REČI OVOG MOMKA TERAJU NA RAZMIŠLJANJE: Srbija proživljava najsramnija vremena u svojoj istoriji! Vredi li ostati ovde?!

Često se naša generacija zapita baš ovo pitanje, kao jednog od same suštine naše budućnosti. Da li zaista postoji motiv, ljudi ili stvari koji ga inspirišu da ostane u ovoj zemlji? Srbija proživljava možda ne najteža, ali verovatno najsramnija i najbolnija vremena u svojoj dugoj istoriji. Živimo u eri gaženja običnog, normalnog i pristojnog života, sve što je abnormalno i amoralno ima svoga "kupca" i besmisao je dobio svrhu.

Domanović, Nušić, Dis, Rajs, svi pisci i srpski velikani današnje vreme ne bi zapisali, a kamoli ismejali, već verovatno pokušali izbrisati iz svoje i narodne memorije, ostavivši tri tačke o razdoblju o poslednje 72 godine, koliko traje naš neupitni i apsolutni pad svih vrednosti i svega što nas je načinilo narodom i odvojilo od plemena. Ali, u nekima još živi nada, živi i u meni.

Ova zemlja dala je svetu mnogo, a ono što je dobila zauzvrat neće nikada zaboraviti. Dala je i još će davati, jer ovaj svet ne pripada njima, ovaj svet je i naš i njega čekaju i neka buduća, bolja pokolenja, prema kojima imamo obavezu.

Taj isti svet danas se predstavlja kao spas, jedina čaša meda kojom možemo zasladati gorku čašu žuči zvanu život u Srbiji danas. Ovaj tekst nema nameru nikoga odvratiti, niti motivisati na bilo šta, jer na kraju dana svako je sa svojim mislima, životom i srcem sam i svačija odluka je samo njegova, kao i kajanje zbog eventualnih grešaka. Ono što vredi jeste diskutovati, razgovarati o svemu, činiti ono što smo čini se, zadubljeni u sopstvenu fotelju zaboravili, zaboravili smo i misliti i poslušati savet najbližeg, držati se kao jedno. Da nismo, možda se danas o ovome ne bi ni govorilo, a roditelji ne bi rastajali od svog čeda. Možda bismo danas pričali o tome kako da ovu zemlju slavnog nasleđa i velikih dragocenosti, mesto na kome su oštricu lomili mnogi mačevi, mesto koje je rušilo carstva i prkosilo sili, podignemo i oporavimo, i pokažemo šta mi zaista jesmo.

Moje glavno pitanje koje postavljam svakom ko ovo pročita, ali i sebi je, vredi li i dalje sanjati taj san? Postoji li i danas makar zrno nade, ono koje bi posadili u zemlju koju želimo i možemo stvoriti, i da li je ova generacija dovoljno darovita i spremna na to da to zrno neguje, zaliva i jednog dana sačeka da izraste, kako bi naši sinovi, unuci i daleki potomci uživali u plodovima te Srbije?

Ima li u nama dubine za nešto više od površnosti? Ili ćemo se predati, čineći istu grešku kao naši očevi i dedovi?

Šta je ključ? Zajedništvo.

Ono što su imali naši preci da bi prešli stotine kilometara planinskog krša, slomili nepregledne horde osvajača, otimali sablju dželata. Da li smo spremni da danas, konačno, ne dočekamo da za naš goli opstanak ponovo padamo, već da slavno i ponosno živimo i stvaramo? Ovo svakako jeste poslednja generacija koja ima tu opciju, a samim tim i veliku odgovornost. Ne, ne našom krivicom, ali to je sušta realnost. Gledati u prošlost i kriviti svoje za to, niti će pomoći niti nadoknaditi dragoceno vreme koje ne smemo uzalud potrošiti, ukoliko ga izaberemo. Stvaralaštvo, nezaborav, budućnost, to jeste ono što možemo i moramo, ukoliko izaberemo.

Zbog svih naših velikana, pesnika, književnika, naučnika, junaka, sportista kojima smo oplemenili ovaj svet i učinili ovu zemlju velikom i kad je najviše stradala i nestajala.

Nestaje i danas, čini se brže i strašnije nego ikada pre, jer ni naši najveći umovi nisu sanjali da najveća pretnja po naš opstanak nisu bili ni ˝komšijski˝ udari s leđa, ili pak kukavički, s nekoliko hiljada metara visine, niti pokrštavanja, sakaćenja i razaranja, već da smo to uvek bili mi. Ako nas nešto dokrajči, to neće biti neprijateljski mač, kama ili metak, to će biti naša lenjost, kukavičluk, sebičnost, naše ¨gledaj sebe i pusti druge¨, "nemoj se zamerati" , "ima ko hoće", "kad mogu svi, što ne bih i ja"… treba li nabrajati još…? To će biti današnji "Srbin".

