NAJBOLJI SVETSKI FOTOGRAF ZA KURIR: Predstaviću Srbe kakvi zaista jesu

Ovaj umetnik živopisne biografije nesuđeni je advokat, a na čelu je vodeće poljske kompanije na tržištu prirodnog gasa. O svojim motivima za izložbu i vezama s našom zemljom, gospodin Gudzovati govori u intervjuu, u kome otkriva i svoje poslovne planove vezane za našu zemlju.

Osim vašeg fotografskog rada, imate master diplomu Pravnog fakulteta. Koja je bila tačka preokreta kada ste napustili advokatsku karijeru i postali fotograf?

- Mnogi dokumentarni fotografi došli su u profesiju iz drugih sfera. Najbolji način da se nauči fotografija je da se vežba i dobije povratna informacija, a ja sam imao dosta prakse pre nego što sam postao profesionalac i nikad nisam prestajao da učim. Fotografija je nešto što se upražnjava pre ili kasnije, a ja sam svoj prvi jeftini aparat dobio sa osam ili devet godina. Moguće je da me je ujela fotografska buba, to je postao moj ozbiljni hobi u srednjoj školi, ali kad sam napunio 19 upisao sam prava. Trebalo mi je nekoliko godina da steknem diplomu i... razočaram se u tu profesiju. Odlućio sam da poslušam srce i vratim se fotografiji.

Kao jedan od najpriznatijih svetskih fotografa možete li nam reći kako ste došli na ideju da svoj rad proširite i na ovaj region?

- Zašto Srbija? Pa, postoji mnogo razloga za to. Možda zbog sećanja na mog oca Aleksandra Gudzovatija čiji je jedan od najboljih prijatelja bio Srbin iz porodice jugoslovenskih političkih emigranata koji su došli u Poljsku 1948. Ujka Tomas, kako sam ga zvao, bio je čest gost u našoj kući, a po njemu sam i ja dobio ime.

Dakle, imao sam veoma poseban odnos s vašom zemljom još od ranog detinjstva. Štaviše, pojam Jugoslavije busio je pozitivne emocije u Poljskoj tomom 70-ih i 80-ih tokom mog detinjstva i adolescentskih godina. Kao turistima, bilo nam je mnogo lakše da dobijemo vize od "bratske socijalističke države" nego u Španiji, Grčkoj ili Italiji. Za nas je to bila komunistička zemlja okupana suncem i slobodom od sovjetskog stiska. Shvatio sam da je iznutra to bilo drugačije, ali pričam o ukupnom utisku. Bili smo fascinirani jugoslovenskom rok bendovima poput Bijelog dugmeta, čija je muzika bila osveženje na tradicionalnoj poljskoj sceni.

Onda je tokom ratova 90-ih usledio šok. Bio je to prvi oružani sukob u Evropi posle II Svetskog rata, sa svim tragičnim posledicama. Ceo region prošao je kroz dramatičnu deceniju i sad je jasno koliko Evropa i svet treba da osećaju krivicu zbog akcija koje su tada preduzeli, dvostrukih standarda koje su imali u vezi s ljudskim pravima i pravima nacija. Nažalost, pristrasno izveštavanje doprinelo je političkom i moralnom posrnuću. I kako su se pojavljivali drugi sukobi u svetu, ovaj na Balkanu je izašao iz fokusa. Ponekad ljudi više vole da ne vide realnost. Ja želim da probijem tu zavesu indiferentnosti. To je moj posao kao dokumentarnog fotografa.

Šta vas je privuklo ka životu Srba na Kosovu?

