icon-commentsicon-galleryicon-reacticon-totopicon_react

Odlučila da kuva slatko, marmeladu...

(FOTO) SLATKO JE DALA OTKAZ ZBOG DŽEMA: Sad se njene tegle prodaju na policama NJUJORKA

Dok razgovaramo u Novoj Iskri, gde sa brojnim preduzetnicima deli kancelariju, teglice sa džemom, slatkim i pekmezom Jovane Lee Simić (27) prodaju se onlajn širom Sjedinjenih Američkih Država, u tamošnjim specijalizovanim radnjama, kao i u nekoliko takvih mesta i restorana u Beogradu i Novom Sadu.

Objavljeno: 24.01.2017. 09:55h

 

Priča o malom plavom emajliranom lončetu naših baka iliti u originalu Little blue pot tokom 2016. godine ispričana je 80 puta u medijima, dok ju je Jovana uživo prenela na više od 100 konferencija i seminara u regionu.

 


 

A upravo Jovanina doktorska disertacija „Pozicioniranje Srbije kao gastro turističke destinacije“ govori o njenoj prevelikoj ljubavi prema gastronomiji, plus to što je od najranijeg detinjstva sa roditeljima obilazila sve moguće restorane po Srbiji i svetu i isprobavala jela najpoznatijih kuhinja. U kući čak ima jednu od najvećih zbirki kuvara u našoj zemlji.

 

"Mnogo toga sam radila ranije, ali moje prvo radno iskustvo iz radne knjižice bila je pozicija koordinatorke službe ljudskih resursa u jednoj inostranoj korporaciji. Po onoj staroj „spolja gladac iznutra jadac“ posao mi je postao naporan i nezadovoljavajući, nisam želela da radim ono što ne želim i posle tri godine dala sam otkaz. Rešila sam da nakon pradede Lea, čije ime nosim budem, prva u familiji koja je posle više od 100 godina pokrenula biznis", seća se Jovana Lea.

 

 

Nije imala nikakvu vezu niti novi siguran posao, ali je bila sigurna da želi da se bavi svojom velikom ljubavlju, hranom. I krenula je da analizira. Konsultovala se sa mnogima, a ponajviše sa samom sobom.

 

"Znala sam da želim posao od kojeg ću moći da živim i koji neću otplaćivati na kredit. Znala sam da želim premium proizvod koji će se prodavati u inostranstvu. Htela sam da pokažem da iz ove zemlje može da se izveze nešto što ima najviši mogući kvalitet. Iako uvozimo takve proizvode, mi žmurimo na to da smo sposobni da ih ovde napravimo i samo govorimo o tome kako smo najgori. Ježim se na ljude koji pred strancima pričaju loše o Srbiji i kako kod nas ništa ne valja", iskrena je.

 

Kako je tekla njena analiza? Došla je do zaključka da odvajkada imamo izuzetnu tehnologiju proizvodnje voća, i da je odnos cene, kvaliteta i kompetencija stabilan. Odlučila je da sarađuje sa stalnim dobavljačima, da ima održive poslove, a ne „šeme i situacije“.

 

 

"Htela sam nešto što će biti stabilno na temperaturi od minus 30 do plus 30, što može dugo da stoji, da je ukusno i gurmanski i da se pravi po jednostavnom receptu koji je svima poznat. Pošto dosta putujem, a od malena sve živo isprobavam, odabrala sam proizvode koji meni privlače pažnju. Bitno je da se svakom sastojku oda čast! To sam provukla kroz svoje proizvode i iskoristila začinsko bilje koje naglašava ukus voća tako da ljudima izvan Srbije bude neverovatno da kajsija može da bude toliko autentično kajsija", objašnjava Jovana Lea.

 

Pekmez od šljiva sa ruzmarinom, slatko od višanja sa crnim biberom i džem od kajsija sa majčinom dušicom prodaju se u Americi i u Srbiji. Nalepnice za tegle namenski je dizajnirala za Amerikance, a na internetu je pronašla tamošnje prodavnice luksuzne gurmanske robe. Kaže da je jedna od važnih stavki bilo saznanje ko će biti njeni kupci. Zbog toga im je pripremila ukuse koji će da ih privuku i koje neće kupiti samo jednom.To su ljudi srednje ili više klase koji Little blue pot kupuju u prodavnicama novog koncepta u Njujorku i Nju Džerziju. Tamo se prodaje luksuzna roba među kojom nema drugih proizvoda iz Srbije, ali se mogu naći, recimo, najskuplji tartufi ili maslinovo ulje. Ponosna sam na to pogotovo jer su moji džem, slatko i pekmez pravljeni za tu klijentelu.

 

 

Jovana Lea je rođena u Beogradu, deveta je generacija po očevoj liniji koja živi u prestonici Srbije i nikad nije imala svoje selo sa vikendicom. Kaže da joj je zbog toga možda bilo i malo teže u poslu jer, dok nije došla do informacija, nije imala koga da pita za savet.

 

Mada bi posle njene priče o ljubavi ka gastronomiji bilo očekivano da je vidimo sa keceljom na fotografijama u ovoj Priči sa dušom, Jovana je ipak odabrala veoma uspešan princip uslužne proizvodnje.

 

"Prvi put sam za to čula na fakultetu, a kada sam sve skockala rešila sam da primenim u praksi. Kod nas je možda još uvek tabu, ali u svetu je sasvim normalan modus poslovanja da firme koje imaju svoje laboratorije, tehnologe i proizvodnju, prave i pakuju proizvode za vas. Sarađujem sa jednom kompanijom iz Raške, po zajedničkoj specifikaciji, ali po mojoj recepturi. Nisam tehnolog, ali sam uvek tamo kada se kuvaju moji proizvodi. Najvažniji su mi kvalitet rada i poverenje, da se ništa ne prećuti i da je priča potpuno otvorena.
Jovana Lea bila je nominovana za prvo izdanje nagrade Veuve Cliquot u regionu. Dobitnica je posebnog priznanja za inovativnost Cvet uspeha za ženu zmaja.

 

Šta je bilo najteže u ovom poslu i ko joj najčešće kaže „Svaka ti čast“?

 

"Najteža je bila borba sa samom sobom. Kao mala nisam se mnogo družila sa drugom decom, a do pre pet godina nisam smela ni da progovorim u prodavnici. U poslednjih godinu dana razvila sam sebe 90 odsto u odnosu na prethodnih 26 godina. Ovaj brend pokrenula sam sa bivšim partnerom, a onda sam nastavila sama i na sebe svesno preuzela firmu. Sada mi prija što sam ekstrovertna, a druženje sa ljudima dovelo me je do poznanstava o kojima sam maštala. Često mi se javljaju ljudi koji u biznisu prolaze kroz ono kroz šta sam ja pre godinu i po dana. Drago mi je što mogu da im dam savet i da budem objektivno-pesimistična kako bi znali da ništa nije onako kako izgleda, da preduzetništvo nije za svakoga i da dobro izvagaju da li žele u sve ovo da ulaze. Tri godine sam izgubila u prethodnoj firmi radeći posao koji nisam volela i zato mi je srce puno kad neko preskoči taj stepenik i direktno dođe do svog posla iz snova, kao što ga ja sada živim", ispričala mi je Jovana Lea Simić.

 

 

Priče sa dušom