ČUDESNO ISCELJENJE PATRIJARHA PAVLA: Lekari mu nisu dali nikave šanse, a onda se posle molitve desilo ČUDO!

Teško obolelom od tuberkuloze, da ne bi zarazio sabraću, bilo mu je zabranjeno da ulazi u bogomolju, osim kad je manastir prazan, i to samo do ulaznog dela, gde se nalazi grob vujanskog svetitelja i gde je jedino mogao da se moli. Nije mu dozvoljeno da ulazi u centralni deo hrama, kako ne bi zarazio druge celivajući ikone.

Hranu mu je dostavljao otac Julijan na prag kelije i brzo se udaljavao, jer je Gojku, takođe po preporuci lekara, bilo zabranjeno da obeduje zajedno sa bratijom.

To je trajalo dve godine, a onda je Gojko, uprkos predviđanju lekara, bez ikakvog leka u teško ratno vreme, doživeo isceljenje. U znak zahvalnosti, pošto nije imao nikakve imovine, veštim pokretima britvice izrezbario je i priložio manastiru drveni krst sa raspećem. Na poleđini je urezao: „Manastiru Vujnu, po isceleniju, priloži rab Božji Gojko, 1946. godine”.

Potom je zamonašen u Blagoveštenju. Tako su crkva i narod dobili patrijarha Pavla.

Ovaj manje poznati detalj iz života patrijarha Pavla otkriva mi dr Slobodan M. Radulović, doktor ekonomskih nauka, dugogodišnji saradnik novina srpske patrijaršije „Pravoslavlje” i autor knjige „Vujanski krst patrijarha Pavla”.

Radulović se s patrijarhom Pavlom intenzivno družio od sredine devedesetih godina, do njegovog upokojenja. Radulović se dobro seća kako mu je jednom prilikom iguman Vujna Jovan, uzdahnuvši i prekrstivši se, više za sebe, rekao: „Kad bi samo nekako vujanski krst patrijarha Pavla stigao do naroda”.

Ubrzo, u proleće 2016. godine, u manastir su došli prota Miro Miletić, knjigovezac Stevo Đurović i grafički dizajner Vlade Mandić. Želeli su da naprave vernu kopiju vujanskog krsta patrijarha Pavla. Došli su po blagoslov i krenuli u manastirsku šumu. Iguman je vrhom britvice urezao krst u javor, očitao kratku molitvu i prelio drvo crvenim vinom. Planinom su se razlegli udarci sekira.

– Drvo je sušeno godinu dana. Đurović je napravio kutiju i presvukao je crvenim plišem sa zlatotiskom. Kad se otvori sledeća, drvena kutija, s leve strane je portret patrijarha Pavla na crnoj koži, a s desne je urezano mesto u kojem je verna kopija krsta od javora, plod osmočasovnog duborezanja – kaže Radulović.

Krst je osveštan, a priložnici su predložili da oni plate rad i materijal, a da iguman zadrži za manastir novac koji dobije za krst. Iguman je to odbio. Od dobijenog priloga naknadiće im materijal, a razlika će biti prilog manastiru. Tih nekoliko osveštanih krstova mesečno, koliko je moguće napraviti, ako bude kupaca-priložnika, biće prihod manastira.

Tako je niz slučajnosti doprineo da saznamo više o patrijarhovom krstu i manastiru Vujan, koji se nalazi na predivnom proplanku u podnožju istoimene planine, na sredini puta između Gornjeg Milanovca i Čačka.

Ovo tiho i prijatno, skrovito mesto bilo je naseljeno kaluđerima koji su živeli usamljeničkim životom još od doba Svetog Save. U blizini planinskog izvora, pod vrhom planine, kaluđeri usamljenici u isposnicama bili su prvi, neobični „priložnici”.

– Na početku Prvog srpskog ustanka, na temeljima skromne kapelice, vožd Karađorđe, gazda Nikola Milićević Lunjevica i njegov kum knez Milan Obrenović, stariji polubrat kneza Miloša, odlučili su da podignu manastir. Lako su uklonjeni ostaci nekoliko grobova iz srednjeg veka, a onda je došao red da se premesti i grob nepoznatog vujanskog podvižnika. Ali, iz klesarskih dleta sevale su varnice i ovaj grob nije bilo moguće pomeriti. Kad su ga otvorili, našli su potpuno očuvano, mirotočivo telo nepoznatog po imenu vujanskog svetitelja – kaže Radulović.

Graditelji su odlučili da samo taj grob ostave u manastiru, desno kraj ulaza. Ktitor Nikola Lunjevica, ručni dever na svadbi knjaza Miloša i Ljubice Vukomanović, ostavio je amanet da bude sahranjen u Vujnu. Posle punih šezdeset godina, 1902, njegova unuka kraljica Draga Obrenović ispunila je želju svog dede i prenela iz porte njegove posmrtne ostatke, prethodno podigavši lep spomenik u unutrašnjosti manastira.

Vujan tako postaje jedinstveno mesto susreta tri dinastije – Nemanjića, Obrenovića i Karađorđevića. Zanimljivo je da je ovde i mesto večnog počinka braće kraljice Drage, Nikole i Nikodija, streljanih tokom prevrata u maju 1903. godine.

I nije tu kraj slučajnostima. Patrijarh Pavle se, dakle, iscelio u Vujnu, a zamonašio u Blagoveštenju, manastiru udaljenom dvadesetak kilometara. Čovek koji nam je ispričao ovu priču, dr Radulović, rodom je iz sela Sokolići, koje se nalazi tačno između Vujna i Blagoveštenja. Sokolići su i rodno mesto dugogodišnjeg igumana blagoveštenjskog Vasilija, koji je bio nerazdvojni prijatelj patrijarha Pavla. Vasilije je kao starešina Blagoveštenja primio u manastir Gojka Stojčevića.

(Kurir.rs/Politika)

POGLEDAJTE BONUS VIDEO:

Radovi u Hramu Svetog Save