- Događaj koji je najviše privukao moju pažnju u poslednjih deset godina bila je samoproglašena nezavisnost Kosova. Taj region nije samo srpska pokrajina. On ostaje srce srpskog identiteta, "sveta zemlja" na kojoj su smešteni srpski istorijski spomenici. Naravno, Albanci vide tu zemlju kao svoju nacionalnu aspiraciju, iako su njihove težnje zasnovane na mnogo skorijoj istoriji. Bilo je vremena kad su dva naroda živela prilično mirno, ali su rat, demografski procesi i, budimo realni, etničko čišćenje, uništili ravnotežu. Mnogi Srbi su silom napustili svoju zemlju i domove, neki su ostali uprkos neprijateljskom okruženju i svakodnevnim poteškoćama. Oni su sad manjina u zemlji na koju polažu svako pravo da je zovu svojom. Oni se mogu sagledati kao čuvari srpskog nasleđa, ali herojske uloge nisu nešto što se zahteva od običnih ljudi. Da li bi kosovski Srbi trebalo da oduistanu? Niko ih ne bi krivio. Ali oni to ne rade. Odakle dolazi njihova upornost i gde će ih ona odvesti? To me fascinira i svakog dana pokušavam da odgovorim sebi na ta pitanja.

Prošlog jula imao sam zadovoljstvo da se sastanem s briljantnim mladim političarem Markom Đurićem, direktorom Kancelarije za Kosovo i Metohiju, s kojim sam imao šansu da dublje prodiskutujem o ovoj temi. Kao rezultat sastanka, godspodin Đurić mi je predložio da u saradnji s Vladom Srbije napravim projekat koji se odnosi na srpsku zajednicu na Kosovu, s ciljem da prvu izložbu organizujemo u Beogradu, a zatim u svetskim prestonicama. Izuzetno sam počastvovan zbog takve prilike i biće mi veliko zadovoljstvo da radim sa svojm srpskim prijateljima. Nadam se da će moj rad i iskustvo doprineti da se svetu ispriča priča u drugačijem svetlu.

Koliko planirate da radite na tom projektu?

Već sam počeo pripreme, skupljajući znanje iz istorije i realnost današnjice srpskog prisustva na Kosovu. Biće potrebno da uradim i istraživanje na terenu. To je moj uobičajeni medot rada kako bih postao blizak s temom pre nego što počnem da fotografišem. Obmanjujemo seve da smo oslobođeni predrasuda samo da se ne bismo pripremili. Naprotiv, to "nevino" neznanje čini da ljudi gledaju kroz prizmu stereotipa. Takođe, smatram da je nempoguće uraditi tako veliku temu u kratkom vremenskom periodu. Da bih fotografisao samo jedan događaj - trku konja u Mongoliji - posetio sam zemlju nekoliko puta u razdoblju od deset godina. Naravno, tako široka tema poput života cele zajednice ne može se obraditi samo jednom posetom. Želim da idem na Kosovo u različitim godišnjim dobima, da uočim različite događaje i trenutke koji su im važni. Ono što želim da postignem je smislena i iznijansirana slika.

Da li ste ranije radili s nekim fotografima iz Srbije?

- Da budem iskren, nevoljno ulazim u zajedničke projekte i nikad nisam imao priliku da radim sa srpskim fotografima. Određeni umetnički projekti zahtevaju uključivanje mnogih ljudi poput stiliste, dizajnera seta, pomoćnog osoblja, čak i koreografa. Bio je jedan projekat naziva "Žive planete" koji sam radio u Namibiji za italijansko izdanje Voga. Tom prilikom imao sam zadovoljstvo da sarađujem sa američkom stilistkinjom rođenoj u Srbiji Ruškom Bergman, koja je jedan od urednika italijanskog Voga i L'Uomo Voga.

Hoće li biti izložbe vaših fotografija u Srbiji?

- Da, naravno. Kao što sam pomenuo, prva prezentacija kosovskog projekta biće u Beogradu, ali bih bio srećan da mogu da pokažem i moj prethodne radove u ovom živahnom, modernom gradu, koji je regionalni kulturni centar.

Kada govorimo o međunarodnim centrima, šta je s vašom inicijativom da uspostavite muzej i akademiju fotografije u Kataru? Možete li da nam objasnite zašto ste izabrali Dohu ispred nekog evropskog grada?

- Baš kao i Srbija, Katar mi nije samo jedna od mnogih zemalja. Veoma sam povezan s njiima, takođe zahvaljujući porodičnom nasleđu. Moj otac i moj neprikosnoveni autoritet 1989. osnovali su Bartimpeks, kompanija koja je postala lider na poljskom tržištu prirodnog gasa i povezanim industrijama. Proveo je mnogo godina radeći na Bliskom istoku, usadivši nam poštovanje za arapsku kulturu.