Srba i svi onih koji istinski vole ovu zemlju zbog svega što ona zaista jeste je danas malo, svih onih koji makar pokušavaju biti dostojni svih tih ljudi pred kojima se i svet poklonio. Ovu zemlju treba voleti jer je Srbija je danas dotakla dno, ali se ljubavlju i slogom može uzdići i na zemlji, kao što je vekovima odlazila u oblake.

I danas ima primera onih koji znaju zašto vredi ostati i boriti se, bar još jedan put. To su naši savremenici, rođeni i odrastali u najteže vreme, ali učivši o najslavnijem naše postojbine. Da, njih nije mnogo, ali ukoliko se baš na njih ugledamo, biće ih sve više, a onda će se i na nas neko ugledati.

A možda izabrati lakši put i pratiti većinu? Osećati se delom "ekipe", biti "moderan", "pripadati društvu".

Vreme će proći, i uzeti svoj danak. A mi gledati kako se baš kao mi, i naša deca ugledaju na "Ajfon", "Ferari", "Meduzu"… o da, to će biti naša krivica.

A ne treba nam puno da taj put bude i onaj pravi, put kojim će Srbija zasijati kao nikada pre. Zbog toga i sav taj vapaj naših slavnih predaka koji nas podsećaju na taj osećaj pripadnosti ovim prelepim prostranstvima, kada ih slušamo, čitamo, recitujemo.

Zbog toga se i taj vapaj lomi u nama, znajući da možemo malo, možemo i mnogo propustiti, ali da nas ta žrtva i trud može nadživeti. I da ćemo uspeti, jer uz našu iskonsku volju i veru u to, u nas će jurišati krv Obilića, Mišića, Dučića i pružati nam nadljudsku snagu da pobedimo. Naravno da je moguć i neuspeh, ali samo ako dovoljno ne verujemo u to, ili ako nas dovoljno ne bude.

Nemamo kud, jer gde god odemo, idemo da bi se vratili, kad-tad. Ali, da li ćemo imati gde? Možda nam to sada nije bitno, ali biće, svakom bude.

Možemo živeti ispunjen i srećan život, ali će u duši uvek postojati neka "rupa" i sećanje na to da je možda moglo drugačije, da jesmo mogli spasiti našu otadžbinu. A nigde nije lepše nego u njoj, kakva bi mogla da bude.

Iz Srbije danas godišnje odlaze stotine hiljade ljudi, mahom mladih i obrazovanih, novi ne dolaze, a stari venu ili umiru. Nije naša obaveza, niti će biti naša krivica ako odustanemo, ni moja ni bilo koga od Vas.

Ali možemo da pokušamo, makar neko vreme.

Naša generacija mora bar nešto započeti, da bi makar naslutila ishod. Da li je pobeda sigurna? Ne. Da li je sva naša kultura, istorija, delo srpsko vredno borbe? Da. Zato ako bilo šta i izgubimo, nećemo izgubiti zalud, jer ćemo znati da je tako suđeno, da smo pokušali.

Neka mi budemo ti koji će reći "dosta" i pre svega zbog nas, ali i svih posle nas, kažemo "ne", jer kad se budemo počeli pitati za svoj život, svoje danas i sutra, tada možemo sve. Propituju nas neobrazovani, pametuju glupi, o poštenju pričaju bludni, o dostojanstvu sužnji, o dobroti hudi.

"Razvilo se crno vreme opadanja", a mi moramo odustati od onih koji su odustali, uzdanja u druge, jer to nas je dovelo i ovde. Neće niko drugi, mi ili niko. I kako naši pradedovi što dadoše "vrelo krvi svoje", poklonimo našem rodu našu mudrost, dušu, glas i talenat. Jer samo matematičari, fizičari, muzičari, pisci, istoričari, novinari, advokati, lekari, ovde mogu stvoriti nove, zajedno nas ponovo može ogrejati sunce našeg neba.

Stvarajmo ovde, budimo Novak, Milica, Danica… Vredi.

Samo s vatrom u srcu i željom za promenom, ponovo ćemo ponosno moći reći bednom nakotu današnjeg vremena – "Otadžbina je ovo Srbina!".

Pokreni se, mladosti, da Srbija oživi.

(Kurir.rs/Glasmladihdot/Miloš Jović, Foto: Profimedia)