guvernera Kurode prošlog septembra predstavljaju korak u dobrom pravcu. Za razliku od sve većeg nestrpljenja Feda da pooštri monetarnu politiku. A šta je sa Bankom Engleske? Njen najnoviji izveštaj o inflaciji, sasvim očekivano, jasno ukazuje na neizbežne inflatorne pritiske i upozorava da će stopa inflacije potrošačkih cena ubrzo premašiti cilj od dva odsto i ostati iznad tog nivoa do kraja decenije. Svi oni koji prate stanje britanske privrede trebalo bi da obrate pažnju na BDP deflator. Sve dok su domaće cene pod kontrolom, ne bi trebalo previše brinuti zbog privremeno visoke ukupne inflacije (to jest, s tačke gledišta monetarne stabilnosti - visoka inflacija potrošačkih cena je naravno zabrinjavajuća kao manifestacija osiromašenja Britanije posle glasa za izlazak iz EU). Nešto slično kaže i Banka Engleske: neće pokušavati da je „u potpunosti anulira pooštravanjem monetarne politike“. Međutim, upozorava da „postoje granice do koje mere se inflacija koja premašuje ciljnu stopu može tolerisati“. Prema istraživanjima, kad je reč o formiranju cena na domaćem tržištu, sve je i dalje mirno - ima još mnogo prostora za rast do stope od dva odsto. Banka Engleske još uvek nije ni blizu granica monetarnog popuštanja. MARTIN SANDBU