Posebno oduševljen bio je Katarom, zemljom koju je posetio nekoliko puta i koja ga je impresionirala svojim dostignućima. Bio je pokrovitelj umetnosti i nauke, osnovao je kulturne manifestacije i stipendirao postdiplomske studije. Nakon što je moj otac preminuo 2013, postao sam većinski vlasnik Bartimpeksa (87 odsto), u kom sam i predsednik Upravnog odbora. Kao njegov naslednik osećam obavezu da nastavim njegov san o kulturnoj i ekonomskoj saradnji s Katarom.

Inicijativa o osnivanju muzeja i akademije fotografije u Dohi iskrsla je tokom razgovora sa svojim poslovnim partnerom Mohamedom Gandurom pre nekoliko meseci u Upravi katarskih muzeja, vodećom umetničkom institucijom u zemlji, kao i sa savetnikom Nj. V. Al Majase bint Hamad bin Kalifa Al Tani. Ona je učinima Upravu katarskih muzeja ključnim igračem na međunarodnom umetničkom tržištu, a ulaganje u kulturu državnom politikom. Katar poseduje veliko bogatstvo prirodnog gasa i mudro ga koristi da se uspostavi kao moderna i održiva ekonomska industrijska i finansijska sila, ali njihova mudrost je građenje "mekše moći" kroz uporan pristup u međunarodnim odnosima krot kulturni uticaj.

Osnivanje muzeja fotografije u Kataru je deo veće obrazovne inicijative: Instituta za fotografiju i vizuelne medije koja će garantovati školarine talentovanim studentima umetnosti. Veliki sam entuzijasta i podržavam odvažnu modernu arhitekturu - 2010. sam poručio Zahi Hadidu da dizajnira zgradu za mene (projekat je u fazi realizacije) od koje želim da napravim muzej i arhitektonski dragulj, jedan od obeležja Katara i atrakciju vrednu posete ovoj zemlji. Ponudivši ovaj projekat želeo sam da doprinesem nečemu veoma bliskom mom srcu.

Oni takođe mnogo investiraju u obrazovanje i međunarodnu saradnju na ovom polju. Kao primer, mogu da navedem ugovor između Katarskog poljoprivrednog istraživačkog centra, na čijem je čelu moj prijatelj Al-Sulaiten, i poljskog Univerziteta Varmije i Mazurije u Olstinu.

Jedan od projekata o kojem je diskutovano je dugometražni dokumentarni film, koji je za cilj imao pravu sliku Katara, njegovih ekonomskih i kulturnih dostignuća i njegovu pozitivnu ulogu kao posrednika u rešavanju brojnih regionalnih konflikata. Posebno u aktuelnoj, teškoj situaciji u Arapskom zalivu, takav film bio bi snažan glas koji bi mogao da se čuje. Uvek sam sanjao o stvaranju velikog centra posvećenog fotografiji i čini mi se da je to u sinergiji sa katarskim ambicijama. Zemlja takođe nudi mnoge šanse za takve inicijative, poredeći se sa tradicionalnim kulturnim prestonicama poput Londona, Njujorka ili Pariza.

Kao biznismen, imate li planova vezanih za Srbiju ili Katar?

- Da, zapravo zajedno s Mohamedom istražujemo poslovne prilike u obe zemlje. Primera radi, u srpski spa i velnes sektor turizma, o čemu smo pričali u julu. Bićemo u kontaktu s katarskom Upravom za investicije u vezi s tim projektima, uporedo promovišući ekonomske i kulturne inicijative u Srbiji. Naša kompanija podržava i promoviše saradnju dve zemlje koje su bliske mom srcu.

Proputovali ste mnogo celim svetom. Možete li da izaberete omiljeno mesto za život, odnosno za rad?

- Da, uvek sam bio putnik, provodeći mnogo vremena daleko od kuće. Kad već treba da izaberem omiljeno mesto, u problemu sam pošto potraga za komforom i bezbednošću nije moj prioritet. Osećam potrebu da radim kako bih prenosio moje umetničke poruke, a svet je zapravo moje radno mesto.

(Kurir/Milan Rašević)